Најновије

ОВО ЋЕ РАЗБЕСНЕТИ И ДОТУЋИ ХРВАТЕ: Срби стварали хрватску државу!

Више нема сумње да телевизијска серија „Сенке над Балканом“ никог није оставила равнодушним. Не само зато што нас враћа у прошлост, враћа сећање на Југославију и Београд од пре стотину лета, што се у њеној причи појављују историјске личности које су за собом оставиле мистерије и чија имена већ деценијама кокетирају са разноразним легендама попут генерала Врангела, Мустафе Голубића, Анте Павелића и принца Ђорђа Карађорђевића, несуђеног краља Србије, генерала Петра Живковића… Нико није остао равнодушан, ваљда и зато што не спадамо у оне срећне народе чија је историја духовита и лака, оперетска једночинка, за разлику од наше тешке драме у којој један крвави чин, унедоглед, бива замењен другим, још крвавијим. У свему оскудевамо али смо историјом богати. Могли бисмо да је извозимо.

Застава Србије и Хрватске (Фото: flickr.com)

Тих година, у које нас уводе „балканске сенке“, светска економска криза није заобишла ни нас. Последице: криминал је цветао свуда а у политици хаос… У Европи је мало држава имало тако шаролику и тако „пренасељену“ политичку сцену као што је био случај са Краљевином СХС, односно Краљевином Југославијом.

– Странка и странчица – рекао је један духовити посланик, из тог времена, у Народној скупштини – има толико колико наша земља има река, потока и поточића…

И све те „странке и странчице“ несметано су пропагирале своје идеје, политичке програме, чак и онда кад ти програми нису били у складу са општедржавним интересима, штампале новине и књиге без икаквих проблема све до 6. јануара 1929, када је краљ Александар увео диктатуру.

Како су се одвијали догађаји који ће приморати краља да распусти Скупштину и укине Устав?

БИО је 20. јун 1928. године. Седница Скупштине је почела у 9.40. Даване су уобичајене примедбе на записник с претходне седнице. Јављали су се за реч посланици Хрватске сељачке странке, Љуба Мештровић и Иван Пернар, који су стављали примедбе да су на седници претходног дана посланици Тома Поповић и Пуниша Рачић рекли како ће падати главе, чиме је стварана атмосфера убиства. Тома Поповић је добацио да су говори Стјепана Радића са скупштинске говорнице такви да пристају једном кочијашу:

„Ако ваш вођа, ако Стјепан Радић, који брука хрватски народ, ако продужи и даље са вређањем, ја вам јамчим да ће његова глава пасти овде (громогласни протести). За то неће бити крива Србија, неће бити криви Срби, него ћете бити криви ви, који нисте дресирани!“

Због тих изговорених речи, седница Народне скупштине је прекинута и Тома Поповић кажњен је опоменом. После десетак минута седница је настављена. Јавио се Пуниша Рачић.

…Увреде на његов рачун падале су из опозиционих клупа. Најагресивнији био је Пернар, који је упадицама непрестано прекидао говорника. Рачић у почетку није реаговао и настављао је да говори, све док Пернар није упутио најтежу увреду.

„Изјављујем пред свима вама да никада српски интереси, од када не пуцају пушке и топови, нису били више доведени у опасност, него сада. (Велика граја). И господо, као Србин и народни посланик, кад видим опасност према својој нацији и отаџбини, отворено кажем да ћу употребити и друго оружје, кад треба да се заштите интереси Српства. (Граја и добацивање Пернара; Опљачкали сте бегове!).“

Рачић тада прекида говор и претећим гласом тражи од Пернара да повуче реч. Прилази говорници и захтева од председника Скупштине да казни Пернара, „или ћу ја њега да казним“. Председник Скупштине Нинко Перић у том моменту прекида седницу. Када је Рачић у 11.25 извадио револвер, пришли су му посланици Марко Вујачић и Милош Тупањанин у намери да га спрече. Рачић, сав црвен у лицу, довикнуо је: „Ко буде покушао да се стави између мене и Пернара, погинут ће“, а затим, обраћајући се Пернару: „Устани и извини се!“ Овај то не схвата озбиљно и ћути. Рачић тада пуца у Пернара, који пада рањен. Басаричек прилази Рачићу да га спречи, а овај га једним метком усмрћује. Трећи метак погађа Стјепана Радића, који је рањен, а четврти Ивана Гранђу, који је хтео да заштити свога председника. Павле Радић прилази разјареном Рачићу, а овај и у њега пуца. Настаје паника, бежање посланика из сале, интервенција лекара… Рачић се у том метежу неопажено изгубио из сале. Жалостан биланс тог злочина су два мртва и три рањена посланика ХСС.

ЧИМ је обавештен о злочину у Скупштини краљ Александар одлази у Општу државну болницу и на Хируршком одељењу посетио је рањеног Радића. Поред Радићевог кревета остаје скоро пола сата. Покушавао је да га утеши: „Не бојте се, све ће бити у реду.“

Сутрадан, водећи београдски листови објавили су да је Радић пољубио Александра у руку, а овај њега у чело. Излазећи из болнице, наредио је да га стално обавештавају о стању рањених посланика. Када се сусрео са женом убијеног Павла Радића, иначе синовца лидера ХСС, краљ је загрлио и изјавио је саучешће и замолио да му дозволи да он издржава два њена детета.

Две недеље после овог крвавог пира до краља Александра су почеле да стижу информације како посланици Сељачко-демократске коалиције припремају народ на отцепљење и стварање независне државе, а да се Стјепан Радић спрема да 7. јула напусти Београд и да по доласку у Загреб саопшти прокламацију о отцепљењу Хрватске.

Сељачко-демократску опозицију чиниле су Хрватска сељачка странка, на челу са Стјепаном Радићем, и Самостална демократска странка Светозара Прибићевића.

Краљ је против себе и Краљевине имао два озбиљна противника. Стјепана Радића, потомка српских пребеглица из Босне који су по преласку у католичку веру постепено постали Хрвати, који се скоро на волшебан начин винуо до неслућених политичких висина и постао де факто вођа хрватског народа. Мало вештином, а мало више демагогијом, он је око себе, прво, окупио сељаке и практично их мобилисао за циљеве хрватске националне политике. Негирајући Србе, он је међу хрватским сељацима још више распалио стотинама година постојећа антисрпска расположења… И Светозара Прибићевића, једно време миљеника краља Александра, првог министра полиције нове Краљевине, који када се нашао у савезу са Стјепаном Радићем, постао је преко ноћи највећи непријатељ „српског краља“, свих политичких странака у Србији, па и саме Србије. Та мржња у много чему није била само ствар политике, па су многи у читавом промењеном држању Прибићевића видели и израз повређене сујете и необузданости темперамента, жеље да по сваку цену остане доминантан на политичкој сцени, па макар то било по цену изневеравања самог себе. Прибићевић је био за то да се Срби у Хрватској окрену Загребу и Хрватима, а не Београду и Србији, и да са Хрватима учествују у преуређењу државе.

Ноћ уочи 7. јула у двору Карађорђевића у Београду било је живо. Краљ је најпре позвао челне људе најважнијих политичких партија, Антона Корошца који је био на челу Словенске људске странке, Мехмеда Спаху, вођу Југословенске муслиманске организације, и Љубу Давидовића, председника Демократске странке. Њихова заједничка процена је била да је реална могућност да Радић прогласи независност Хрватске. Краљ одлучује да позове Светозара Прибићевића. Шта је о том сусрету причао Александар, забележио је Иван Мештровић у књизи сећања „Успомене на политичке људе и догађаје“:

„Позвао сам к себи Светозара Прибићевића, као Радићевог сарадника и потпредседника те њихове Коалиције, па сам му рекао:

Господине Прибићевићу, идите Радићу у Санаторијум, па му изручите моју поруку да немам ништа против тога да иде у Загреб, али да пре тога да изјаву да је за државну целину, а како ће се преуредити, да ћемо приступити преговорима кад он оздрави. Ако не буде хтео пристати, он онда нека уради како мисли да је боље за Хрвате. А Вама, господине Прибићевићу, кажем да војска неће изаћи на улицу да пуца у народ. Ја ћу војсци наредити да се повуче, а Ви и Радић чините шта мислите и носите одговорност за одвојену Хрватску.

Отишао је и искривио моју поруку Радићу, рекавши му да га нећу пустити да иде у Загреб пре него што да изјаву да је за јединство, а буде ли се у томе предомислио да ћу повући војску у Срем и Босну, одвести из Хрватске све вагоне и локомотиве, а онда Радић и Хрвати нека се прсају, како знају у тој њиховој републици.

Зато сам, кад се Прибићевић вратио, наредио Јанковићу (министру Двора) да прибележи наш разговор. Кад је Прибићевић протестовао, рекао сам да немам више у њега поверење, јер да он изврће речи. И онда је Јанковић бележио Прибићевићеву изјаву, у име Сељачко-демократске коалиције, која се изјаснила за државну целину.“

Микрофон испод кревета

На Мештровићево питање ко је њему, краљу, саопштио разговор између Радића и Прибићевића у болници, кад није било сведока и да ли је сигуран да му је тачно пренесено шта се тамо говорило, краљ је одговорио: „Ја сам разговор имао после пола сата. У Радићевој соби био је скривен један микрофон. После тога знате како је текло. Радић није прогласио републику, него је, сиромах, умро, давши изјаву да прихвата заједничку државу…“

Додик је објаснио ко је ко према дејтону, а више о томе прочитајте ОВДЕ.

Извор: Новости

ПАЖЊА:
Поштовани, молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Правде“ задржава право да скрати или не објави коментаре. Коментаре који садрже говор мржње*, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете - не објављујемо. Такође, неће бити објављиване ни псовке и вулгарности, чак и ако читалац који коментарише уместо целе речи стваља звездице.Коментаре којима нам скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте не објављујемо, као и коментаре који се односе на уређивачку политику, али ће бити прослеђени уредницима и на томе се захваљујемо.Молимо вас да обратите пажњу на правописну и граматичку исправност коментара које шаљете, као и да пишете малим словима, предност ће имати коментари који су написани без правописних и граматичких грешака, а коментари писани великим словима се неће одобравати.
* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА