Реч је, пре свега, о његовим појединим спољнополитичким ставовима за које је велика анализа „Њујорк тајмса” показала да рефлектују жеље дела америчког јавног мњења и да се у једној мери поклапају са изјавама Барака Обаме и других председничких кандидата попут Хилари Клинтон.
То значи да, на запрепашћење појединих америчких савезника, САД скрећу са утабаног међународног курса био следећи шеф државе конзервативац био либерал.
Републикански кандидат за председника најавио је да ће можда извести САД из НАТО-а, уклонити војне базе из Јапана и Јужне Кореје, повисити тарифе на увоз кинеске робе и пронаћи заједнички језик са Владимиром Путином.
То је уздрмало традиционалне стране партнере САД. Они, како пише њујоршки дневник, сматрају да је Трампов успех весник великог америчког заокрета у међународним односима.
Милијардер им поручује да ће убудуће морати много више да плате ако мисле да их Америка штити. То се посебно односило на чланице НАТО-а, за које сматра да не издвајају довољно за одбрану, и на Јапан и Јужну Кореју, којима је припретио да ће повући америчке војнике са њихових територија ако не буду финансирале амерички штит.
Са далеко више дипломатског такта то је исто рекао и Обама када је прошлог месеца поручио европским партнерима из НАТО-а да ће морати да почну да за одбрану издвајају два одсто БДП-а, на шта их обавезују правила алијансе.
Лист цитира Стефана Стефанинија, бившег италијанског представника у Северноатлантском савезу, који каже да Европљани греше када мисле да ће феномен Трамп једноставно избледети, јер ће његове идеје „сигурно утицати на следећу владу и Конгрес”.
Тријумф републиканског тајкуна на предизборима навео је многобројне европске званичнике да поново прочитају не његове изјаве, већ интервју који је демократски председник недавно дао „Атлантику”. Обама је, овај пут без дипломатског увијања, прозвао Британију и Француску да су изгубиле интересовање за Либију одмах после интервенције и да су се само ослањале на САД иако су дешавања на северу Африке од много већег значаја за Стари континент него за Вашингтон.
Европа никада није била у фокусу политике Барака Обаме који је од доласка на власт истицао да Азија мора да буде приоритет америчке спољне политике. Да односи између трансатлантских савезника нису као што су некад били, постало је јасно и када је Обама одбио да се у Либији и Сирији ангажује на начин на који су то од њега захтевали Лондон и Париз.
Бивши министар одбране САД Роберт Гејтс упозоравао је савезнике да се нове генерације у САД не сећају хладног рата и да у НАТО, организацији покренутој зарад одбране Европе од Совјета, виде реликт прошлости, због чега више неће хтети да финансирају 70 одсто трошкова савеза.
Бивши генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен потврђује да су Американци фрустрирани. Додаје да Трампов успон доказује да Вашингтон жели да се окрене унутрашњим проблемима, мада ЕУ прижељкује јако присуство САД у светским збивањима.
То је највише изражено на Балтику, који своје чланство у НАТО-у види као гаранцију одбране од Русије. Тамо не гледају благонаклоно на изјаву Трампа да ће пронаћи заједнички језик са руским председником, а неки чак чак упозоравају да би Трамп могао да повуче трупе из Европе, на опште одушевљење Москве и ужас нових чланица савеза.
Али и без Трампових резова, јасно је да америчка политика према Европи већ годинама није оно што је била 2002, када је Џорџ Буш у Виљнусу изјавио да ће „свако ко нападне Литванију имати САД за непријатеља”. Обама је, са друге стране, констатовао да Украјина није од превелике важности за САД.
Трамп није усамљен ни у ставу да ће блискоисточни партнери морати да почну да се сами боре за интересе у свом региону, што се надовезује на Обамину критику да земље попут Саудијске Арабије очекују да Америка води њихове ратове, па и онај против Исламске државе.
Док је исламски свет изразио негодовање због Трампове најаве да ће муслиманима забранити улазак у САД, дотле се Кинези суздржавају од претеране реакције због његове најаве да ће наметнути царине од 30 одсто на увоз јефтине кинеске робе. Како сматрају аналитичари, Пекинг је миран јер му није први пут да слуша оптужбе за манипулацију валутом.
Кинези би можда и више волели Трампа него Хилари Клинтон јер у њему виде бизнисмена који ће знати да вреднује економске односе са Пекингом. Држе и да је противник интервенција и неко ко неће стално говорио о људским правима као бивша прва дама.
И она је морала да коригује нека своја мишљења када је видела да код бирача одлично пролазе поједини Трампови ставови. Њујорчанин се наметнуо као противник споразума о слободној трговини и селидбе капитала у земље са јефтинијом радном снагом, због чега без посла остају амерички радници.
Некадашња државна секретарка некада је подржавала уговоре којима су се укидале царине на увоз страних производа, али је у овој кампањи устала против преговора који Обама води са земљама Пацифика, и, што је још упутније, против споразума о слободној трговини у Северној Америци који је потписао њен супруг, тадашњи председник Бил Клинтон.
Извор: Политика
