Уметник је учитељ душе, као дрво трешње
Омиљени празник Јапанаца је Фестивал трешњиног цвета. Јапанци у то време мењају своје уходане распореде, како би нашли време да се прошетају међу дрвећем трешње, да виде процес цветања.
Првог дана фестивала, млади цветови имају боју и мирис радости извирања новог живота. Латице су тако нежне, њихова краткотрајност је очигледна, али радост због рађања лепоте овде и сада је утолико већа..
Другог дана фестивала, јапанска срца су испуњена дивљењем, страхопоштовањем и усхићењем док цветови достижу врхунац своје лепоте и величанствености, блистајући тако да их цео свет види. Песма Свемира, о радости и лепоти постојања.
Трећег дана фестивала цветови трешње се ослобађају своје везаности за живот, и без опирања и противљења, падају правећи покривач на стазама који као да је од снега. Цветови одбацују своје латице, губе своју лепоту заувек. Ускоро ће нестати ружичаста белина тла и утопити се у тамну земљу. То је дан за тугу и бол а ипак, узрок туге доноси и радост, обећање живота. Цветови, на врхунцу лепоте, напуштајући живот најављују неумитност поновног цветања идуће године. И тако у круг, заувек, бесконачно: живот је тако леп и гаси се брзо, да би се родио нов, и нов, и нов…
Једина сталност је бесконачно понављање циклуса. Пореметити циклус, можда продужити период цветања, значило би уништити лепоту.
Лепота је у сталној измени рађања и умирања. Када тмину поља бескрајних могућности пресече сјајна искра намере о животу, настаје живот, да би се расуо натраг у поље бескрајних могућности, како би могао да настане нов живот… Бесконачно понављање уношења светла у таму; баш као и убацивања белог квадрата у црни круг. Живот у настанку, који ће тек добити свој облик, намену – бог зна коју – почиње да титра. Оштри углови белог забијени у меку облину црног стварају вибрацију. Симбол је жив, постаје учитељ. Али, његово тумачење би спустило вибрацију на ниво смрти. Тумачити га, значи отети његову животну снагу и нахранити њоме свој рационални его.
“Права уметност у свом врхунском изразу није тек производ емотивих или интелектуалних титанских залагања (и ако су та залагања неопходна да би се рад обавио). Сила која рађа ремек-дело не извире из талента већ га натапа; она није производ уметникових квалитета, ма како изузетни они били. Не, та сила користи уметникове квалитете, као мајсторски инструмент који може да одзвања вибрацијом универзалне душе, преносећи је тако кроз свет.”
Овим речима је Педро Виктор Родригез у Мадриду 2007. године отворио серију концерата и предавања посвећених Волфгангу Амадеусу Моцарту и изрекао суштину уметничког стварања која уметника чини сретним док ствара и несретним кад му се поставе сва она питања која од њега траже да своје стваралаштво рационализује. Уметник је посланик, гласоноша који пролазном, локалном, преноси своја виђења универзалног и вечног. Бог је бесконачни круг чији је центар свуда, а опсег нигде; уметник је онај, који зна, искуствено осећа, да је центар у њему. Који зна да ничег светијег и ничег величанственијег нема – не може бити – од улоге инструмента за силу из које живот постоји. Стварати, значи угасити се тако да и најмањи пламичак личног утихне, како би у уметника као у плодну материцу продрла Сила Универзалне Душе. Тако настаје плод који је уметничко дело.
Није сврха уметничког дела да некога забави, или да му декорише животни простор. Уметничко дело је сведочанство суштине. Оно се не поима рациом – не само рациом – већ разговара с нашом душом. Уметник је онај, који омогућује да душа разговара са својим извором, из кога потиче и у који се враћа. Душа памти те разговоре, од њих учи и развија се.
И зато, ако ме ико пита шта значи то, бити уметник – а питали су ме, разни, и надам се да више неће а мислим да хоће – ја не знам други одговор осим: Уметник је учитељ душе, као дрво трешње.
