Други саговорници нису толико драматични и указују на проблеме друштава који не долазе споља.

 

Посета руске делегације на челу са председницом Савета Федерације Валентином Матвијенко Сарајеву и Бањалуци подгрејала је код многих стари страх од руског утицаја на Балкану. Након отворене подршке Републици Српској, Матвијенко је зачинила посету осудама Запада што подстиче земље Балкана на учлањење у ЕУ и НАТО, чиме се “подривају безбедности и стабилност“. 

 

“Иако је овакав став Кремља одавно познат, у БиХ он посебно добија на значају, јер се ради о земљи у којој су мишљења о учлањењу у НАТО подељена“, каже професор Клаус Бухенау, који предаје историју југоисточне Европе на Универзитету у Регензбургу. Он сматра и да ће то “продубити напетости између Бошњака и Хрвата на једној, и Срба на другој страни“. Бухенау за ДW наводи да би форсирање учлањења у НАТО само продубило напетости те да би НАТО “требало да наступи дипломатски и сачека развој ситуације“. 

 

Бивши демохришћански министар у немачкој влади и високи представник у БиХ Кристијан Шварц-Шилинг каже да се одлука о уласку у НАТО може донети само легитимном већином. “А у БиХ већине нема, јер се све стално блокира у Дому народа. Канцеларија Високог представника је практично уништена. Сада би САД и ЕУ морали изнаћи заједничку позицију јер тамо може избити рат“, упозорава Шварц-Шилинг. 

 

Бухенау сматра да је изјава Валентине Матвијенко да Русија подржава Дејтон, али да тражи затварање Канцеларије Високог представника “указује да Русија Дејтонски споразум види као корак за фактичку сецесију босанских Срба, а не као могућност за очување БиХ као заједничке државе“. 

 

“Руси годинама раде на јачању своје позиције у РС, чији је коначни циљ отцепљење“, каже и Шварц-Шилинг. “Ми смо међутим стално затварали очи. У извештајима ЕУ су информације које говоре о томе избегаване, у последњем се спомиње руска реторика али то није реторика већ циљ и то Запад мора коначно да схвати.“ 

Готово истовремено је у Београду била још једна висока представница руске Думе, Наталија Поклонскаја, која је поновила подршку српској политици око Косова. Шеф дипломатије Ивица Дачић је недавно, током посете Сергеја Лаврова Београду, изјавио да “нема одбране српских интереса без Русије“. 

 

За Кристијана Шварц-Шилинга то су кораци ка новом геополитичком позиционирању Западног Балкана у којем ће пресудну улогу имати председник Србије Александар Вучић. Она, каже Шварц-Шилинг, на Западу наступа као паметан и далековид политичар. “Још не знам да ли Вучић игра двоструку игру или заиста настоји да спроведе политику европских интеграција и изборити се за то унутар Србије. А то значи и признавање Косова и искрену подршку европском путу БиХ.“ 

 

Професор Бухенау сматра да се Србија, као мала земља, држи свог великог брата Русије како би имала више могућности да прогура своје интересе унутар ЕУ и према ЕУ. “Претпоставка за такву логику је да ЕУ Србију неизоставно жели у чланству и да је зато и спремна на компромисе. Али цена коју би ЕУ могла да плати за овако великодушну политику може бити велика, јер би имала Србију која је додуше у ЕУ, али под руском сфером утицаја.“ 

Историчар Бухенау, за разлику од бившег политичара Шварц-Шилинга, сматра да руске интересе на Балкану не треба прецењивати, иако је за Путина пораст утицаја на међународном плану приоритет. “Балкан, као и Сирија, спада у подручја која Москва види као полигон за мешање и демонстрацију силе. Москви на Балкану, за разлику од Украјине, није битно да спречи европске интеграције већ да – преко појединих земаља југоисточне Европе – оствари утицај у ЕУ.“ 

 

Шварц-Шилинг сматра пак да Руси не желе ни европске интеграције Западног Балкана, али да су у први план ставили отпор према НАТО, јер НАТО много брже доноси одлуке о учлањењу. “Учлањење Црне Горе је додуше мало потрајало али је остварено. Са Украјином се предуго чекало и сада је то ратно подручје. То се дешава када се не делује на време. Исто ће се догодити и са БиХ.“ 

 

С тим у вези Шварц-Шилинг указује на полицијске снаге у Републици Српској које се, како каже, претварају у војну организацију, наоружавају из Русије и изводе вежбе уз помоћ руских војних стручњака. “То су све факти, које не желимо да сагледамо, а ЕУ има интенцију проширења у овим земљама. То је као када би сада баварска полиција независно од Немачке сарађивала са другом земљом, а која има сасвим другачије интересе. То ће се схватити тек када поново избије рат“, упозорава он. 

 

“У ранијим фазама конфликта“, додаје професор Бухенау, “био је неопходан оштрији курс Запада према босанским Србима 1995. или према ОВК и њеној мрежи у лето 1999. или 2004. Сада је за то прекасно, јер су се етнократске структуре учврстиле на власти.“ 

О етнократским структурама и непостојању грађанског друштва говори и историчар Ненад Стефанов, предавач на Катедри за историју источне и југоисточне Европе Универзитета у Лајпцигу. За њега претња не долази споља, већ је у друштву. “Поделе су проблем друштва у БиХ: И Бањалуке и Сарајева и Мостара. Нама не помаже када у Србији кажу 'Американци су криви за Косово'. Треба да се запитају ко је за то одговоран у српском друштву.“ 

 

“Исто тако“, додаје Стефанов, “претња Босни не може да буде Исламска држава, Русија или неко други, већ се, ако им се не свиђа стање какво је тамо и ако желе да га промене, морају запитати: Шта ми сами можемо да урадимо и која је наша перспектива?“. Стефанов сматра да је “једина могућност да се јасно кристалише критика етно-предузетника који учвршћују власт на етничким поделама. Без подела они не би имали никакву перспективу.“ 

 

Шта ће се десити ако Русија несметано настави са ширењем свог утицаја на Балкану? Професор Бухенау није оптимиста. “Русија ће покушати да придобије своју клијентелу – државе које су јој лојалне. С обзиром да део земаља југоисточне Европе никада неће постати руски клијенти, на постојеће напетости могли би се надовезати нови конфликти између прозападно и проруски оријентисаних држава. Слични ефекти поларизације могли би се појавити и у друштвима какво је оно у Црној Гори. За стабилност региона то не би били добри изгледи.“ 

 

Професор Бухенау истиче да би стога било важно да се призна да су резултати западних посредника у БиХ и на Косову скоро никакви те да се отворено наведу разлози омашки. Само тако, сматра он, могло би се вратити поверење у међународну заједницу. 

 

И док демохришћанин Шварц-Шилинг сматра да САД, ЕУ и канцеларка Меркел хитно морају нешто да предузму, историчар Бухенау сматра да Запад нема истинских могућности да заустави руске активности на Балкану. “Постављати само услове, као раније – то више не функционише. Стога не би требало да реагујемо панично на руске изјаве и иницијативе, већ их морамо доживети као шансу да се променимо.“

 

Прочитајте

 

Извор: Дојче Веле