У анализи се подсећа да је специјални тужилац Миливоје Катнић неколико дана пре избора открио „организовано криминалну групу“ која је планирала „незапамћени ужас“ на улицама Подгорице, и да би Црна Гора била „завијена у црно, као никад у историји”. Државни удар или лаж? (Фото: ACD принтскрин) Бардош се пита зашто Катнић, ако је открио тако опасни заверу, која је, према његовим речима укључивала до 500 људи, није обавестио министра унутрашњих послова, министарку одбране, или Савет за националну безбедност земље. Чак је и мета завере, сам Ђукановић, рекао да је за то чуо из медија. Овај податак захтева даљу анализу. Ако упоредимо популацију, 500 људи у Црној Гори сразмерно је 250.000 људи у САД. Да ли можете да замислите да специјални тужилац САД о споља подржаној завери која би укључила 250.000 спремних да убијају широм земље, нападају војне снаге, заузму Конгрес и убију председника, не каже никоме ни речи? Намећу се два објашњења оваквог понашања. Специјалнни тужилац је или крајне некомпетентан и издајничка карика опасна по националну безбедност, или је цела прича измишљена… Главни осумњичени је већ био означен као шпијун и добро познат западним обавештајним агенцијама. Искоришћен је да медији руске тајне службе доведу у везу са са случајем, наводећи да је то „један од најочигледнијих покушаја Кремља да сруши европске демократије“. Тешко је поверовати да ГРУ није чак ни покушао да му додели нови идентитет, већ је променио свега неколико слова у његовом презимену: „Едуард Шишмаков“ постао је „Едуард Широков“. „Или је специјални тужилац опасно некомпетентни и издајнички лакрдијаш или је прича измишљена обмана и никад није било никакве пријетње“, каже Бардош. Иако је Катнић рекао да је наводна завера усмеравана из Србије, он није то поделио са српским колегама нити је тражио њихову сарадњу да би је осујетили. Као још интересантније се наводи то да је Катнић очигледно водио тајну операцију надзора „завереника” у суседној, сувереној држави, а Београд се није бунио. Реакције београдских званичника аутор описује као конфузне и контрадикторне.

Комична опера, а не шпијунажа

Бардош пише да сумњу изазивају и завереници које је ухапсио Катнић и да се пре могу повезати са комичном опером него са шпијунажом. Међу њима су „керамичар, пољопривредник и таксиста, кројач, музичар, рибар, возач хитне помоћи, пензионисани грађевински техничар“. Каже да је ова разнолика дружина требало да сруши владу коју брани 5.000 обучених полицајаца и 2.000 војника. У анализи се наводи да се већи део Катнићевог случаја, као и излагања Џона Мекејна у Сенату – заснива на сведочењу Саше Синђелића, „фантазера са историјом менталних болести, чије је највеће достигнуће у животу била крађа трактора и убиство његовог власника. Као занимљиво се наводи то што се Синђелић брзо трансформисао из главног организатора завере у сведока сарадника тужилаштва. „Једна од многих апсурдних ствари које је Синђелић ‘открио’ током сведочења је да црногорска проруска опозиција’ заправо ради за западне обавештајне службе,“ пише Бардош. Синђелић је рекао да су два агента ГРУ-а (руске војне обавештајне службе) Едуард Широков и Владимир Попов затражили од њега да организује државни удар и обезбедили му новац и опрему. Широков је наводно раније службовао у Пољској, где је откривен као шпијун и присиљен да напусти земљу. Међутим, иако је разоткривен као шпијун и био познат западним обавештајним службама, руске обавјештајне службе су наводно одлучиле да му повере, како је у једном медијском извештају назван, „један од најсмелијих примера покушаја Кремља да поткопа европске демократије“. Подсећа да се ГРУ није ни трудио да му да нови идентитет већ је само променио неколико слова у његовом имену тако да је Едуард Широков постао Едуард Шишмаков. Црногорски званичници тврде да се додатни „докази“ о руској умешаности у заверу могу видети у преносу новца из Вестерн униона који се налази у истој улици као седиште ГРУ-а у Москви на Синђелићев рачун у Београду. „То би требало да нас убеди да за финансирање рушења стране владе и атентат на лидера државе, руски обавештајни агенти неће узети новац из црног буџета, већ ће поћи до локалне банке и чекати у реду да би на шалтеру обавили трансфер којем је лако ући траг,“ каже Бардош. Додаје да је Синђелићево сведочење пуно других недоследности, контрадикторности и вероватног врдања.

Бардош: Велимировић је комичар

За другог сведока оптужбе, Мирка Велимировића, Бардош каже да је испао комичан и да је дао опречне изјаве о оружју које је наводно требало да се користи у атенату на Ђукановића. Бардош даље наводи да је један сведок у јуну 2017. пред одбором америчког Сената сведочио да је бивши командант српске жандармерије Братислав Дикић признао учешће у афери. „Дикић, заправо, није то учинио и упорно је негирао било какву кривицу у вези са такозваном ‘завером’. Чињеница да је Дикић, који болује од карцинома, присиљен да пати током овог поступка, чини ову фарсу још одвратнијом“.

Катнић оспорава своју верзију

Амерички експерт каже да је Катнић временом почео да оспорава сопствену верзију догађаја. У фебруару 2017. је тврдио да има доказе да је руска федерална служба безбедности (ФСБ) била укључена у наводни покушај пуча, и да „знамо да иза овога стоје руски државни органи.“ У октобру 2017. је рекао да је јединица командоса ГРУ-а која је требало да учествује у пучу била стационирана на Златибору. Међутим, у новембру је казао да никада није тврдио да руска влада стоји иза наводне завјере. Тужилац је такође признао да су транскрипти наводних комуникација завереника „нетачни“ или само „полу-тачни“, истиче Бардош. А како је ДФ раскринкао целу аферу ''Државни удар'', погледајте ОВДЕ. Извор:acdemocracy.org/ИН4С