Колико је човек слаб?
Слаб је, како није. И кад мисли да је најјачи, најрањивији је и најотворенији за промене под утицајем других, њихових живота и настојања. Нико од нас не може да живи сам, ми смо друштвена бића, друштво нас од малена обликује и усмерава на наш пут. А колико ми можемо да утичемо на друштво, повратно? Мало, свакако мало. И највећа друштвена кретања, највеће револуције, када људи помисле да су толико снажни да могу нешто да промене, кад се слегне прашина, кад бука умине – види се да промене није било, осим можда на горе.
Снага човека лежи у томе да, схватајући колико је слаб, помера на боље мало по мало оно што може, докле може да добаци. То му је, ако хоћете и обавеза, најдубља људска обавеза. Нема побољшања преко ноћи, нема лаких решења.
Колико је Славен различит,у односу на своје окружење?
Свако од нас упознаје свет из свог угла, својом особеном свешћу и скупом особина. Како га упознајете, тако мало по мало, можете и да му се прилагођавате. А може свет и да вам се учини толико различит да вас уплаши, да вас натера да се повучете у себе. Славен долази из мале средине, он је све до првог основне, преко целе године, ишао бос, газио прашину и блато. И онда се, мимо сваког очекивања, нашао у Београду.
Замислите толику различитост: поникнеш у малој ускогрудој средини, која ти намеће своја крута правила, јер другачија ни нема, а онда се одједном обреш у великом граду, светлуцавом, бучном, заводљивом; колико год да ти сав претходни живот и наук говоре да се склониш, да побегнеш, радозналост те вуче напред.
Свако од нас је сељаче бачено на калдрму великог града, свако од нас је Јозеф К. пред вратаром велике установе; али не смемо да се зауставимо, да се уплашимо вратара, у Славеном случају калдрме. Потврђивање људског у нама тера нас да, попут Славена, на свакиначин покушамо да се уклопимо и идемо напред.
Колико је Катичин и Славенов однос необичан и несвакидашњи?
Однос између лепе рођаке и присталог младића, има тога у ширим породицама колико хоћете. Људи упућени једни на друге почеће да развијају и осећања која нису непосредно везана за оно што их је спојило, било да свакодневно раде заједно, да се виђају свакодневно, или да једно школује друго, као Катица Славена.
Ти односи не морају да се постваре, актери не морају ни да их разазнају, осећања остају најчешће тек назначена, на нивоу тиштања, слутње.На оном нивоу који ти помаже, што би рекао Душко Радовић, да разумеш поезију.
Славен се, међутим, нашао између две врсте наклоности, две врсте јаких осећања, где му она друга помогну да препозна и прва. А изазивају их две различите жене, од којих једна мами осмехе, а друга уздахе.
Како изгледа први пољубац михољског лета?
Михољско лето је последњи период лепог времена пред зиму, пред кошаву и кишу. И тим лепше, топлије, присније ако хоћете. Пољубац у то доба означава спајање две душе пред долазеће тешкоће, а у случају Славена и Милице и пред долазак катастрофе у којој нестаје читав свет за који су знали и у који су се таман уклопили. Не постоји коначно решење, коначно уклапање, тек пољубац који ти отвара капију правог пута. Пољубац михољског лета, срећом, промениће њихов интимни свет, а време што му следи, на несрећу, сав остали свет.
Како је могуће да једна смрт обележи животе свих ликова иако за њу нису марили?
Животе нам обележавају и усмеравају низови догађаја, од којих смо ми свесни тек малог броја. Нешто што неко уради потпуно независно од нас, и не знајући да постојимо, може да утиче на оно што се непосредно око нас дешава. Тако је и једна смрт окупила на малом простору потпуно различите људе, који се нису претходно познавали, и у згуснутом времену једног михољског преподнева, променила животе сваког од њих. Сви су у причу ушли као једна особа, а из ње излазе као сасвим друга. Сад, некоме је та промена била на боље, некоме на горе…
Колико су Славен и Милица као пар, слични данашњој омладини?
Они су чеда свог времена, много су опрезнији у исказивању осећања, уздржанији. Али осећања су иста – љубав је љубав, и момци и девојке се једнако заљубљују. Оно што је другачије, то је начин испољавања наклоности, удварања, освајања. Суштина се, међутим, у односу на данашња осећања није променила. Ни сва та збуњеност, то измештање из стварности, времена и простора, које заљубљивање собом носи. Поготово оно прво; и оно право.
А кад се мало осврнете око себе, видећете много, чини ми се више него што бисте очекивали, девојака које би се радо емотивно скрасиле, и много збуњених младића који не знају како да им приђу. Много је више усамљености, и поред све гласнијег начина живота. Можда је то одјек неких другачијих времена, у којима сам, ето, имао прилике да живим, али имам утисак да би многи младићи и девојке дали све пратиоце на друштвеним профилима, за једног правог у животу. И не би погрешили.
Кажете да је живот свакога од нас клупко, шта то значи?
Запетљан и преплетен, ’не да нам се живу, разабрати у плетиву’. Па онда стално јуримо крај, да почнемо да расплићемо – некад мало расплетемо, чешће се више уплетемо. Јер, то је клупко саткано од више нити, и свака је део клупка неког другог, ко такође покушава да се исплете, па тиме наше клупко више мрси, као и ми неко треће у сопственим настојањима…
Извор:Правда
