Најновије

Велика Албанија нема алтернативу

У нејасном и чудноватом тексту Црква и алтернатива (Политика, 11.1.2018) Чедомира Антића пажљив читалац пронаћи ће две неуспеле историјске паралеле, неколико неистина, и много спорних политичких ставова, пише Милош Ковић, председник Политичког савета ДСС-а.

Молош Ковић (Фото: Медија центар)

Пише: Милош Ковић 
Тешко се може разумети како се нечија спремност да се 2018. године одрекне окупираног дела сопствене територије, Косова и Метохије, може упоредити са годином 1878, у којој су се српске војске оружјем избориле за државну независност и за ослобођење од турске власти пространих српских земаља.
Подсетимо се, Србији су тада припојени нишки, пиротски, врањски и топлички округ, а Црној Гори Никшић, Колашин, Спуж, Подгорица, Жабљак, Бар, потом (1880) и Улцињ. Можда Антић мисли на то да су Срби у рату стигли све до Грачанице, одакле су морали да се брзо повуку, или на аустроугарску окупацију Босне и Херцеговине? Како то може да се упореди са одустајањем од сопствене, државне територије? Уз то, Берлинским уговором из 1878. велике силе су заједнички повукле нове српске границе, док су оне данас јасно подељене, при чему Русија и Кина траже очување територијалног интегритета Србије.
Неуспело је и поређење са Анексионом кризом (узгред, Србија није признала анексију 1908, како Антић каже, него 1909. године). Аустро-Угарска је тада припојила Босну и Херцеговину, које су, иако су их Срби сматрали српским земљама, до тада формално припадале Османском царству, док се данас, поновимо ту просту чињеницу, од Србије захтева да се одрекне сопствене, државне територије.
Главна тема Антићевог чланка је, уствари, критика Апела за одбрану Косова и Метохије. Неистина је да су Апел „покренули и написали“ „политичари“, који, како Чедомир Антић наглашава, „нису филозофи“ желећи, како изгледа, да нагласи нашу неспособност за дубље увиде, какве нам он у наставку текста суверено демонстрира. Судећи по томе, рекло би се да Антић себе дожиљава као „филозофа“. У Политици и јавности је, међутим, већ више пута речено да су Апел покренули и написали чланови Политичког савета Демократске странке Србије, у сарадњи са неколико јавних личности. Сви чланови Савета су професори универзитета. У нашој професорској дружини само је један члан ДСС. Па и председник ДСС, Милош Јовановић докторирао је међународне односе на Сорбони и ради као доцент на Правном факултету у Београду.
Ако ме сећање добро служи, Чедомир Антић се већ у време када сам му, као млађани асистент, држао семинарске вежбе, увелико бавио политиком, да би, до данашњег дана, стигао да промени неколико партија. Један од чланова нашег Савета је, иначе, баш филозоф. Али природно је да филозоф Антић, док се усавршавао у науци као студентски лидер, портпарол Демократске странке и члан Председништва Г17 Плус, није стизао да чита дебеле књиге политичара Часлава Копривице.
Антићево разрачунавање са „амишком политиком формалног и умиреног екстремизма“ покретача и потписника Апела, „која ће несумњиво бити епитаф неуспешне политике влада ДСС“ по свој прилици потиче од његовог доследног, дугогодишњег залагања за сецесију Косова и Метохије. Он се, исто тако упорно, борио и за независност Црне Горе, односно за „независну Србију“ како је то његова тадашња странка, Г17 Плус, волела да каже. Све су то политички ставови, на које Чедомир Антић има право. Ипак, када неко јавно, усред Београда, изговори да се залаже за независност „Косова“, мислим да се може очекивати да ће, пре или касније, политику оних који су за очување Србије у њеним постојећим границама, почети да назива „амишком“ и „екстремистичком“. Остао сам, међутим, затечен Антићевом измишљотином да Апел проповеда „виђење света подељеног на родољубе и досовске издајнике“.
Из залагања Антића за независност „Косова“ проистичу и његови бизарни покушаји да Србе на Косову и Метохији увери да ће престати да буду „изолована мањина лишена наде“ онда када их држава Србија остави ван својих граница, препусти „Косову“ Рамуша Харадинаја и Хашима Тачија и, у перспективи, Великој Албанији. Када се ратосиља тих 120.000 својих грађана, Србија ће, тврди Антић, престати да буде „разваљена и недовршена држава“. После тога ћемо, по истом моделу, решавати питања Санџака, Војводине, Републике Српске? Јер „време не ради за Србију“. Претпостављам зато што су САД и ЕУ све моћније и јаче, док су Русија и Кина све рањивије и слабије? Искуство и разум заиста морају да устукну пред овако бујном и  богатом маштом…
Антић, на крају, из свега извлачи логичан закључак: „политика садашње владе“ према Косову „за сада нема алтернативу“. Испод овог необичног текста он се потписао као „члан Политичког савета Народне странке“. Не могу да одолим а да јавно не упитам своје пријатеље из ове партије: представља ли ово чудо стварно вашу политику према Косову и Метохији?
Прочитајте ОВДЕ шта је Ковић рекао о евентуалном Вучићевом признавању Косова?
Извор: Политика

Бонус видео

Милош Ковић - Никада не смемо заборавити историју и страдање српског народа! 
ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА