Правда

Када говоримо о тлу које се љуља под ногама очито је како се Асаду љуљало мало више и мало шире - љуљала се и уништавала цела његова земља, а опасност још није прошла. Терористи се потискују, полако, из дана у дан, но увек над Сиријом кружи баук веће стране војне агресије, а задњих дана Израел све чешће отворено прети. Ердоган није прошао рат, али то не значи да није осетио тло како се помера. Штавише, претња њему била је кратка, али снажнија. У историјским тренуцима неки ситни детаљи могу одредити будућност - прошле године је то по свему судећи био Ердоганов паметни телефон јер да није на време емитовао видео поруку, пренету путем телевизије, да је слободан и жив, можда би Турска данас била врло другачија земља. Покушај државног удара у Турској угрозио је Ердогана, иронично, можда и више но што је Асад био угрожен свих ових ратних година (мада се о потенцијалној завери у Дамаску увиек причало, она се никад није манифестовала). Против Асада ујединио се цео Западни свет. У исто време Запад формално глуми савезништво с Ердоганом, али иза затворених врата о њему вероватно причају још и пуно горе него о Асаду. Када се све сабере и одузме, када ову двојицу ставимо једно уз друго, Асад се чини као знатно разумнија, смиренија и прикладнија особа за комуникацију са Западом од агресивног Ердогана који не бира речи и до крајњих граница цеди свој статус стратешког партнера којег Запад мора или задржати или га се каквим превратом решити. Истина је да се о овој теми говори већ најмање годину дана, отприлике откако је пуч покушан у Турској. До једне нормализације је након пуча дошло, оне између Турске и Русије, а у којој је фази хипотичка нормализација Турске и Сирије? Неки ће рећи како је не може бити - па Ердоган је својом политиком увелике и омогућио харање екстремизма Сиријом. Да, то је тачно, али је тачно да су се у политици и чудније ствари догађале. Погледајмо шта кажу појединци упућени у ситуацију. Један од њих свакако је Зејнеп Гурчанли - он сматра како Турска управо ради на томе да промени своју спољну политику, а један од већих циљева тог заокрета био би и помирење с Дамаском. Сматра да се нешто управо догађа јер су дипломатски контакти са земљама регије задњих недеља и дана постали интензивнији. - Предузети су кораци како би се у регији створила ситуација која би ишла на руку турским интересима. Но, сада сведочимо томе да Турска постепено одустаје од те стратегије, рекао је Гурчанли. На крају, ту су Иран и Русија, два кључна сиријска савезника који у исто време имају и релативно добре односе с Турском. Упркос интересној преплетености, није претерано рећи да се Анкара "боље разуме" с Техераном и Москвом него са Бриселом и Вашингтоном (а нарочито Берлином!). Притом није тешко закључити да ће руски и ирански представници за време сваког састанка с турским по питању преговора око Сирије, у приватности натукнути: "А што се не би помирили?" И тако, мало по мало, вероватно ће до тог помирења и доћи. За пријатељство је касно, оно очито никада није ни било - не палиш пријатељеву државу како би осигурао себи боље "регионалне интересе" - али за један политички суживот, неискрен, али миран, увек постоји простора, поготово ако одговора и једној и другој страни. Сиријски рат иде свом крају и зна се тачно које се ствари морају догодити да би оружје напокон утихнуло - помирење Анкаре и Дамаска једна је од важнијих тачака. Сиријска војска незадрживо гази ка Деир ез Зору! Више о томе читајте ОВДЕ.   Извор: advance.hr