Најновије

ЛАЗАНСКИ: Јапан у Београду

Тог 15. децембра 1994. године начелник Здруженог генералштаба јапанских самоодбрамбених снага генерал Тецуа Нишимото примио ме је у свом кабинету на Акасака 9745. авенији тачно у 11 сати. Уписујући се у књигу гостију код генераловог секретара, бацио сам поглед на име претходног госта, који је у 10 сати био ког генерала Нишимота. Генерал Дејвид Џонс, ДИА, америчка војна обавештајна служба. Добра је пракса то јапанско уписивање у књигу гостију, лепо видиш ко је све био пре тебе.

Мирослав Лазански (Фото: Јутјуб)

Пише: Мирослав Лазански
Како сам био први југословенски и српски новинар који је радио интервју са начелником Генералштаба јапанских самоодбрамбених снага, а то је службени назив јапанске војске, то сам генералу Нишимоту поклонио српску капу шајкачу, флашу ракије и генералске ознаке Војске Југославије, будући да смо те 1994. године још били СР Југославија. Генерал је одмах ставио шајкачу и позирао као први јапански генерал у историји са шајкачом на глави.
Како је СР Југославија те 1994. била под политичким, економским и културним санкцијама Запада, био сам захвалан јапанској армији и генералу Нишимоту што су организовали моју посету базама копнене војске, ратне морнарице и ратног ваздухопловства. Јер, имао сам тада прилику да разговарам не само са генералом Нишимотом, иначе генерал са четири звездице, већ и са шефом војне обавештајне службе генералом Реизиром Хикасом и са саветником за војна питања јапанског цара Такемасом Моријаом.
Јапанци се тада нису освртали на санкције Запада према нашој земљи, али када сам у Дневнику РТС-а објавио слику генерала Нишимота са шајкачом, из америчке амбасаде у Београду одмах су звали јапанску амбасаду да их питају како је то могуће. Колико знам, одговор јапанске амбасаде у Београду био је у стилу: „Колико ми знамо, шајкача је традиционална српска капа, део ношње. За остало питајте Токио.”
Током месец дана боравка прокрстарио сам те 1994. Јапан од севера до југа. Био сам гост „Фуџи” бригаде, оклопне јединице која има базу у подножју планине Фуџи. Организовали су ми тактичко-технички збор са по једним борбеним средством из арсенала наоружања бригаде, од пушке до тенка. Те 1994. у погледу пешадијског наоружања, противоклопних ракета, топова и тенкова, видео сам да војска СР Југославије није нимало заостајала за јапанском копненом војском.
Посета јапанској ратној морнарици у луци Сасебо на Кјушуу, обилазак разарача класе „Тачиказе”, потврдио ми је колико Јапанци дају значаја развоју модерне ратне флоте. Три ратне морнарице у свету имају најлепше линије, спољни дизајн ратних бродова: руска, америчка и јапанска. Обилазак војне академије у Јокосуки, на којој се школују сва три вида војске, донео ми је мало изненађење. У компјутерима, у којима је историјска грађа, нису имали ништа о рату Црне Горе против Јапана.
Ваздухопловна база Хјакури била је те 1994. године матични аеродром за авионе Ф-15Ј и Ф-4. Јапан је самостално производио америчке ловце Ф-15 са својом електроником, осим мотора, што му је забрањивао споразум с Американцима, па је отуда и ознака авиона Ф-15Ј. Такође, Јапан може самостално да производи тенкове, али не и топове за тенкове. То им продају Американци.
Када сам у бази Хјакури, помало непристојно упитао пилота, потпуковника са 2.500 сати налета на авиону Ф-15, колико зарађује, одговорио ми је да није све у парама.
„Има нешто и у војничкој части!” Он је тада зарађивао око 4.500 долара месечно, што за Јапан није била велика плата, јер у цивилним компанијама, као пилот, имао би најмање 14.000 долара месечно.
У фабрици „Мицубиши хеви индустри” у Нагоји видео сам те 1994. прототип јапанског ловца тада под ознаком FX, усавршена копија америчког Ф-16. Јапански инжењери у фабрици били су изненађени да смо ми у СФРЈ још 1989. године имали развијен кокпит за управљање авионом путем гласа пилота. То је било развијено у оквиру програма „Новог авиона”, надзвучног југословенског вишенаменског борбеног авиона. И све је пропало распадом СФРЈ.
„Па продајте тај кокпит нама”, рекли су ми те 1994. у фабрици „Мицубиши хеви индустри”. Ми ни то нисмо урадили. Као што су Јапанци хтели да 1962. купе од Југославије противавионску вођену ракету „вулкан”. Ми смо одустали од производње и прешли на совјетске ракете. Треба отићи у Токио и видети кварт Акихабара, где се продаје електроника, па схватити економски бум модерног Јапана. 
Године 2004. био сам по други пут гост јапанске војске. За десет година Јапан је израстао у економског џина, у „Хонди” су ми показали робота званог „Асимо”, у „Тојоти” аутомобил „пријус” на хибридни погон. Те 2004. опет сам посетио генералштаб, разарач „Сендаи” у ратној луци Јокосука, разговарао са гувернером Токија и на Окинави са гувернером тог острва. Показали су ми у Јаманашију воз „маглев” који јури 600 км на сат.
Јапан је дао највећу појединачну хуманитарну помоћ Републици Српској, од око 200 милиона долара, и велику помоћ Србији од око 300 милиона долара, помоћ и у време санкција. Амбасада Јапана није се евакуисала из Београда ни у време НАТО агресије 1999. Зато да пожелимо добродошлицу јапанском премијеру Шинзо Абеу, првом премијеру Јапана после 1987. који посећује Београд.
Украјински снајперисти запуцали су по цивилима у близини линије разграничења са самопроглашеном Луганском Народном Републиком, а више о томе сазнајте ОВДЕ.
Извор: Политика
ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА