Најновије

Србија – „persona non grata“ у европској породици народа

Стратегија Европске комисије о „веродостојним перспективама проширења“ ЕУ за земље тзв. Западног Балкана иако званично усвојена тек пре неколико дана привукла је пажњу српске политичке и друштвене јавности увелико пре тога. Разлог томе је током протеклих месеци из одређених бриселских кругова упућиван сигнал првенствено Србији да је њено чланство у ЕУ малтене на „дохватy руке“ и да је оно оствариво „већ“ 2025. године.

Србија и Еу (Фото: Јутјуб)

Пише: Данијел Игрец

Ова (иако тада још званично непотврђена) вест деловала је охрабрујуће за грађане који су помислили да је Србија из Брисела коначно добила нешто конкретно и опипљиво после толиких година трновитог пута y ЕУ – коначан и сигуран датум њеног уласка у „европску породицу народа“.

Та вест послужила је прозападним политичким и медијским структурама у Србији као „снажан аргумент“ са којим су појуриле да оправдају исправност „једине могуће и одрживе“ (а уистину узалудне и погубне) политике „безалтернативниx европских интеграција“, желећи тиме да делегитимишу и представе као непотребну (а са аспекта заштите државних и националних интереса преко потребну) политику стратешке сарадње Србије са Кином и Русијом. Чак је и сам председник државе оценио да су поруке из Брисела „важан подстрек грађанима и признање“ и истакао да он лично мисли „да је будућност Србије у ЕУ, за шта ће наша држава морати да плати одређену цену која није мала“.

Ако оставимо по страни ове изливе (као што ћемо видети исувише претераног и потпуно неоправданог) ентузијазма и фокусирамо се на стварне и објективне чињенице око даљег ширења ЕУ поставља се питање: „Колико су заиста реални изгледи да Србија до 2025. године (односно икада) уђе у Европску унију?“

Одговор на то питање даје већ сама Европска комисија у својој горе поменутој Стратегији будућег проширења. Она нигде не садржи прецизне рокове до када би Србија морала да постане део Уније нити се у њој пријем наше државе у ЕУ наводи као обавеза њених органа. Напротив, према тумачењу бриселских званичника стратегије су акти политичке, а не правне (обавезујуће) природе, а 2025. година се помиње само као инструкциони (правно необавезујући) рок, као оквир до када би Србија морала да испуни главнину својих обавеза према ЕУ, а не као коначан и дефинитиван датум када ће Београд заокружити свој европски пут.

Србија се тако налази у једној потпуно апсурдној ситуацији када се од ње са једне стране захтева да предузме низ штетних потеза и испуни мало море европских обавеза међу којима многе од њих поткопавају саме темеље државног суверенитета и економско-социјалне стабилности док се са друге стране вешто избегава било каква обавеза институција ЕУ да нашу државу заиста и приме у своје редове. Понашање Брисела према Београдy најсликовитије описује управо стара српска пословица „Ево ти ништа и држи га чврсто“.

Оваква пракса не само да је доказ неравноправног третмана Србије од стране Брисела већ и јасан показатељ да перспектива уласка Србије у ЕУ не зависи од њене посвећености, труда и марљивости на путу постизања „европских стандарда“ већ искључиво од политичког расположења, геополитичких циљева и амбиција бриселске администрације и стварних креатора политике ЕУ који седе у Берлину, Лондону и Вашингтону.

А какво је заправо расположење о процесу даљег ширења унутар саме ЕУ? Према најновијем истраживању Агенције ЕУ за статистику (Евростат) чак 80% грађана Немачке и Француске противи се политици даљег проширења Уније. Слична ситуација је и у Холандији, Италији, Шпанији, Мађарској и Аустрији где јачају оне политичке опције које се залажу за обуставу даљег ширења и излазак својих земаља из ЕУ.

С обзиром на овакво расположење у јавном мнењу најважнијих земаља чланица ЕУ јасно је да Берлин, Париз, Рим и Мадрид у догледно време неће бити спремни да дају зелено светло за пријем нових држава чланица без обзира на мало море (наизглед обећавајућих) докумената и стратегија која нам скоро свакодневно стижу из Брисела.

Ако томе додамо и скоро извесну чињеницу да ће нови шеф немачке дипломатије бити Мартин Шулц, ни мање ни више него човек који отворено подржава „Европу у више брзина“ и позива на стварање „Сједињених европских држава“ које би чиниле економски и политички најнапредније државе чланице ЕУ онда је сасвим јасно да су приче о скоријем уласку Србије у ЕУ само једна обична политичка фарса и шарена лажа.

Услед очигледне (скоро 3/4 становништва) неспремности Немаца и Француза да прихвате ширење спољних граница Уније даље ка Истоку сва уверавања бриселских бирократа о датумима уласка Србије у ЕУ тако остају само празна обећања и мртво слово на папиру. Она искључиво служе као пропагандна алатка за приморавање Србије на даље бесмислене уступке, као средство за замагљивање очију српске јавности, за одвраћање Београда од савезништва са Русијом и Кином и за стварање лажне алтернативе и привида о ЕУ као гаранту српског просперитета.

Њихов циљ је држање пажње Србије на (по њене државне и националне интересе погубној) причи о евроинтеграцијама која се већ показала као неуспео политичко-економски пројекат. Доказа за то је мали милион – од енормног демократског дефицита европских институција, њихове неспособности да се изборе са безбедносним изазовима које доносе исламски тероризам и мигрантска криза па све до руинираних и девастираних националних економија Грчке, Хрватске, Словеније, Чешке, Словачке, Румуније, Италије, …

У интересу бриселске елите није да Србија постане пуноправна и равноправна чланица Европске уније. Јер да јесте, Србија би већ (одавно) била примљена у њене редове са обзиром да су параметри њеног економског и политичког развоја у много чему бољи и квалитетнији него они који су владали у Бугарској и Румунији у тренутку њиховог учлањења. Али управо нам примери Софије и Букурешта откривају праве намере евроатлантистичких геостратега који стоје иза пројекта супранационалне ЕУ. Њихов циљ није да европски народи на равноправним основама и кроз процесе међусобне интегрисане сарадње на пољима политике, привреде, културе и безбедности сачувају и унапреде свој државни суверенитет и територијални интегритет, економски развој и своју националну самобитност. Њихов циљ је заправо потпуна афирмација америчке глобалистичке агенде на Старом континенту према којој је ЕУ само продужена рука и привезак спољне политике Вашингтона и НАТО пакта. У том светлу треба посматрати и поменуту Стратегију проширења као механизам да се и (гео)политичка карта Балкана што хитније скроји према интересима западних центара моћи. Јер кад не би било тако и када би ЕУ водила своју самосталну и независну спољну политику Јоханес Хан не би само неколико дана пре званичног усвајања Стратегије са њеним нацртом отишао у САД по амерички благослов за њену садржину.

А према тој садржини Србија мора бити осујећена у покушајима да будесамостална и независна, економски стабилна држава, која као таква због своје географске позиције (централна држава Балкана) и геополитичке тежине може да постане фактор обједињавања српског националног простора. Зато Запад под плаштом европских интеграција заправо спроводи процес српских дезинтеграција – тера нас да легализујемо отимање Косова и Метохије, да пуцамо себи у ногу и уведемо санкције Русији, да пустимо низ воду Републику Српску и Србе у БиХ, да изађемо у сусрет захтевима својих комшија Хрвата, Румуна и Бугара и поклонимо им још који квадратни километар српске територије.

Многи ће рећи „све су то теорије завере“. Али нису. Све су то реалне и проверљиве чињенице, дефинисане као услови за европски пут Србије у Поглављима 30, 31, 35 и 29 са ЕУ и више пута подупрте изјавама многих бриселских званичника и немачког, француског, британског и америчког амбасадора у Београду.

Али упркос свему томе поједини политичари даље изјављујy како је ЕУ „наш стратешки циљ, јер у супротном“, тобоже, „ризикујемо да нас буде све мање и мање“.
Оно што (намерно или несвесно) прећуткују је да Србија управо несмотреним и непромишљеним инсистирањем на даљим европским интеграцијама иде у правцу да она сваким даном буде све мања и мања. И тако све док не дође на крај свог европског пута. А тај крај ће значити њен потпуни нестанак; она ће можда и добити неки статус члана, али не у „Унији ексклузивних“ већ у неком трећеразредном клубу сиромашних земаља и то не као држава већ као обична колонија Брисела и Вашингтона на маргинама распарчане и подељене ЕУ.

У прилог томе говори и у српској јавности мало познато писмо које је сада већ далеке 2000. године бивши председник Парламентарне скупштине ОЕБС-а, Вили Вимер, упутио тадашњем немачком канцелару Герхарду Шредеру. У том писму јасно се наводи да један од циљева будућег атлантистичког устројства (постхладноратовске) Европе мора да буде и трајно искључивање Београда из европског развоја, територијално умањење Србије и њено стављање под потпуни патронат америчке (НАТО) војне чизме.

Србији је неопходна нова, редефинисана спољнополитичка оријентација.Потребна су јој стварна и одржива међународна партнерства и савезништва, а не фиктивна и лажна обећања Брисела и Вашингтона. Савезништва кроз која ће моћи да сачува своју самосталност и независност, да подстакне обнову својих индустријских, пољопривредних, инфраструктурних, безбедносних, саобраћајних, туристичких и културно-образовних капацитета. Потребна јој је алтернатива Европској унији.

Политика која ће стремити ка новим, суверенистичким моделима међународне сарадње како у самој Европи тако и ван ње.

Само таквом политиком посрнула Србија моћи ће да се уздигне и спречи своје даље државно и територијално растакање. Докле год будемо на своју штету сами истрајавали на поданичком путу према ЕУ дотле ћемо и бити мета нових европских притисака и условљавања. Чим будемо почели да размишљамо стратешкии државотворно и кренули да јачамо своју међународну (геополитичку) позицију, нарочито кроз развијање привилегованог политичко-дипломатског, економског, енергетског и безбедносног партнерства са Москвом и Пекингом (а у оквиру ЕУ са државама Вишеградске групе и онима са израженом суверенистичком нотом у спољној политици попут Аустрије) другачије ће нас третирати и кључне државе ЕУ, пре свега Немачка.

Још антички мислиоци знали су за правило: „Што си слабији, то су већи и смелији притисци на тебе. Што си јачи, то си поштованији“. Преведено на језик међународне политике то значи да што више Србија буде хрлила у загрљај ауторитарне ЕУ то ће она као држава бивати слабија, а притисци њених геополитичких противника на њу томе сразмерно интензивнији и ефикаснији. Али уколико Србија буде водила једну промишљену политику умереног отпора западним захтевима, политику усмерену ка постизању положаја стратешке аутономије у међународним односима, то ће она бити јача, а притисак њених противника опрезнији и умањенији.

Будућност светске економије више неће бити (искључиво) трансатлантски односи који су налазе у великим структуралним и финансијским проблемима. О економском посрнућу ЕУ довољно говори и податак да је због сулуде политике санкција према Русији европска привреда до сада претрпела штету од чак 30 милијарди евра што има директан негативан утицај и на економску слику њених држава чланица.

Будућност светске економије биће осовина Русија-Кина-БРИКС која ће преокренути глобални економски систем. Реч је о земљама које сада чине 56 одсто светског економског аутпута и 85 одсто светске популације, а контролишу приближно 70 одсто светских девизних резерви. Оне на годишњем нивоу расту у просеку 4-5 одсто. О њиховој предстојећој глобалној улози говоре капитални међународни пројекти попут Евроазијске економске Уније, градње Северног и Турског тока, кинеског Ховог Пута свиле и многих других.

Управо такве историјске прилике изискују дипломатску способност и умеће државног руководства да Србију благовремено стратешки позиционира у тојновој констелацији глобалних односа. Пре свега у оквиру троугла Берлин-Москва-Пекингјер је то једини излаз из геополитичког ћорсокака у који нас је довела политика уласка у ЕУ по сваку националну цену.

Као што наш народ каже „обећање лудом радовање2. Нека Бриселу његових празних парола и магловитих флоскула. Србији оне нису од помоћи. Србији су сада потребни конкретни и оствариви подухвати , а они се налазе у енергетским и инвестиционим пројектима у којима нам учешће (и то без икаквих уцена и улсовљавања) нуде Русија, Кина и њихови стратешки савезници.

Србији је сада неопходна стратегија очувања своје самобитности на европској геополитичкој ветрометини. Стратегија обнове државности на прелазу у мултиполарни светски поредак који нашој држави отвара врата дугорочне стабилностиимногих прилика y будућности. Наше је да их препознамо и искористимо.

Како је прошао састанак Дачића и Тилерсона, сазнајте ОВДЕ.

Извор: Видовдан

Бонус видео

Србија у ЕУ?

ПАЖЊА:
Поштовани, молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Правде“ задржава право да скрати или не објави коментаре. Коментаре који садрже говор мржње*, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете - не објављујемо. Такође, неће бити објављиване ни псовке и вулгарности, чак и ако читалац који коментарише уместо целе речи стваља звездице.Коментаре којима нам скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте не објављујемо, као и коментаре који се односе на уређивачку политику, али ће бити прослеђени уредницима и на томе се захваљујемо.Молимо вас да обратите пажњу на правописну и граматичку исправност коментара које шаљете, као и да пишете малим словима, предност ће имати коментари који су написани без правописних и граматичких грешака, а коментари писани великим словима се неће одобравати.
* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА