Најновије

ВЕЛИКА ПРИЧА ПРАУНУКА ФЈОДОРА ДОСТОЈЕВСКОГ: Директна лоза Достојевског се наставља, сада расте још један Фјодор Достојевски

Праунук великог писца о свом путу ка Богу, о томе како је победио рак, о прецима и потомцима Фјодора Михајловича Достојевског.

Димитриј Достојевски (Фото: vk.com)

Достојевски је говорио: „Заустављајте се на неким упечатљивим моментима из живота, држите се њих, и тада ће све бити добро“.

Праунук писца Дмитриј Достојевски поделио је са читаоцима те „упечатљиве моменте“ из свог живота, а још је говорио о представницима познатог рода, снази мајчинске молитве и чуду исцељења код Староруске иконе Мајке Божије. О приласку вери и победи рака.

Ка вери ме је гурнула болест. Када сам имао 25 година, открили су ми рак. Прошла је операција, затим сам пола године лежао на Онколошком центру у улици Чајковског у Петрограду, где сам ишао на хемотерапију. Борио сам се са болешћу како сам могао. На операцију су ме позвали без икакве предходне припреме, и тада сам рекао лекарима: „Зашто тако? Бојим се“. Уследио је одговор: „У твом картону је написано: “Cito”. Знаш ли шта то значи? “Cito” на латинском значи „неизоставно“ „хитно“. Желимо да те спасимо.“ Узвратио сам им: „Добро, спашавајте“. Тог тренутка се радило о животу или смрти.

На мистички начин се у том тренутку задесио преводилац из Јапана, који је радио превод дела Достојевског. Јапан је тада била најнапреднија земља у сфери производње лекова за борбу против рака. Моја мајка, сада већ покојна, му се обратила писмом у којем је молила да се спаси потомак Достојевског (касније сам та писма предао музеју). Када сам након свега недељу дана (у совјетско време!) донео кутију са лековима, начелник одељења није могао да поверује, да је тако нешто могуће: „Те лекове ми преко Москве по именима наручујемо! Није вас било на списку. А после недељу дана доносите тај лек!“ Са великим поносом сам рекао: „Па ја сам Достојевски, потомак Фјодора Михајловича, кога знају у читавом свету. Стога је природно што је цео свет спреман да ми помогде да наставим да живим“.

То је са једне стране. Друга страна је у вези са мојом мамом, која је након 50 година од свог крштења пошла у цркву да се моли за живот сина. Сматрам да је други разлог што сам остао жив, молитва моје мајке. Она је заборавила све што се ради у храму, само се као мајка обратила Богу: „Господе! Спаси мог сина! Остави га међу живима!“ Да би Господ помогао, потребне су вера и душа и директан разговор са Богом. Он ми је помагао, и то не једном.

Лично сам успео да победим рак два пута. Верујте ми, није толико страшан ђаво, колико га представљају. Само не треба опуштати руке и бојати се, већ треба веровати да можеш победити. При томе не треба чекати симптоме – лоше унутрашње осећање и бол (јер сам тумор не боли), већ се треба контролисати, макар и једном годишње. Моје победе су засноване на томе, што сам болна места откривао на време.

Важно је такође не остављати човека самог са том грозном болешћу, треба га подржавати у вери, и нади да ће успети да победи. Подједнако је важно да и сам болесник буде у позитивном расположењу и управо у том периоду да се бави оним што воли. Моје искуство говори да снага самог организма у тим условима ради на излечењу. Зато ја увек желим свима доброг здравља!

„Бог ме је исцелио од болести код Староруске иконе“


У Старој Руси регуларно се одржавају „Читања Достојевског“, које много година духовно руководи митрополит Новгородски и Староруски Лав. Према древној, устаљеној традицији, старуруска читања почињу Божанском Литургијом у храму великомученика Геогрија Победоносца, једног од најстаријих староруских храмова. Фјодор Михајлович је био парохијан тог храма.

За мене је то посебно место. У Старој Руси сам имао страшне болове јер је локална вода сасвим другачија од оне Петроградске. Због своје болести сам се страшно мучио. Одједном ме је нешто привело ка цркви Светог Георгија. Старице су чистиле под, није било службе. Умом сам схватао да нисам дошао у добро време, да никог сем мене, ко би дошао да се помоли, нема. А срце је тог тренутка било усмерено ка чудотворној Старуруској икони Мајке Божије. Осетио сам да треба управо ка њој да идем. Прилазим. Наступа нека катарза. Ја, одрастао мушкарац, и одједном сав у сузама...Одлазим из цркве, никако не разумевајући шта се са мном збило.

Пролази дан. Одједном примећујем да нема више никаквог бола, да сам апсолутно здрав, чак и да осећам у себи нову снагу. Остајем тога дана, слушам предавање. Следећег дана, после предавања, завршава се манифестација и следи коктел, на којем присуствује сва администрација Старе Руси. Сви су у некој недоумици: „Дмитриј Андрејевич, напокон сте успели да будете на нашем опроштајном коктелу. Како је то лепо!“ Од тада, као да болести није ни било.

У 45-ој години, то јест, у прилично зрелом узрасту, крстио сам се у Старој Руси, где сам после славио и свој 60.рођендан. Тако да се управо у Старој Руси десило моје исцељење, и једно од најважнијих догађаја у мом животу – крштење. По благослову свештеника храма Светог Георгија ја свугде и увек причам своје чудесно исцељење од болести рака. Радује ме када ми прилазе људи и говоре: „Знате, и мени се десило исто што и вама“. Не само да су се исцелили од болести, него су се и други животни проблеми решили после молитви испред Староруске иконе Мајке Божје. Овој икони долазе да се поклоне сви верници које пут нанесе у Стару Рус.

По предању, њу су донели Грци из Олвиопоља још у првим вековима хришћанства у Русији, и налазила се у Старој Руси до 17.века. У време куге 1655.године становнику града Тихвина било је откривено да ће се куга нестати, ако тамо донесу Староруску икону, а Тихвинску икону пренесу у Стару Рус. После преношења икона, куга је нестала. Међутим, становници Тихвина нису вратили икону, и тек у 18.веку је дозвољено да се направи копија Староруске иконе. 4.маја 1768.године копија је довезена у Стару Рус. У њену част, установљен је празник. Други датум прослављања је 18.септембар 1888.године, када је у Стару Рус враћен оригинал. Те године испунило се 130 година овом историјском догађају.

Деца и унуци Фјодора Михајловича Достојевског

Моја мама, која се родила пре 1917.године, као у сав руски народ тог времена, била је крштена. Али, она је доживљавала совјетску реалност као неку датост, у којој је морала да живи, и стога се трудила да наш и свој живот учини максимално безопасним. Због тога што се удала за Андреја Фјодоровича, потомка „архискверног Достојевског“, како је писца називао Лењин, плашила се да крсти нас, своју децу.

Мама никако није очекивала да ће родити близанце. Било је то 1945.године. Према њеним речима, моја сестра Ира и ја смо били једнојајчани. Као и сва „војна деца“, били смо слаби, и три месеца по рођењу, разболели смо се од упале плућа. Десило се тако да ме је Господ оставио, као настављача мушке линије, а Иру је узео к себи. Једном приликом ме је мајка одвела до Ириног гроба, и рекла: „Ово је твоја сестрица“. Ја је се никако нисам сећао, имали смо свега три месеца. Потом сам и маму тамо сахранио, у Петрограду, на Сходненском гробљу. Сада је тамо још Достојевских, јер ту лежи сва породица Андреја Фјодоровича. Шест гробова Достојевских. Надам се да ћу се и ја некада тамо вратити.

Фјодор Михајлович је имао три сестре и три брата. Све гране су се сломиле, само је наша гранчица остала. Када се прослављао јубилеј мог оца, дозволио сам себи да направим извештај о његовом животу. То је, наравно, био веома тежак задатак, јер човек са презименом Достојевски, треба да проживи свој сопствени живот, а уједно да увек има на уму да је потомак Фјорода Михајловича, који је рекао целом свету врло важне речи.

Пошто је са 19 година завршио Инжењерско училиште, Фјодор Михајлович је одмах изјавио: „Нећу се бавити овом професијом, бићу писац.“ Његов син Фјодор је исто врло брзо пронашао свој пут, читав живот се бавио коњима, био је врло познати специјалиста у тој области, и објавио је много чланака у императорском коњарском часопису. Када је Фјодор Михајлович отпутовао у Москву, на отварање споменика Пушкину, где је одржао своју познату „Пушкинску беседу“, Ана Григорјевна му је написала: „Никако да ухватим Феђу, он све време јури, проналазим га са дечацима на улици, како се интересује за коње.“ Он јој одговара: „Купи му ждребе, има ће чиме да се занима, и престаће да бежи од куће“. Ана је тако и учинила. У наредном писму, у нади да је сину већ купила ждребе, Фјодор Михајлович моли да се оно пољуби заједно са свима. То је било скоро пророчко предсказање да ће се Фјодор Фјодорович читав живот бавити коњима. У тако малом узрасту, отац је апсолутно тачно одредио животни интерес свога сина.

Када људи чују да је био и трећи Фјодор, писчев унук, који је, на жалост, умро рано, често постављају питање: „Зашто је толико Фјодора?“ На Руси је била традиција да се старији син често назива исто као отац, рачунајући на многодетност. Али је Фјодор Михајлович у касним годинама направио породицу, и није могао да има много деце, премда су двоје од њих четворо живели дуже.

Истина, деца Фјодора Михајловича су напустила овај свет врло жалосно. Кћерка Достојевског, Љуба, умрла је 1926.године у Италији. Неколико дана пре смрти, посетио ју је Чехословачки конзул, који је тада много помогао Љуби. Тада је откривено писмо у којем је писало: „Треба признати да кћерка светски познатог писца умире у сиромаштву“. Син Фјодора је у истим условима умро у Москви. Он је живео 60, а она 62 или 63 године.

Феђа се родио у Петрограду и, као руски човек, није желео да путује у иностранство, иако га је мајка молила: „Путуј, имамо новца, погледај како други живе“. Он јој је одговарао: „Не, мени је Русија сасвим довољна, боље да одем у бању“. А Љуба која се родила на Западу, отишла је заувек из Русије, рекавши мајци да одлази на кратко ради лечења. Пропутовала је Европу, затим се разболела и умрла у Италији, у Болцану, на граници са Аустријом.

Фјодор Фјодорович је био сахрањен у Москви. Нажалост, његов гроб је изгубљен, и сада покушавамо да га пронађемо. Ето како су различите судбине двоје деце Фјодора Михајловича...

Фјодор Михајлович се бринуо што је касно добио децу, и што неће моћи да их одгаја. Пред крај живота се опет преселио у Петроград, где је живео и његов брат Андреј, чија су деца била већ прилично одрасла. „Како бих желео да моја мала деца буду налик на твоју самосталну децу“, – писао је Фјодор Михајлович брату. Али, он је схватао да због година неће моћи да дочека да му деца порасту. То је, наравно, за њега била велика трагедија.

Систем васпитања Ф.М. Достојевског

У писмима о деци Достојевски никада није користио реч „васпитавати“, већ: „брини“ , „води“

То је апсолутно јединствен систем. Малобројни га користе. Нажалост, педагошка наука није пошла стопама Достојевског. Пре свега, никада у својим писмима Ани Григорјевној није користио реч „васпитавати“, већ је употребљавао апсолутно друге речи: „брини“, „води“.

Његов принцип је био да разуме дете, а не да га уздиже на свој одрасли ниво, олакшавајући своје сопствено битисање. И то је доносило прелепе плодове. Ана Григорјевна се сећала, како он није могао проћи поред детета, а да не почне да разговара са њим, преводећи на дечији језик довољно озбиљне мисли. Једном приликом, сећала се Ана Григорјевна, док су путовали или из Старе Руси, или у Стару Рус и једва да су ушли у вагон, како су зачули плач детета и Фјодор Михајлович је истог тренутка нестао. Убрзо је дете утихнуло, и Ана Григорјевна га је приметила како разговара о нечему са Фјодором Михајловичем. Истина, она је била незадовољна што је муж заборавио на њу и одмах полетео ка туђем детету, и увела га назад у свој купе.

Испричаћу још један случај. Открио сам записе о путовању возом у Рјазан. Тамо је било имање, чији је део наследио Фјодор Михајлович. Они су се тада бавили својим наследством. На палуби је нечије дете викало, плакало. Иако су са собом имали четворогодишњег Феђу и шестогодишњу Љубу, Фјодор Михајлович је потрчао да смирује друго дете и доста дуго се њиме бавио, оставивши своју децу.

На „Читањима Достојевског“ и симпозијумима, посвећеним животу и стваралаштву Фјодора Михајловича, много смо слушали о разним интересантним подацима у вези са родословом и биографијом писца. Чак и мени, његовом потомку, пре су били мало познати такви преци Достојевског, као што је његова баба Анастасија – супруга поунијаћеног свештеника, прадеда Григориј Хомерович и прадеда Хомер Карлович. Њихова имена и отчества звуче помало неочекивано за руско ухо.

Осветљена је и тајна изненадног одласка оца Достојевског, Михаила Андрејевича из очинског дома, и његов прекид са родитељском породицом, околности под којима је учествовао у рату 1812.године. Истина, недавно су, после истраживања, откривени нови документи, који се тичу његове неразјашњене смрти 1839.године, како се сматра од сељана. Ипак то све још увек не омогућава да се једногласно реши ово питање.

Имам сина, а увек сам маштао о девојчици. Сада имамо три врло симпатичне унуке, које су једном приликом долазиле са мном у Старују Рус, на „Читања Достојевског“. Још од детињства сам их учио да оне нису обичне девојчице, већ девојчице са генима Достојевског – Маша, Вера и Ања. Најмлађа Маша рођена је 23.новембра 2006.године.

Када сам показао Ањи позната 30-томна академска сабрана дела Фјодора Михајловича, она је оцењивачки погледала и рекла: „Не, ја толико нећу написати“. После неколико дана, савила је на пола лист и педантним шкрабописом почела да пише своје сопствено дело, авај, неразумљиво. Сада се та „књижица“ налази у фонду Музеја Ф.М. Достојевског у Петербургу.

Наравно, маштали смо и о унуку, и када се родио, назвали смо га Фјодор. Тако да сада расте још један Фјодор Достојевски.

О Музеју детињства у Даровом

На подмосковском имању Достојевских, Дарову, прошло је писчево детињство. За формирање личности важно је у каквим условима и каквом окружењу пролази његово детињство. Зато, мислим да је људима интересантно да виде место, где је од 10. до 17. године живео и васпитавао се будући генијални писац.

На имању Дарово неопходно је направити Музеј детињства Достојевског. То је јединствено место


Рођени брат писца, Андреј се присећао да је мали Феђа био весело дете које је волело да се игра, шета липовом шумом. Његове прве молитве чули су зидови Свето-Духовског храма, који се сачувао до наших дана. Храм се налази на суседном имању у селу Моногарево. Овде је мајка водила будућег писца. Код Достојевског се могу пронаћи сећања на голуба, који је летео са једног прозора на други током Литургије. Ако бисмо сачували те упечатљиве моменте, који су у вези са писчевим детињством, могу бити од помоћи да се схвати поглед на свет генија. Поред храма је мала избочина, на којој је, по предању, сахрањен отац Фјодора Михајловича. Сада је главни задатак да се одреди тачно место његовог гроба. 

На међународним научним конференцијама посвећеним Достојевском, чују се излагања о значају сећања из детињства у стваралаштву писца. На имању Дарово је неопходно да се направи Музеј детињства писца. То је јединствено место где су практично у потпуности очувани историјски пејзаж, шума са 200.годишњим липама, јаругама, села која се помињу у делима Достојевског.

„От јувелира до возача трамваја“

У мојој радној књижици уписано је 18 професија. Обично кажем: „Моје професије су – од јувелира до возача трамваја“. Сада сам консултант у петроградском Музеју Достојевског. Истина, немам вишег образовања. Некада мислим да сам узалуд ишао на припреме за факултет, јер сам имао довољно знања да мирно положим испите и упишем који год факултет желим. Но, после завршетка школе, учинило ми се да је интересантније да изучавам живот и опробам се у разним областима, те нисам ништа уписао. А када се једном приликом, у време перестројке, у мојим рукама нашла радна књижица (која је узгред речено у кадровском сектору), испоставило се да имам 18 професија. То ми је често помагало у животу.

О немцу који је желео да се роди у Русији


Деведесетих је било јако тешко, полице у продавницама су биле празне. Одједном ме позивају у Немачку, на отварање Друштва Достојевског. Отварање је свега један дан, а даље шта? Даље сам размишљао: „Аха, много умем. Наћи ћу тамо посао“. Радио сам у Немачкој, помагао својој породици, слао им пошиљке. Био је то „период пошиљки“. Немци су све време питали: „Чега нема у Русији, шта да пошаљемо?“ Помагао сам, говорио каквих намирница нема у Русији.

Немци су јако желели да помажу некоме конкретном, није им било важно само да помажу, било им је важно и да се са неким спријатеље, да размењују писма. Када сам се враћао са одмора у Хамбург, један стари пар ме је замолио да предам немцу који им је помогао, писмо и „велико хвала“.

У гостима код тог старог немца сам чуо признање које ме је поразило. Обично се немци труде да не спомињу то да су ратовали у Русији. Многи говоре: „Ја сам ратовао у Француској“. Иако је, можда то било и у Русији. Овде, у Немачкој, сам први пут чуо од неког да је ратовао у Русији. И, изгледа, да је добро ратовао, јер је био без руке и ока. „Све сам то изгубио под Стаљининградом, – признао је он, и одједном додао: – Отаџбина се не бира. Рођен сам у Немачкој. Немац сам. Али, да могу да бирам, желео бих да се родим у Русији“.

То ме је поразило. Помислио сам: „Дошао си као освајач, са оружјем. Шта је то у Русији, што те је натерало да, пред крај, кажеш такву фразу?“ Као патриоту су ме, наравно, његове речи много обрадовале.

Како Америка води мрежне ратове, прочитајте ОВДЕ

Извор: Православие.ру

ПАЖЊА:
Поштовани, молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Правде“ задржава право да скрати или не објави коментаре. Коментаре који садрже говор мржње*, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете - не објављујемо. Такође, неће бити објављиване ни псовке и вулгарности, чак и ако читалац који коментарише уместо целе речи стваља звездице.Коментаре којима нам скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте не објављујемо, као и коментаре који се односе на уређивачку политику, али ће бити прослеђени уредницима и на томе се захваљујемо.Молимо вас да обратите пажњу на правописну и граматичку исправност коментара које шаљете, као и да пишете малим словима, предност ће имати коментари који су написани без правописних и граматичких грешака, а коментари писани великим словима се неће одобравати.
* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА