Ако се сетимо старих хладноратовских сусрета у ваздуху током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година, у односу на то време данас су уочљиве бројне разлике.

Нема више тампон зоне од неколико стотина, чак и хиљада километара која би делила два сукобљена света. Некада је до Совјетског Савеза лежао блок земаља из источног света, а сада чланица НАТО-а. На појединим територијалним тачкама војске Америке и Русије могу да се гледају буквално голим оком. Какви би у реланом сукобу били односи снага тешко је проценити, али нема сумње да је Русија окружена кордоном НАТО земаља, што је најверовантије и био циљ примања у НАТО савез бивших совјетских епублика.

Две најизложеније тачке под руском контролом су полуострво Крим и енклава Калињинграда на Балтику.

Кључне, али тешко брањиве, па зато зато и вредне употребе свих средстава. То Руси не крију, па непрекидно поручују да више никад неће допустити вођење рата на својој територији. Крим је од толике стратешке важности за Русију да није за преговоре. Колико је Крим заправо изолован, најбоље говори велики грађевински подухват изградње мегамоста с руске територије према том полуоострву око кога се ратује вековима. У такав се захват не креће без преке потребе, на страну што је сваки мост изузетно рањива варијанта. Москва нема другог избора све док је Крим у непријатељском окружењу Украјине, с којом води што јавни, што тајни хибридни рат. Ко, наиме, држи Крим, држи и кључеве Црног мора. Без Крима Руси би целу црноморску флоту слободно могли да пошаљу у старо гвожђе.

Друга осетљива тачка је Калињинград на Балтику. На каквој је географској позицији и шта би се све могло изродити у сукобу с непријатељским окружењем Пољске, балтичких република, Немачке као регионалног шефа, најбоље говори недавни ваздушни инцидент са Сергејом Шојгуом, министром одбране и најближим Путиновим савезником, над Балтиком. На путу према Калињинграду министровом авиону се толико приближио ловац Ф16 да се могао снимити мобилним телефоном. Тако су они сложно путном брзином од 750 до 800 на сат летели паралелно, а онда се умешао дворепи Сухој 27 из Шојгуове пратње. Рус је подигао десно крило и показао ракете, на што је пилот Фантома реаговао по логици, боље се плански повући него претворен у прах и пепео. Два бомбардера летела су толико близу да се ракета ваздух-ваздух вероватно не би могла ни користити. Била је то дистанца за топове, а не ракете.

Показаће се касније да је авион пољски, на редовној мисији контроле ваздушног простора и провере летелица које се нису идентификовале транспондером. Из НАТО-а тврде да је реч о рутини, и да нису имали појма ко је у руском авиону.

Једна таква ситуација врло лако може ескалирати у сукоб чак и без намерних борбених деловања. Шта да је током блиског сусрета дошло до квара на некој од летелица и пада у море? Да ли би последице могле да се контролишу? Шта би пре прорадило, црвени телефон или ракете?

Док расте напетост и ређају се инциденти, механизми контроле све су слабији. Вашингтон најављује скори излазак из споразума о ракетама средњег домета, на шта Руси бесно узвраћају да неће остати дужни својим противмерама. Шта значи непостојање таквог споразума о броју и размештају ракета домета од 500 до 5000 километара? Јасно је да споразум не уређује интерконтинентална деловања, него углавном баланс између Русије и европских земаља. И ту се заиграла велика игра, пише Јутарњи лист.

У односе између Русије и европских суседа у најважнијој сфери, енергетској сарадњи, недавно се отворено умешао Вашингтон доношењем новог сета санкција против Москве. Нису то само санкције против највећег извозника гаса него и против европских савезника, у првом реду Немачке. Све компаније које буду сарађивале с Русијом у спровођењу капиталног гасног коридора Северни ток 2 наћи ће се под америчким санкцијама.

Како је тај гасовод један од стратешких немачких подухвата, на ноге је скочила немачка политика најављујући чак и контрасанкције Америци. Немачка Северним током 2 по дну Балтика, заобилазећи Пољску и балтичке државе, намерава да појача доток гаса за своје потребе. Сједињене Америчке Државе имају значајан вишак гаса који намеравају да продају Европи преко мреже ЛНГ-терминала, међу којима је и онај планирани, а још нереализовани у Омишљу.

Свакоме је јасно да гас који цевима долази из Русије мора бити значајно јефтинији него текући гас у бродским ЛНГ-танковима, уз навигацију од Новог до Старог света дугу 3-4 хиљаде миља. Ако то ико добро разумије, онда су то Немци, животно зависни од увоза енергената. Тако је настао гасовод Северни ток 1, а бивши канцелар, претходник Ангеле Меркел, Шредер, стављен је на чело пројекта. Немачка вероватно рачуна и с преузимањем водеће европске улоге у дистрибуцији гаса из Русије. Онај ко контролише транзит има једнаку вредност као и онај ко држи налазиште.

Северни ток 2 могао би бити узрок сукоба на Балтику, иако је данас, седамдесет и две године од великог рата, тешко и замислити рат Европе против Русије, или обрнуто. Али, сви су се нарогушили. Чак и Шведска, која није ратовала двеста година, калкулише о набавци америчких номинално дефензивних, а реално и офанзивних ракетних система ТХААД, док Норвешка продужује боравак америчким маринцима на својој територији. Пољска, Естонија, Литванија и Летонија одавно су прваци антируске реторике, иако би се први нашли на црти сукоба. Биће занимљиво видети како ће на америчке ултиматуме реаговати Немачка.

Део исте приче је и Украјина, досад главна транзитна земља на путу руског гаса према европском тржишту. Након две обојене револуције, које су пореметиле односе с Русијом, трећа, мајданска, довела је Москву и Кијев на ивицу отвореног сукоба. Руси су Украјини ампутирали некад руску територију Крим, подржавају две одметничке републике на истоку земље, док Украјинци под паском западних савезника полако припремају војску за напад на одметнике. Невоља је што одметници седе тачно на руској граници, па се може очекивати да буду вишеструко јачи од оних 40 хиљада војника колико, наводно, имају на располагању. Кијев рачуна да би им за Доњецк требало барем три пута више потпуно фит војске. Нема сумње да ће то, ако га ускоро буде, бити сукоб НАТО-а и Русије преко локалних посредника. Будући да нико не може да процени акцију и реакцију, осим спорадичне размене граната, оружје засад ћути.

Москва више не рачуна на украјински транзит енергената. Прокламују да ће до 2018. заобићи тог свог донедавно главног партнера. Земља партнер је Турска. Владимир Путин пре неки дан свечано је присуствовао полагању цеви у Црно море, за почетак изградње дубоке секције гасовода Турски ток. Турци, који о руском гасу зависе готово 60 посто, тиме ће постати важан транзитни играч који наплаћује гасарину ако, наравно, опет не дође до пуча против Ердогана и земља потоне у расуло.

Свемогући председник Ердоган засад се добро држи, али гледа и на другу страну, према Катару, најближем великом извору ЛНГ-гаса. У случају проблема с руским снабдевањем ускаче Катар са својим ЛНГ-ом, барем за нужно снабдевање, јер Турци немају довољно прихватних капацитета. То је и основни разлог зашто Ердоган инсистира на војној бази у Катару, маленој и пребогатој земљи, од недавно на удару драконских санкција Саудијске Арабије и још четири земље, а све под фирмом помагања тероризму и сарадње са смртним непријатељем Саудијаца – Ираном.

Део исте велике игре, свакако, јест и Сирија. Тамо је већ годинама приоритет свргавање руско-иранског савезника Башара ал Асада, уз разбијање земље и освајање слободног приступа Медитерану из правца Саудијске Арабије. Зато није чудно што је управо Ријад главни финансијер разних сунитских покрета који раде о глави Асаду, руше земљу и примењују досад невиђено бруталне герилске методе. Русија је у последњи трен провалила у тај рат да спречи планове главног конкурента, саудијске династије, и задржи контролу над Сиријом. Исти је мотив Техерана и њихових штићеника у либанском Хезболаху.

Како теку саудијско-амерички планови у Сирији? Свакако не онако како је планирано. Пропала је брза промена режима, улагање у џихадисте сад се већ чини непрофитабилним, о чему сведочи и понашање регионалних играча. Турска се окренула Русији, Катар Ирану, а не суседима Саудијцима.

Планови за елиминацију монопола Русије не остварују се како се очекивало. Зато у лонцу све више кува. Показало се да Москва неће без борбе одустати од главног извора државних прихода. Како се на то може одговорити?

Прочитајте ОВДЕ све о новој ескалацији на Нагорно Карабаху, нестабилној регији унутар Азербејџана.

Извор: Јутарњи лист