Најновије

ЛАЗАНСКИ: Ево чега се Хрвати стиде

Верујем да многи у Хрватској интимно признају херојство мајора Тепића, наравно јавно то неће рећи. Не због Тепића, већ због сопствене издаје.

Мирослав Лазански (Фото: ЈуТјуб)

Пише: Мирослав Лазански

Ниг­де дру­где у све­ту, у не­ком ра­ту, му­же­ви ни­су оста­вља­ли же­не, а же­не му­же­ве са­мо због на­ци­о­нал­не при­пад­но­сти, као што је то би­ло у су­ко­би­ма на про­сто­ру не­ка­да­шње Ју­го­сла­ви­је. Аме­ри­кан­ци су се то­ком ра­та же­ни­ли Ви­јет­нам­ка­ма, по­сле Дру­гог свет­ског ра­та и Ја­пан­ка­ма, са­мо су Ср­би, Хр­ва­ти и Му­сли­ма­ни због ра­та оста­вља­ли сво­је брач­не парт­не­ре. Исти­на, ста­ти­стич­ки гле­да­но, Ср­би и Срп­ки­ње би­ли су у то­ме и нај­не­ви­ни­ји, од­но­сно нај­вер­ни­ји да­тој брач­ној за­кле­тви ба­рем што се ти­че оп­стан­ка за­јед­ни­це. На аме­рич­кој вој­ној ака­де­ми­ји Вест по­инт ка­дет ко­ји пре­ва­ри де­вој­ку гу­би пра­во шко­ло­ва­ња - „Ни­је ве­ран де­вој­ци, не­ће би­ти ве­ран ни за­кле­тви, ни ар­ми­ји“.

Да ли и тај мен­тал­но-по­ли­тич­ки кон­текст де­ли­мич­но об­ја­шња­ва нај­но­ви­је за­хла­ђе­ње из­ме­ђу слу­жбе­ног За­гре­ба и слу­жбе­ног Бе­о­гра­да око по­ди­за­ња спо­ме­ни­ка на­род­ном хе­ро­ју ма­јо­ру Ми­ла­ну Те­пи­ћу у Бе­о­гра­ду? За нас је он хе­рој, за Хр­ват­ску ни­је. Ми сма­тра­мо да је ма­јор Те­пић остао ве­ран сво­јој вој­нич­кој за­кле­тви и др­жа­ви СФРЈ, но­ва хр­ват­ска др­жа­ва ту про­шлу др­жа­ву и за­кле­тву очи­то не при­зна­је. Не­ве­ро­ват­но је да ни­ко у Хр­ват­ској не сме ни да­нас јав­но да ка­же: у мо­мен­ту ка­да је ма­јор Те­пић ди­гао у ва­здух скла­ди­ште му­ни­ци­је Бе­де­ник, Хр­ват­ска још ни­је би­ла ме­ђу­на­род­но при­зна­та и ЈНА је би­ла је­ди­на ле­ги­тим­на вој­на си­ла на про­сто­ру Хр­ват­ске.

Све оста­ло су би­ле иле­гал­не па­ра­вој­не фор­ма­ци­је. На­рав­но да се то у Хр­ват­ској не сме из­го­во­ри­ти, јер би то до­ве­ло у сум­њу слу­жбе­ни ка­рак­тер ра­та ко­ји је та­мо во­ђен. Ма­јо­ра Те­пи­ћа у Хр­ват­ској оп­ту­жу­ју да је ди­жу­ћи у ва­здух скла­ди­ште му­ни­ци­је убио и 11 при­пад­ни­ка хр­ват­ске вој­ске, ко­ји су на­па­да­ли то скла­ди­ште, а ти ко­ји су на­па­да­ли скла­ди­ште би­ли су по ме­ђу­на­род­ном пра­ву, у то вре­ме, па­ра­вој­на фор­ма­ци­ја. Јер, Хр­ват­ска је ме­ђу­на­род­но при­зна­та тек по­чет­ком 1992. го­ди­не.

Но, да све те прав­не фи­не­се оста­ви­мо по стра­ни, фе­но­мен вој­нич­ке за­кле­тве и вој­нич­ке жр­тве при­зна­ван је и по­што­ван у ра­то­ви­ма чак и од не­при­ја­те­ља. Два по­руч­ни­ка бој­ног бро­да Ју­го­сло­вен­ске кра­љев­ске мор­на­ри­це Ми­лан Спа­сић, Ср­бин, и Сер­геј Ма­ше­ра, Сло­ве­нац, ни­су до­зво­ли­ли да у април­ском ра­ту 1941. њи­хов ра­за­рач „За­греб“ пад­не у ру­ке Ита­ли­ја­ни­ма. Ра­за­рач се на­ла­зио у Бо­ки Ко­тор­ској и по­са­да је оче­ки­ва­ла да ис­пло­ве и при­дру­же се са­ве­зни­ци­ма у Сре­до­зе­мљу. Но, из­да­ја у вр­ху Рат­не мор­на­ри­це оне­мо­гу­ћи­ла је по­крет бро­да, тек не­ко­ли­ко ма­њих бро­до­ва, јед­на под­мор­ни­ца и не­ко­ли­ко хи­дро­а­ви­о­на ус­пе­ло је да на­пу­сти Бо­ку и оде пут Отран­та.

Ко­ман­дант ра­за­ра­ча „За­греб“, ка­пе­тан бој­ног бро­да Ни­ко­ла Кри­зо­ма­ли, у НДХ је по­сле био у ка­би­не­ту Ан­те Па­ве­ли­ћа и Ар­ту­ко­ви­ћев са­рад­ник, да­кле Кри­зо­ма­ли је на­ре­дио це­ло­куп­ној по­са­ди ра­за­ра­ча да на­пу­сти брод, јер се ра­за­рач мо­ра пре­да­ти у ис­прав­ном ста­њу Ита­ли­ја­ни­ма. Пр­ви је си­шао са ра­за­ра­ча на­ре­ђу­ју­ћи по­руч­ни­ци­ма Спа­си­ћу и Ма­ше­ри да и они то учи­не.

Сто­је­ћи на ко­манд­ном мо­сту бро­да, по­са­да се већ ис­кр­ца­ла и би­ла на га­ту, Спа­сић и Ма­ше­ра су од­го­во­ри­ли Кри­зо­ма­ли­ју: „Град За­греб је из­дао, ра­за­рач За­греб не­ће из­да­ти“. Ма­ше­ра је по­ди­гао рат­ну за­ста­ву, обо­ји­ца су јој са­лу­ти­ра­ли и де­то­ни­ра­ли прет­ход­но по­ста­вљен екс­пло­зив у бро­ду. По­сле стра­хо­ви­те екс­пло­зи­је ра­за­рач је по­то­нуо, те­ло Ми­ла­на Спа­си­ћа про­на­ђе­но је по­сле не­ко­ли­ко да­на. Са­хра­ни у Са­вињ­ској ду­бра­ви при­су­ство­ва­ла је ма­са на­ро­да, вој­ни све­ште­ник Ни­ко­ла Ман­дић за­вр­ша­ва­ју­ћи опе­ло ре­као је: "Сла­ва ти, но­ви Син­ђе­ли­ћу!".

На са­хра­ни је био и вод ита­ли­јан­ске вој­ске да из­вр­ши по­ча­сну паљ­бу, офи­цир ко­ји је ко­ман­до­вао во­дом из­ја­вио је: „Ми, Ита­ли­ја­ни, и са­ми мо­ра­мо да се угле­да­мо на ова­кве хе­ро­је као што су би­ли ју­го­сло­вен­ски мор­на­рич­ки офи­ци­ри. Са­мо ако и ми бу­де­мо има­ли та­кве ју­на­ке, Ита­ли­ја мо­же до­би­ти рат“. За вре­ме са­хра­не, у знак по­ча­сти, гро­бље су над­ле­те­ли ита­ли­јан­ски ави­о­ни.

Го­ди­ну да­на ка­сни­је, у бри­тан­ској по­мор­ској ба­зи на Мал­ти от­кри­ве­на је спо­мен-пло­ча с име­ни­ма Ми­ла­на Спа­си­ћа и Сер­ге­ја Ма­ше­ре, као при­мер ка­ко се бра­ни др­жа­ва. Ен­гле­ски пу­бли­ци­ста А. Д. Ди­вин је у свој књи­зи о нај­ве­ћим по­мор­ским под­ви­зи­ма у Дру­гом свет­ском ра­ту Спа­си­ћу и Ма­ше­ри до­де­лио по­ча­сно ме­сто ис­ти­чу­ћи да је то пр­ви слу­чај у исто­ри­ји свет­ских рат­них мор­на­ри­ца да мла­ђи офи­ци­ри диг­ну у ва­здух брод, по­то­ну са њим, док ко­ман­дант бе­жи са бро­да.

Мар­шал Ти­то је 28. ју­на 1973. го­ди­не пот­пи­сао указ ко­јим су по­руч­ни­ци бој­ног бро­да Ми­лан Спа­сић и Сер­геј Ма­ше­ра од­ли­ко­ва­ни Ор­де­ном на­род­ног хе­ро­ја. Не са­мо фа­ши­стич­ка Ита­ли­ја, већ је и со­ци­ја­ли­стич­ка Ју­го­сла­ви­ја при­зна­ла хе­рој­ство офи­ци­ра ју­го­сло­вен­ске мо­нар­хи­је. Исто то хе­рој­ство при­зна­то је и по­руч­ни­ку бој­ног бро­да Алек­сан­дру Бе­ри­ћу, ко­ман­дан­ту реч­ног мо­ни­то­ра „Дра­ва“ у април­ском ра­ту 1941.

Ма­јор Ми­лан Те­пић и вој­ник Сто­ја­дин Мир­ко­вић бра­ни­ли су обје­кат ЈНА у Хр­ват­ској, у СФРЈ. Бра­ни­ли су та­да­шњу др­жа­ву, бра­ни­ли су сво­ју вој­нич­ку и офи­цир­ску част. Ко­ју су мно­ги 1991. из­да­ли. Као и 1941. И сви ти ко­ји су је из­да­ли за­вр­ша­ва­ли су ци­вил­не шко­ле и вој­не ака­де­ми­је у Ју­го­сла­ви­ји. Не у шу­ми, и не у Ка­на­ди, или Аустра­ли­ји. Ве­ру­јем да мно­ги у Хр­ват­ској ин­тим­но при­зна­ју хе­рој­ство ма­јо­ра Те­пи­ћа, на­рав­но јав­но то не­ће рећи. Не због Те­пи­ћа, већ због соп­стве­не из­да­је...

А колика је, према мишљењу мирослава Лазанског, реална војна моћ Европе без америчке подршке, прочитајте ОВДЕ.

Извор: Политика

ПАЖЊА:
Поштовани, молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Правде“ задржава право да скрати или не објави коментаре. Коментаре који садрже говор мржње*, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете - не објављујемо. Такође, неће бити објављиване ни псовке и вулгарности, чак и ако читалац који коментарише уместо целе речи стваља звездице.Коментаре којима нам скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте не објављујемо, као и коментаре који се односе на уређивачку политику, али ће бити прослеђени уредницима и на томе се захваљујемо.Молимо вас да обратите пажњу на правописну и граматичку исправност коментара које шаљете, као и да пишете малим словима, предност ће имати коментари који су написани без правописних и граматичких грешака, а коментари писани великим словима се неће одобравати.
* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА