Како је Лајковчанка успела да освоји не само Лајковац већ и регион?
Од самог зачетка идеје за роман, док сам градио ликове и разрађивао радњу самог романа, у једно сам био сигуран, да ће роман имати наслов „Лajkoвчанка “. Знао сам и сам да је то мач са две оштрице, да може да се деси да популараност самог романа не изађе из оквира мог малог места. Такође од старијег колеге по перу, нашег успешног писца Вање Булића, добио сам добронамерну сугестију да ипак променим наслов и да „Лајковчанка“ изађе из локалног оквира. Образлажући свој став рекао ми је да ће тешко нека Београђанка, Крагујевчанка желети да прочита једну Лајковчанку. Међутим, на моју велику радост, управо се десило супротно, тако да се на крају моја истрајност у вези наслова и исплатила. Лајковчанка је освојила многа срца, прошла кроз многе градове и дефинитивно оставила дубок траг на овом нашем књижевном небу.
Да ли вам је шампита омиљени слаткиш или на листи оних који избегавате?
Када сам писао први роман нисам ни слутио да ће у блиској будућности шампита постати мој омиљени колач. Наиме, мој први роман је слатког назива „Шампитица “ и љубав према тој кремастој смеси је кренула од моје прве промоције када ме је локални посластичар изненадио доневши шампите на саму промоцију. Моји пријатељи су буквално све то схватили, сматрајући да ми је стварно шампита омиљена, и од тада када су ме сретали, није више било: „Вељо, ајмо на пиће“, већ су скоро сви ме звали на по једну шампиту. Мени је то испочетка било јако занимљиво док ме сав тај шећер није ударио у главу. Врхунац је било када ме моја драга супруга изненадила за рођендан са шампитом. Међутим, то није била обична шампита, већ једна пуна љубави, и препуна шећера. Тога дана сам одлучио да више ниједан мој роман неће имати у свом називу слаткише.
Како изгледа боја нечијег имена?
Када сам објавио свој други роман „Боја твога имена“, овакво питање ме често сретало. Сви су били знатижељни како је могуће да име има боју. Да би открили све те дивне боје које наша имена носе, препоручио сам им да прочитају роман. Многи су ме послушали и пронашли своју боју. Лик из моје књиге, Селма, у једном делу романа, главном јунаку Јовану објашњава да то нису обичне боје које срећемо свакодневно, које је наше око може да визуелизује. То су боје које носимо у себи, боје које се појаве и разлуче када смо пуни љубави, оне које нам обоје дане и зашарене сав наш свет. Мој јунак у себи носи шартрузну зелену, а свој мир је пронашао када је срео неког сличног са истом том бојом.
Које су предности, а које мане када сте писац, а не живите у главном граду?
Иако се упорно прича да нема централизације, обичан народ, а и ми писци као представници једног дела културе, не осећамо да је тако. Разумљиво је да Београд, као престоница, има предности у односу на мања места, међутим та предност је сваким даном све израженија и прави се огромна разлика између могућности које пружа Београд и нпр. мој Лајковац. Самим тим чином мислим да је обично становништво, а и људи из културе, приморано да срећу потраже дање од свог огњишта. Колико год се ми трудили да то променимо, да направимо нешто и ван престонице, све нам теже полази за руком. Ниво културних догађаја је све мизернији, из године у годину, а самим тим мења се и свест становништва где културне догађаје сматрају као споредну ствар, узгредну, а не нешто што је неопходно за сам развој нашег духа и нашег ума. Ја се још увек борим, као Дон Кихот. Уз помоћ добрих људи, успевам да представим себе, моја дела и мој Лајковац и у већим градовима, и хвала им на свему томе.
Један сте од ретких људи који су се вратили у своје родно место, зашто данас сви беже у главни град?
Да, један сам од ретких који се вратио после студирања у своје родно место. Завршио сам Рударско-геолошки факултет и може се рећи да сам за те године студирања искусио живот великог града, сву светлост и таму коју носи са собом. Љубав према свом родном месту коју сам увек носио у себи а и ону родитељску коју сам осетио за све године студирања, где су се несебично жртвовали за мене, некада и немајући да бих ја имао, имао сам обавезу да им то узвратим. И мојим родитељима а и мом Лајковцу. Једини начин је био да се вратим и да сада ја себе, своју љубав, своје стечено знање, несебично дарујем њима. Верујем да вам је познато да је Србију за време ратова, па и за време оних неправедних санкција, управо српски сељак отхранио. Моје мишљење је да би нам и сада било боље у целокупној држави када би се управо сељаку помогло. Сада имамо још боље услове, од механизације, до путева који су асфалтирани до самих њива, још када би се целокупан систем окренуо ка сељаку, родној Шумадији, плодној Војводини, и младост не би хрлила ка светлости великог града. Не би нам се затрла села, угасила огњишта, већ би се и даље чуо дечји плач из колевки. Небрига државе за сељаком и становништвом мањих места је једини разлог одласка младих у градове. Искрено се надам да ћемо се као народ дозвати памети, и окренути правим вредностима.
Извор:Правда
