Током последње четири деценије Америка је углавном била у мањини у УН, показује анализа годишњих извештаја “Праксе гласања на генералном заседњу УН” које на свом сајту од 1983. године објављује Стејт дипартмент. Фондација “Херитиџ” , која је анализирала извештаје од осамдесетих година до 2012. године, наводи да се велика већина примаоца стране помоћи САД рутински супротставља америчким дипломатским иницијативама и гласа против.

Последњих неколико година та пракса се није много мењала, а сличан случај је забележен и јуче када је изгласана резолуција у којој се наводи да је свака одлука у вези са статусом Јерусалима ништавна и мора бити повучена.

На страни САД било је тек осам земаља и то су: Гватемала, Хондурас, Израел, Маршалска острва, Микронезија, Науру, Палау и Того. Ако нисте чули за већину ових нација, то је зато што су углавном мала и слабо насељена острва на Пацифику. Четири земље - Маршалска острва, Микронезија, Науру и Палау - имају мању популацију од предграђа градова у САД. Науру, на пример, има само 10.000 становника. Још илустративније, седам острвских земља које су гласале као САД заједно немају становника колико Флорида.

Са друге стране је готово цео свет, укључујући и најјаче силе. И Србија је у табору 128 земаља које су гласале за резолуцију, док је 35 земаља било уздржано. Међу суздржанима су и америчке савезнице Аустралија и Канада, али и две земље бивше Југославије – Хрватска и БиХ.

Америци нису помогле ни отворене претње. Амбасадорка САД у УН Ники Хејли запретила је пре гласања да ће Америка "запамитити дан када је нападнута у Генералној скупштини УН само зато што је оствариле своје право суверене земље", додавши “да ће записивати имена оних који су гласали против”. Хејлијева је, као и Трамп, запретила државама чланицама УН да ће САД обуставити страну помоћ.

Чини се да је свет једногласан у оцени да је Трамп доживео један од најјачих шамара на истеку прве године мандата на месту председника САД, а једно од ретких другачијих мишљења које се могло прочитати након гласања објавио је “Вашингтон пост”.

Лист за који се не може рећи да је наклоњен актуелном председнику САД у једној од првих анализа дебакла  износи став да је можда управо понижавајући резултат оно што је Трамп заправо хтео, желећи да произведе утисак да је Америка изолована у УН. Лист наводи и неколико разлога којима поткрепљује ту тезу.

САД има дугу и барем делимично успешну историју куповине гласова у УН страном помоћи. Типично, Сједињене Државе игру штапа и шаргарепе играју далеко од јавности.

Јавне претње закомпликовале су позиције појединих земља. ЕУ, Г77 (организација земаља у развоју у оквиру УН), Афричка унија и друге организације покушавају да заузму заједнички став о контроверзним резолуцијама УН. Када се суочавају са притиском јавности, ове групе могле би да удвоструче своје напоре за формирање кохезивног блока.

Домаћа политика сваке земље значајно утиче на њену позицију. У већини земаља, Трамп и Израел су непопуларни. Стајање на страну Изарела је тешко за неке земље и у нормалним временима, а то постаје још теже када се комбинује са јавном опасношћу од непопуларног председника САД, пише "Вашингтон пост".

Неки усмени докази указују да су претње можда имале такве негативне ефекте. На пример, канадска влада је очигледно променила свој глас из "против" на "уздржан" из страха да би могла да буде доживљена као америчка марионета. Амбасадор Боливије у УН поносно је изјавио да ће Боливија бити прво име које Ники Хејли треба да запише. Јавне претње учиниле су готово немогућим за земље западне Европе да се уздржи од гласања за резолуцију. Само источноевропске земље на челу са десничарским владама биле су уздржане, наводи лист.

Стратегија америчке администрације има образложење и у домаћој политици. Стајати уз Изарел и даље је популарано међу Американцима, а посебно међу Трамповим присталицама.  Уједињене нације су непопуларне, посебно међу републиканцима.

У фебруару ове године агенције “Галуп” објавила је истраживање које је показало да само 16 одсто републиканаца верује да УН ради добар посао када је реч о решавању проблема. Инострана помоћ је такође много мање популарна међу републиканцима него демократама.

Гласање може да обезбеди изговор за смањивање новчаних давања УН-у и њеним органима. Такође, може бити последица по помоћ за неке владе. Сједињене Државе дају највећи део помоћи из стратешких разлога. Израел, Египат, Авганистан, Пакистан и Ирак су примаоци највеће помоћи. Вашингтону је јасно да те земље не могу да гласају за Израел због домаћих политичких разлога. Мало је вероватно да ће њима бити смањена помоћ, али стратешки мање важни примаоци помоћи могу да буду у опасности.

Резултати гласања указују да су амерички претње можда навеле неке мање земље да се уздрже или гласају против. Земље попут Того, Гватемале и неколико пацифичких острва гласале су као САД. Неке веће земље, попут Украјине, једноставно су одбиле да учествују у гласању.

Одговор на питање да ли је претња утицала на гласање је сложенији. У већини случајева, земље су гласале онако како увек гласају за резолуцију о Израелу. У последњих 16 одлука о палестинском питању о којима је гласано ове године у УН, Израел је гласао против свих њих док су САД биле уздржане два пута.

Постоје и неке земље које (скоро) никада не гласају са Израелом и које су биле уздржане као што су Филипини, Доминиканска Република, Екваторијална Гвинеја, Јамајка и Фиџи. То су земље које би највероватније биле погођене смањењм помоћи. То указује да претња можда посебно имала ефекта на примаоце помоћи у којима Израел није велико унутрашње питање и/или где владе су више склоне Трампу. Није могуће искључити да је претња имала различите ефекте.

Прочитајте ОВДЕ ко није смео да каже "не" Трампу?

Извор: Блиц