Најновије

ПОРЕКЛО ДРЕВНИХ СРБА: Северни ветрови Белог мора

Народу не можете одузети право на историјско памћење само уколико има чега да се сећа и ако је свестан шта је то што треба да памти. Неке слике се протоком времена могу замаглити, друге неприметно нестају уколико немају нарочит значај. Времена и догађаји умеју бити попут речи. Уколико их је превише или премало знају ометати онога ко њима располаже у намери грађења смислених реченица. Може ли се историјско сећање једног колектива избрисати? На примеру народа коме припадам уверавамо се да је то сасвим извесно. А има ли теже бољке од оне када заборавимо ко смо, када престајемо бити свесни властитог идентитета? Како за појединца тако и за народ. Тада остајемо на разним ветрометинама скоро беспомоћни трагајући за каквим оријентиром, а махом се ослањајући на друге од којих очекујемо да нам кажу којим смером да се крећемо, како да поступамо. И било какве заповести интернализујемо као сопствене изборе, истовремено потхрањујући осујећености као и страхове да из лошег не доспемо у још горе. Шта нам онда значи способност промишљања друго него ли као нови позив за следећа трагања. Попут трчања или освртања за сопственом сенком. Има ли нечега исконског у нашим животима што нам одређује стварност а што називамо судбином, срећом или несрећом? У сваком случају одвојеним од нас као покретача али не и као актера.

Бело море (Фото: Гугл мапе)

Пише: Проф. др Зоран Николић

Лавиринт у коме се налази мој народ заправо личи на затворене, непролазне концентричне кругове. А није тако. Он је само лавиринт који има излаз кога треба пронаћи. Истраживање порекла древних Срба предузео сам руковођен жељом да сазнам ком то народу припадам. Званична историја нуди већ свима знан одговор који се темељи на запису византијског цара Константина VII Порфирогенита, а који оспоравају многи наши и страни аутори од Милоша Милојевића, Олге Луковић-Пјановић, Павела Јозефа Шафарика, Симе Лукин-Лазића, Јована Деретића, Ђорђа Јанковића, Слободана Филиповића, Реље Новаковића, Ранке Куић, Илије Живанчевића, Милоша Гроздановића, Сипријана Робера, Лоренца Суровјецког, Адофа Пикта, Казимира Шулца па до Анатолија Кљосова и многих других. Значајан допринос у расветљавању истине о пореклу и историјским путањама српског етноса дају и Ирма Чремошник, Владимир Ћоровић, Лазо Костић, Лазар Шебек, Јозеф Домашевски, Светислав Билбија, Емил Бирнуф, Растко Костић, па све до оних аутора који на посредан начин делом говоре и о нашој теми попут Ал-Масудија, Јиргена Шпанута, Валтера Виста или Артура Кестлера. Углавном, поред званичног тумачења, порекло древних Срба се објашњава и кроз три теорије: аутохтонистичку, индијску или стрословенску и иранску. Истраживачи изводе и друге класификације али сматрам да постоји највише аргумената за оваквом типологизацијом у основи четири учења без обзира што се последња три именују псеудонаучним. Уистину без јасних научних контрааргумената. Тако да званична историјска теорија позивајући се на научност, а не поштујући њене принципе и логичка правила, противречи себи и запада у очигледан ћорскокак. Објективно, једини њен аргумент би се могао именовати правом јачег. Али наука престаје бити наука уколико несмотрено или смотрено покушава да опонаша она учења у чију се истину верује а не сумња.

На почетку истраживања сам настојао да јасно разграничим свој циљ: да ли ме занима порекло народа који се у давној историји називао Србима или ме искључиво интересује историјско порекло живља који се данас тако именује? Без дилеме – хтео сам да откријем порекло и историјске културно-друштвене особености древних Срба. Био сам сигуран да се само мултидисциплинарним приступом може посветити овом изучавању. Пре свих, историјско-георафским, лингвистичким, етнолошким, антрополо- шким, археолошким, генетичким, генеалошким, социолошко-културолошким. Један од битнијих проблема код оваквих изучавања односи се на чињеницу да стално очекујемо да пронађемо записану истину коју је потребно потом само прочитати и пренети другима. У историјским збивањима то може бити, а често и јесте, велика варка. Историја бива учитељицом али неретко и заводницом. И када имамо пред собом неупитне артефакте, о њима морамо донети ваљан закључак. А наша конклузија зависи од низова испреплетаних чинилаца. Превасходно је потребно одредити што поузданију перспективу која усмерава наш поглед и мисао. Током рада сам покушао да се ставим у позицију тог етноса, да размишљам као они: шта би сада урадили, како би поступили, на који начин би се организовали, куда би кренули и слично. Мислим да ми је овакав приступ понајвише помогао. Представљао ми је полазни путоказ чију сам исправност касније аргументовао чињеницама. 


Резултати до којих је дошла генеалогија исказани кроз типове хаплогрупа а посебно Y-хромозомске ДНК хаплогупе, нису еквивалент утврђивању очинства ДНК методом. Оне су само драгоцен репер изучавања генетског порекла садржаног у етносу који се преноси са оца на сина. Или са мајке на децу оба пола какав је случај код митохондријских хаплогрупа (mtDNA). Осим тога, ова метода је бар за наше прилике скупа те је испитивани узорак мали. Питање је да ли се као такав може узети здраво за готово и поред практиковања егзактних статистичких метода. Утврђивање Y-хромозомске ДНК хаплогрупе или mtDNK значи утврдити само зачетника те лозе и његову локацију. Шта је са каснијим процесима етногенезе највећег броја народа, миграцијама, мутацијама гена? Највећи проблем у овом погледу представља погрешно постављање парадигме а са њом и хипотезе. На пример: Y-хромозомска ДНК хаплогрупа Р1 је примарна хаплогрупа Срба као Словена. Ја сам кроз истраживање схватио да није тако и да је то само једна грана у етногенези Срба. Наравно да томе придодајем и ослањање на постојећа археолошка сазнања. Јасно нам је да све није истражено, као и да ће нека истраживања у будућности показати сасвим другачије географско порекло бар неких хаплогрупа. Једноставно, шта ако још увек нису пронађени остаци људи у конкретним регионима као носиоцима сваке понаособ хаплогупе? Узмимо само чињеницу да је након последњег леденог доба које је окончано око десет миленијума пре Христоса, ниво океана и мора порастао и до 180 метара. Од које парадигме полазимо у анализи утврђених хаплогрупа и како изводимо закључке су кључна питања којима се генеалогија мора посветити.


Ко су древни Срби и откуда су потекли? Срби као ни Словени не потичу од једног племена. Српски етнос граде четири гране које се стапају у јединствено стабло: Србо-Раси, Србо-Словени, Србо-Семити и Србо-Келти. Ја сам се одлучио за овакво именовање група, мада се оне могу и другачије називати као што их је могуће сажимати или даље рашчлањавати. На крају досадашњег истраживања дошао сам до ове спознаје. Најтеже се види најудаљенија тачка у претежном историјском мраку где само искре наговештавају удаљену светлост. А ја сам баш упорно трагао за том најдаљом искром. Схватао сам да ће ми без ње све остале путање бити несигурне. Уверен сам да сам за ту првобитну тачку нашао довољно аргумената који се сада могу прикупити. 


Отприлике 10. миленијум пре Христоса је време од када се може установити и пратити настајање српског етноса. И где се налази то место? У Индији, Ирану, на Кавказу, Сибиру, Хелмском полуострву, горњем или доњем току Дунава? Не. Родови Срба се јављају на обалама Белог мора. И то на простору данашњих подручја: полуострва Кола у Мурманској области, Карелијској и Архангелској регији у данашњој Русији. На обалама Белог мора и блиским подручјима настају и словенске етничке и културно-историјске групе, али и део народа који данас настањује северну, централну и западну Европу. 

Савремена технологија је омогућила развој и усавршавање подводне археологије. Истраживања која су задњих година вршена у тим воденим регионима оснажила су моју хипотезу. Крајем последње глацијације по истраживањима климатолога дошло је до наглог продора голфске струје на север Европе, балтички, скандинавски и простор Белог мора. Обнављање флоре и фауне учинила су та подручја погодним за живот људи који су у највећој мери свој живот организовали на номадским принципима. Међутим, последњи резултати истраживача који се баве подводном археологијом утврђују да су на том платоу постојала насеља која датирају управо из тог периода – негде око десетог миленијума пре Христоса. Зашто је ових открића мало није тешко одгонетнути. Наиме, за време последње глацијације ниво мора и океана се спустио и до 180 метара у односу на данас, а обале су се продубиле и за неколико километара. То је допринело и да се речна корита испуне водом у далеко већем обиму него што је то сада случај, са стабилнијим током и прилично бројнијим притокама. Нешто јужније од обала створио се велики број језера због блокаде водених токова, мањег испаравања ради отежаног продора топлијег ваздуха као и експанзије ледника. На тим локацијама су живели наши преци. У сунчанијим периодима су се спуштали до тадашњих обала (данас дубоко у морским водама), а у оним најхладнијим су се повлачили јужно ка стаништима поред језера и у близини река. Рекао бих да су свесно бирали ове изоловане и не баш гостољубиве пределе. Мислим да је жеља за животом у миру и посвећивању свим пословима у вези свакодневнице и опстанка условила ову изолацију. Јер највероватније најближи суседи су чинили претке будућих ратоборних германских племена. И из овог детаља примећујемо да су преци Срба исконски били склони мирном животу и посвећености његовом одржавању, уређењу и унапређењу. Отпорност и жилавост у односу на све недаће које могу задесити човека и његову заједницу уграђивали су се у овај живаљ од најранијих времена. На ободима мора постојале су тундре које су заједно са околишем биле станиште вунастим мамутима, вунастим носорозима, собовима, мошусном говечету. Тундра се простирала од саме ледене обале. Отпорна на хладне климатске услове нудила је разно биље неким сисарима – собов лишај, траву, маховину, патуљасто дрвеће. Мора и реке су биле богате рибом као и фокама, моржевима. У време сунчаних периода на хиљаде врста птица се досељавало на ова подручја тражећи у приобаљу, језерима и рекама храну за себе. Човек је у оваквим природним условима итекако имао шансу да преживи. М. Миланковић и наглашава да је на северу Европе око 9500 године наступио период необично топлих лета за то поднебље. Таква клима се протезала у наредних 1000 година, тврдио је он.


А. Хансон, С. Бјорк, Х. Линдерсон, М. Рундгрен, Б. Нилсон, А. Сјостром, Д. Хамарлунд као подводни археолози су уз помоћ високе технологије открили насеља у водама Балтичког мора чије су порекло означили на приближно 9600 година пре Христоса. Они су потврдили сазнања да се за време леденог доба обала повукла дубоко у пучину до неких 3000 метара. До разних артефакта су долазили на различитим дубинама: 21, 8,3 и 3,6 метара. Реч је о стаблима борова, посеченим стаблима, пањевима, седиментом риба, животиња и птица, примитивним алаткама од костију животиња, камења, грађевинама од камења и дрвета, костима животиња. До сличних налаза, додуше на копну, су дошли су руски археолози двадесетих година прошлог века на полуострву Кола. А. Барченко и А. Конђајин су истраживали простор око Сејдског језера. Без обзира што су документа са резултатима конфискована од стране комунистичког КГБ-а а два врсна научника ликвидирана у стаљинистичким чисткама, суштина тих закључака нам је позната. У њима Барченко и Конђајин саопшавају знања о два култа који су од посебне важности за историју древних Срба, њихову митологију и паганистичка веровања. Без обзира што сматрају да су пронашли водено светилиште народа Саами. Пре ће бити да се ради о светилиштима свих родова који су ту били настањени. 


У прилог тврдњи да се у области Белог мора одвијао живот људи не само непосредно након леденог доба већ и по званичној науци и за његово време, говоре и ставови руског научника В. Демина који се позива на налазе савремених руских и америчких истраживача, да у том периоду није ни близу било толико леда у Северном леденом океану као што се мислило. Тиме је и област Белог мора била гостољубивија. За оснаживање своје тврдње наводи палеолитско налазиште Березовскаја стајанка на обали реке Печоре. Крајем деведесетих година прошлог века Деминова експедиција је на планини Нинчут поред Сејдског језера пронашла мегалитски комплекс са остацима огромних степеница и просторија са необичним резбаријама на зидовима. Занимљиво је истаћи да је тада пронађен и петнаестометарски насип опсерваторије из истог периода, о чему пише и Г. Тешић. Демин све то доводи са култом сунца и записима Диодора са Сицилије о Аполону као богу светлости. И овај детаљ је значајан за склапање мозаика о пореклу и првим облицима друштвено-културног живота предака древних Срба.


Сви аргументи које наводим као и они који чекају на ред, не би имали смисла уколико на овом месту не започнемо тему о старим Расима и њиховој вези са Србима. Многи би се питали да иако је све ово тачно као и потоњи аргументи (а ја бих волео да ми се докаже супротно), зашто се то не односи на неки други народ. Међу Словенима или Германима, на пример. Али, истина је и данас свуда око нас. Раси су имали браонкаст тен, углавном црне, црвенкасто-црне и тамно смеђе косе, свих нијанси боје очију и осредњи раст снажне мускулатуре. За разлику од њих наши најнепосреднији преци су били црвенокоси, смеђокоси и ретко плавокоси, беле и розикасте пути, углавном плавих очију, висока и витка раста. Раси су на простор Белог мора стигли половином десетог миленијума пре Христоса. Прве групе родова који ће касније формирати одређени број племена а они се стопити у јединствен и један од најмистериознијих народа који је ступио на европско тло, највероватније је потекао са индонезијских острва, Суматре најпре око 40000. година пре Христоса. У једном тренутку тај простор напуштају, сви су изгледи, због веома снажних вулканских ерупција које су због огромне прашине која се дигла прекрили небо и замрачили сунчеву светлост. Како првобитне људе фасцинирају и застрашују природне појаве за које нису умели да нађу рационално објашњење, те појаве су оставивши најдубљи утисак на њих, за трајно условиле њихове вредносне оријентире и управљање у друштвено-културном животу. Значај сунца за живот људске врсте које је нестало на небу, постало је културни и етички путоказ како треба поступати и кога треба славити. Касније ћемо се потпуније посветити овом као и осталим битним детаљима за генезу српског етноса. Са овим се из истих разлога рађао и култ камена, ватре, муње, стрелице, грмљавине и воде. Камена који је идентификован са врелом лавом делујући претеће и камена као стена које су штитиле од опасности. Снага ватре која је гутала све пред собом али истовремено и грејала. Муња које су парале небо и надјачавале тутњаву ерупције и најављивале кишу. Кишу као воду која гаси ватру и напаја човека дајући му живот. Светлосни и звучни ефекат који остављају муње а у нашој култури познати као стрелица и грмљавина, деловале су као моћно оружје са неба које опомиње или кажњава непослушне. Само се присетимо да је у хиндуизму Индра бог ветра и ваздуха чије је оружје муња, док је у Словенском политеизму муња означавала да је бог Перун сео и кренуо својим кочијама. Као и Илија громовник из Старог и Новог завета. Простор Индонежанских острва са родовима касније малајске групе народа, преци Раса напуштају највероватније почетком двадесетог миленијума пре Христоса и насељавају данашњи индијски, пакистански, авганистански, ирански и најмањим делом ирачки плато. Миграције у Индију су се десиле у даху, а како су се временом придошлице значајно умножавале, делови њихових група су се померали ка поменутим регионима. Десетак миленијума боравка на овим просторима уз обликовање културних, вредносних и друштвених координата, оставили су најдубљи траг у Индији. Изграђени као ловци наши преци су се у дугом периоду померали све више ка руским степама. Миграције су се одвијале организовано у групама, али периодично и дугорајно. Крај леденог доба узроковао је обимне падавине у степама, а са њима и померања сисара и људи ка пределима који су били сувљи. Тако да средином десетог миленијума Раси са мањим малајским групама ступају на просторе Белог мора и сусрећу се са примарном граном предака Срба. Део Раса остао је на подручју Азије. Са собом су донели и формиране друштвено-културне навике које су по успостављању контакта са сароседеоцима постале културним обрасцем и наших најнепосреднијих предака. Настанили су се на оном подручју где су затекли најмирољубивије и са најмање подозрења према придошлицама. Претпостављам да је у почетку постојала неагресивна опрезност једних и других. И да су први контакти проистекли из сасвим животних околности – опстанак, упућеност једних на друге и спорадични контакти. Међутим, верујем да је један обичај који се устаљивао код староседелаца одиграо пресудну улогу. Реч је о веровању да ће потомство бити здравије и отпорније уколико се као такво ствара са женама из других родовских група. Из тог веровања изродио се обичај крађе или отмице жена. Њега касније затичемо код Срба али и у Индији. Значи, он је са европских простора доспео на азијске а не обратно. Директни преци Срба су кришом крали жене од Расана који се нису превише орођавали са другима. У сваком случају каснија историјска дешавања показују да су дуго успевали да сачувају властиту самосвојност сво до коначног утапања у низ других народа током трећег века. Несумљиво су се у овим процесима за свагда створиле чврсте крвно-сродничке и културно-историјске везе предака Срба и старих Расана (Расена). Срби су Расанима створили и навику и способност употребе млека од соба у исхрани. Како ћемо видети касније, овај податак је посебно значајан за старе Србе. Живот на овом подручју кроз суживот две етничке групе које су се све више интегрисале, допринео је јачању свести о самосвојности на унутаргрупном плану, али и на пример првих астрономских знања. Као и остале друштвено-културне референце и њих ће ускоро практиковати на новим подручјима. Не заборавимо да су наши преци углавном бирали језера за места свог обитавања. 


Редуковање мамута и примамљивост јужнијих крајева допринело је одлуци наших предака да се померају дубље ка европском континенту. На сваком простору на коме су постојали, остављали су културне трагове али и део своје популације. Прве станице су били Скандинавија, Балтик и руске степе. Једно крило је кренуло преко руских степа и временом доспело до Кавказа, централне Азије, Леванта, Ирака и Ирана. Део њих се временом одлучио за повратак у прапостојбину. После путовања, настањивања и живота на новим подручјима, вероватно крајем седмог и почетком шестог миленијума преци Срба су први пут угледали Индију. Међутим, посебно је значајна локација Анадолије као и територија између језера Ван на истоку данашње Турске и иранских језера Рашт (Истахр-е Хашт - Источни Азарбајџан) и суседног језера Кара-Гол (раније називано Сарб) па до обода планине Арарат у Турској. Ово крило древних Срба које се зауставило на том простору, сматрам да је имало импресивну историју о којој ћу писати на наредним страницама. 


Друго крило се упутило западно ка Скандинавији где је остао мањи број а већи је доспео до западних територија данашње Немачке водећи са собом припаднике родова које су затекли а који су били импресивне висине и корпуленције. Динарце које ће њихови рођаци пронаћи и на Хелмском полуострву. Касније се са ових позиција прелазило на просторе британских острва, Француске, Шпаније и Португалије. Други део овог крила се кретао преко области Пољске, Словачке, Мађарске, Румуније и Бугарске дошавши крајем седмог миленијума пре Христоса на територију данашње источне и јужне  Србије и проширио се на подручја Македоније, Албаније и Грчке. У Грчкој су се настанили у Тесалији, Пелопонезу и посебно Криту. Области поред језера и река и на овом платоу су била станишта наших предака. У првом таласу миграција преци данашњих Срба су се превасходно населили поред Дунава у Србији, потом у Румунији и Бугарској. Егејско море је добило име од наших предака као сећање на Бело море. Јер они су већ именовани као људи, становници Белог мора. Прво име Срба је и настало на том подручју о чему сведоче и нордијске саге - Wannen и карелијски од Vienanmeri: Вани, Ванди, Винди. Име Срби настаје тек касније. 


Несумњиво да је нешто више од два миленијума постојања на подручју Белог мора условило друштвене, културне и привредне моделе наших предака. Али, још једна чињеница има изузетан значај. Захваљујући доброј организацији друштвеног живота, делимичној изолованости од агресивних група и стеченој отпорности услед дуготрајног живота у суровим природним околностима, преци Срба су се прилично умножили као етнос. И то је разлог етапним миграцијама. Прво крило древних Срба које се зауставило на скандинавским подручјима, потом је делом доспело на територију Немачке где је обитавало на локацији данашњег Манхајма и реке Рајне. Одатле се по установљењу колективног живота након неколико стотина година, део њих помера ка британским острвима, Француској, Шпанији и Португалу. Као и ка истоку Немачке према Пољској и Украјини. Углавном, оба ова крила су се сусретала или на поменутим пољским, украјинским и руским просторима или на подручју око Црног мора и Анадолије. Дакле, све везе међу крилима истог етноса нису раскинуте нити је порекло заборављено. Што се тиче Италије, древни Срби су на те просторе дошли из четири правца: Немачке преко Алпа, Србије, Крита и на крају Лидије. А насељавали су Сардинију и мањим делом Сицилију. Север Италије је насељен крајем другог миленијума пре Христоса, а одатле централни део западне Италије где је процветала етрурска држава. 


Део крила које је преко руских степа кренуло пут Азије се настанио на североисточним обалама Црног мора. Одатле је лако долазио до простора данашње Украјине. Али и Хелма. Они који су остајали ту, временом су се селили до територија садашње Белорусије, Молдавије и Пољске. И ту долазе у додире са етничким групама које су се прилично касније назвале заједничким именом Ставани, Склавани, Словени. Наиме, део орођеног етноса који смо именовали као примарна српска грана је већ имао навику мешања са другим родовским и фратријским групама. Раси су такву праксу упорно избегавали. Код додира са етничким групама будућих Словена на европском простору очигледно је да су се Раси из неког разлога уздржавали укрштања са њима. За разлику од предака будућих угрофинских народа. Иначе, Срби нису преци свих Словена али су Словени од њих несумљиво добили име. И они су се посредством древних Срба почели називати Винди. Отуда и наша уобразиља да смо етнички изграђени искључиво од Словена. Они су само једна грана која се у процесу етногенезе слила у јединствено српско стабло. П. Шафарик упућује на исти закључак поред осталих се позивајући и на краља Алфреда (крај деветог и почетак десетог века). 

''Славани Σλαυανοι, по уобичајеном начину читања Ставани Σταυανοι, су највероватније Словени, каснији Schalauen у Пруској; Ставани су били становници на језеру, од речи став, бара (језерце, језеро) Teich, See. Судини, каснији Sudauern, такође су били битно различити од становника Пруске, германског и летонског порекла, и припадали су Вендима [Voigt I. 75]'' (Шафарик, 1998:58). 

На просторима Европе древни Срби се сусрећу и са будућим Нордима, Германима, Грцима. Такав је случај и на пределима Азије. Ко је коме пренео језик тешко је рећи. Полазећи од артефакта у области Каралије који су исписани на стенама планинских масива поред многобројних језера, врло вероватно да језик који је унеколико претеча потоњих словенских је био језик споразумевања српских предака. Раси су собом донели свој говорни језик који је био сасвим другачији од језика примарних Срба. То видимо вероватно по дијалектима тог прастарог језика код народа попут Етрураца, Трачана или Пелазга. Староседеоци обала Белог мора и Раси нису конструисали какву говорну синтезу. Пре ће бити да су Раси у дугом временском распону чували свој језик од заборава, а да су са Виндима говорили претежно њиховим језиком. Међутим, на европском простуру, али и сваком региону у свету, у доба када се сусрећу Винди и Раси језици су били исувише неразвијени тако да су се различите родовске групе једноставно споразумевале. Тај првобитни језик се у каснијим историјским периодима развијао упоредо са укупним развојем сваког етноса. Стога мислим да се при додирима са будућим словенским племенима градио заједнички језик. Уосталом и будући Словени су добили име Винди, а то нешто значи. И стари писци су забележили да Срби међу Словенима имају посебно место, мада нас лишавају потпунијег образложења својих тврдњи. Јасно нам је што-шта као примерице утицај Винда на верске представе Словена. Упозоравам да су Раси носиоци хаплогупе К и Т Y-хромозома.   

На новим просторима и у сусрету са домородачким групама Винди су Расе  првенствено учили одбранбеним вештинама јер су сукоби са суседима насељених подручја неминовно почели. Мада је објективно било места за све. Раси су Винде снажили рационалношу и мудрошћу коју су материјализовали у сваком сегменту друштвеног живота. Доласком на Балканско полуоствро древни Срби у социјално-културном и привредном смислу настављају где су стали.  Култура Лепенског Вира је Виндиско-Раска култура. Као и Старчевачка и Винчанска. Посветићемо се и овим посебно важним деловима у мозаику који је пред нама. Сада бих констатовао да је култура Лепенског Вира најаутентичнији наставак првобитне културе Винда и Расана коју су градили на обалама Белог мора. Сматрам да ју је исправно назвати култура Лавиринта. Сем онога што се да закључити из назива, карактерише је култ Сунца, камена, воде, муње. У њој се зачиње и будуће азбучно писмо. Када смо код азбуке, она је настала баш у периоду развоја културе Лепенског Вира о чему сведоче бројни докази. Довољни су само они које су нам пружили археолози Обрад Кујовић и Драгослав Срејовић. Значи, она настаје и развија се на српском тлу давно у праисторији и створила је Виндска или Раска мудрост. Или обе скупа. Сам назив Рас или РАСХТ и данас на палмирском а раније на језику којим је говорио Христос, значи царски, рођак сунца, сунчев род, људи земље где излази сунце. Јапан? Не, наша Трескавица. То што су их у далеко каснијем периоду разни народи именовали на другачије начине, ствар је ширих друштвено-културних, историјских околности. Не ради се ни о људима који граде куле, нити о становницима на реци Раш, нити било шта друго. Исти је случај и са именом Срб или Србин. На десетине разних значења јер је свако ту реч именовао на начин који му одговара. Посебно код народа који припадају групи индоевропских језика потеклих из језика прамајке – санскрита.  Зато сам се у проналажењу стварног значења имена народа Срби руководио постулатом да корен тог имена треба искључиво тражити у санскриту и неком од историјских језика Срба, односно, етничке групе која је са Србима остварила рођачке или друге најближе односе. Шта ако су име Срби нама наденули они који су нас у историји следбовали? Јер ради се о народу који је исувише рано остварио свој процват у свим сферама друштвене стварности на европском и азијском континенту, пре свих. Али само: пре свих. И кога су други вероватно са подозрењем погледавали, а који је временом захваљујући првенствено себи све више клонуо, падао и придизао се. Данас је готово на издисају, мада како ћемо видети, овог народа има тамо и где сами не претпостављамо. Сахрањивање мртвих на просторима Белог мора спаљивањем мртваца или гомилањем камена преко њега (громиле), практиковало се и на Хелмском полуострву током ових култура. Налази археолога то потврђују. Најновији говоре да су громиле настале у оквиру културе Лавиринта на Белом мору, давно него што се мислило. Међукултурни додири становника Хелма који су Винди и Раси затекли на овом подручју условили су и акултурационе процесе. Зато су археолози и открили извесне елементе мешаних култура. Где би се звезде јасније виделе и љубопитљивије посматрале него на поларном кругу. Култ Сунца се интензивно неговао на Белом мору јер су и Винди и Расани на практичном примеру схватали какав је његов значај за њихов живот. То се наставило и на Хелмском полуострву. Знања из астрономије су изгледа била много развијенија него што се на први мах чини. Планина Трескавац и куће у насељеним местима имају исти трапезоидни облик. Откуда то? Уз употребу високе технологије стручњаци су закључили да од 20. априла до 1. маја Сунце излази изнад Трескавице, а да истовремено сазвежђе Влашића престаје да се види на ноћном небу тачно 20. априла. То знање је житељима Лепенског Вира омогућавало да прецизно утврде почетак године или лета, односно, топлијих дана. Ако данас користимо високу технологију, откуда људима из праисторије та знања? А тек су изашли из пећине. Где се то рађала астрономија и математика? Античка Грчка има да сачека неколико миленијума. Мислим да заиста мало знамо о нашим прецима. 


Већ поред обала Белог мора и језера крај којих су живели, наши преци су спознали и благодати које вода пружа. Риба поред ирваса (собова) била им је основни извор хране. Омогућавала је живот. Артефакти риболиких људи на локалитетима културе Лепенског Вира као и Белог мора откривају идентичност културно-филозофског модела мишљења. Сетимо се легенде о Оанесу и где је настала, па то логички повежимо са оном граном наших предака која се упутила ка Азији. Шта нам то сада открива? Зашто су наши стари поред кремирања умрлих, почели практиковање полагање камена преко њих а на којима су посипали мноштво рибљих костију? Сунце, риба и вода као извор живота, а камен је својеврсни медијатор између света живих и мртвих. Поред рибе и јелен је имао изузетну важност за претке. Његова лепота са роговима подсећа на блистајуће зраке Сунца. Зар лик јелена не налазимо у каменим просторијама и пећинама поред Белог мора? Зар исто не налазимо у култури Лепенског Вира? Сахрањивање мртвих прекривених рибљим костима и са главом јелена а понекада и главама оних животиња које су користили у исхрани попут дивљег вепра, изражава однос према животу, почетку и току, његовој суштаственој вредносној оси. Када помињемо вепра, сетимо се и будућих Трибала као србо-келског племена и њихове хералдике. 


Човек је амбивалентан, такав је и његов живот као и смисао тог живота. Светлост смењује таму у живућем попут добра и зла који се преплићу у човеку. Овај свет и онај под земљом. И ту се налази јасна спона праотаца Срба са Хелма и Белог мора. У новијим временима и на овом простору клесали су се и нови обичаји. Верски и они свакодневни. Поред поменутих начина наши стари су почели сахрањивати мртве поред огњиша, испод прага куће. Зар треба много знати да би се схватило да су се ти обичаји сачували дуго и утемељили се у српском живљу. Дух претка као кућног заштитника. И код најмање промене времена муње не заобилазе ни данас Трескавицу? Зар муње нису представљале култ обожавања Раса а са њима и Винда? Каква су знања потоњи Етрурци имали о муњама? Нека и овај детаљ придонесе склапању јединственог мозаика. Поштовање земље као још једног неупитног извора живота, започиње у временима настанка земљорадње. Открића плуга и његовог рала. Касније може видети како је један народ називао Србе према ралу за који кажу да су их баш ти Срби открили на истоку Азије. Сада бих само подсетио да су Етрурци веровали да је митско биће изашло из заоране бразде и саопштило људима основна морална начела. Култура лавиринта се зачела на првобитном станишту Винда – Белом мору. Њу су и наши Раси практиковали. А прва трајнија насеља Лепенског Вира су структурирана као лавиринт који подсећа на кошницу. Откуда то? Лавиринт на првобитном простору није само имао улогу светилишта. Он је симоличка пројекција живота и смрти. Као камен од чега је изграђиван. Огњише, дом и Сунце. Огњише греје јер без ватре нема смисао. Дом симболише значај породице чије блиске емотивне везе попут топлине греју сваког њеног члана. Сунце је истински и симболички живот и ватра која не гута већ рађа. Ова сложена симболичка комуникација три чиниоца културног модела наших предака говори о њиховој рационалној и креативној способности. Сличан је однос Сунца, муње и ватре. Скоро до данашњих дана се међу Србима очувало предање да ношење камена штити од удара грома. Као и од болести. Сунце и риба? И ту су проблематику решили Винди и Раси. Сунце путује кроз овај свет реком на леђима рибе. Поменут је обичај крађе жена. Али се на основу генеалошких истраживања не може рећи да је одабир жене на овај начин био предоминантан међу древним Србима. 


Највероватније негде око почетка петог миленијума пре Христоса наши преци који су населили подручје Леванта и посебно Анадолије, долазе на њима блиско Хелмско полуострво и сусрећу се са својом сабраћом учествујући у изградњи Старчевачке и Винчанске културе. Древни Срби се све више померају ка западу, северу и југу те за неколико векова практично насељавају укупан плато до Јадранског мора. Влада погрешна представа о миграцијама древних народа. Та заблуда проистиче посматрањем способности брзог преваљивања великог простора из данашње перспективе. Међутим, у обзир треба узети не само способност у брзом преласку са једне на другу географску тачку, него и реалне потребе за тим, мотивима као и чињеницом да су то још увек номадске групе склоне и спремне на повремена покретања. Осим тога, те групе се крећу у дужем временском периоду делом и истражујући згодне територије за настањивање

Народ који је веома брзо доживео такав процват који се може узети као један од најзначајнијих доприноса данашњој цивилизацији. Народ који има такву историју, а који о њој тако мало зна. Народ који је допринео етногенези многих других народа, а заборавио је ко је. Народ који је од онога кога погледавају други и огледају се у њему, доспео до страха и неспособности да погледа себи у очи. Народ кога данас затичемо међу готово свим религијама, пристао је да прода своју веру за вечеру. Народ који је са таквом слашћу забијао нож у братова леђа, да то никада тако није успевало другима. Народ пред којим су два пута: или да потоне и нестане или да востане. На нама је.   

Извор: Правда

ПАЖЊА:
Поштовани, молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Правде“ задржава право да скрати или не објави коментаре. Коментаре који садрже говор мржње*, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете - не објављујемо. Такође, неће бити објављиване ни псовке и вулгарности, чак и ако читалац који коментарише уместо целе речи стваља звездице.Коментаре којима нам скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте не објављујемо, као и коментаре који се односе на уређивачку политику, али ће бити прослеђени уредницима и на томе се захваљујемо.Молимо вас да обратите пажњу на правописну и граматичку исправност коментара које шаљете, као и да пишете малим словима, предност ће имати коментари који су написани без правописних и граматичких грешака, а коментари писани великим словима се неће одобравати.
* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА