Најновије

НЕМАЧКИ ИСТОРИЧАР: Немачка би требало да плати ратну одштету! Земље које то желе морају да...

Питање ратне репарације је још отворено а Немачка би требало да те репарације плати, сматра историчар Карл Хајнц Рот. Земље које хоће репарације би требало да наступе заједнички. У њих спада и „бивша Југославија“. Др Карл Хајнц Рот, историчар и медицински радник, ради у Фондацији за социјалну историју 20. века у Бремену.

Адолф Хитлер (Фото: Јутјуб)

Атина и Варшава сматрају да питање репарација није окончано. Шта су најважније разлике у репарационој политици и дужности када је реч о Грчкој и Пољској?

Уништавања у Пољској су без сумње била највећа. Тамо су Немци поступали са систематским планирањем, са генералним планом за Исток. Хтели су да германизују Пољаке. Друкчије је било у Грчкој, где су Немци само хтели да поставе морнаричке и ваздухопловне базе у Солуну и на Криту. Тражили су и могућност колаборације. Но, одлучност отпора их је прегазила и онда су безумно починили масакре, иза којих, додуше, није било плана.

Уз то долазе бројке. У Пољској су нацистички окупатори убили 5,4 милиона цивила, у Грчкој - 330.000. Квантитативна разлика се односи и на друге аспекте. Како Пољска, тако је и Грчка доживела судбину такозваних малих Савезника. Они су, када је реч о репарационој политици, гурнути на обод и то је тако остало до данас.

У својој књизи о репарацијама за Грчку, почели сте заједно са почетком дужничке кризе и идеја Вам је била да се дуг поравна окупационим обвезницама на које је принуђена Грчка национална банка. Колико је реалистичан био тај предлог?

Било је у њему нечега, али сам ја од њега одступио. Предлог потиче, између осталог, од економиста који су подсетили немачку владу на велики отпис дугова. Лондонским споразумом о дуговима, Савезној Републици Немачкој је отписано више од 50 одсто свих дугова. Сада сматрам да се ради о различитим проблемима. Обештећење је етички проблем и не сме бити повезан са актуелним економским проблемима. У новом издању дискутујем и са економистима који су у својим прорачунима репарационих дугова пошли од вредности уништеног и хуманитарне штете па су то претворили у фиктиван кредит и онда додали камату. На тај начин се репарациона штета комерцијализује. Ми у сопственим прорачунима нисмо узели у обзир камату. То је за репарационе повериоце хендикеп, али је необориво.

До којих бројки сте дошли?

Основна вредност свих уништавања и штете из Другог светског рата за коју су одговорни Немци, нешто је мања од 500 милијарди долара према стању цена из 1938. То је данас говото 7,5 билиона евра без камата. За Пољску смо израчунали 78 милијарди долара за 1938. То је данас билион евра. За Грчку је данашњи износ 190 милијарди евра. Пошто нисмо рачунали камату, у случају Грчке је то доста мање од званичних бројки које се крећу око 380 милијарди евра. Неће бити могуће да се тај дуг поравна у том обиму. Увек ће се радити само о поравнању малог дела, можда десетине или петине, јер Немачка има обавезу да плати обештећење.

Има и идеја да се уместо репарација говори о обештећењу за одређене групе жртва или реновирању одређених грађевина.

То није лош предлог. На једној конференцији у Варшави у септембру изнет је податак да у Пољској још увек живи око 40.000 бивших пољских логораша који нису добили обештећење јер нису Јевреји. Они су углавном сиромашни и болесни. Савезна Република Немачка би сада морала да покаже добру вољу и да им плати додатак на пензију. А и да им реновира зграде и издвоји новац за пољске споменике и меморијалне центре. То би био први корак.

Почетком 2018. су се пољски и немачки министар спољних послова сагласили да би дискусијом о репарацијама требало да се позабаве стручњаци. Да ли је конференција у Варшави коју је организовао Вест-институт била почетак тог процеса?

Надам се. У почетку сам имао велике резерве; различити историчари су ме упозоравали да ће ме инструментализовати. Постоји ова актуелна политичка дискусија, али захваљујући мојим контактима са пољским историчарима од 80-их година знам да је то питање независно од коњунктуре било које од садашњих влада. Због тога сам отишао тамо. Била је то делимично турбулентна научна дискусија, али била је отворена и фер. Поставили смо основ за рад.

Немачка влада признаје моралну кривицу за нацистичке злочине, али питање репарације сматра закљученим. Одговорити на захтеве неке земље - то би било као да се отвара Пандорина кутија.

Та кутија се мора отворити. То могу бити само први кораци, у правцу Грчке и Пољске. Има још земаља у којима су покренуте сличне иницијативе: Чешка, Мађарска, Италија, бивша Југославија и други. Мислим да се ту ради о мултилатералном решењу. Оптималан би био заједнички поступак Грчке, Пољске, бивше Југославије, Италије и других на једној мултилатералној конференцији као прикључак уговору 2+4. Тај уговор је фактички био мировни уговор из којег је изостављено питање репарације. То је била одлука на штету држава које га нису потписале. У том случају он за те земље није обавезујући. То је јасно у смислу међународног права. То зна и немачка влада. Она зна да репарациони дуг не застарева. Он није поравнат; он је и даље отворен. Берлин се највише прибојава да ће "мали Савезници" наступити заједнички. Постоји и тело за то, то је ОЕБС. Он има арбитражну комисију која очигледно још никада није ни сазвана. А њена предност би била у томе да и земље које нису у ЕУ (као што су Белорусија или Украјина), дођу за преговарачки сто.

Парламентарни одбори Грчке и Португалије су најпре хтели да сарађују. Али, били су разочарани амбицијама Сиризе у питању репарације. Шта ће бити сада?

Изгледа да се сада заиста почиње са иницијативом. Најпре ће бити објављен завршни извештај грчког парламента. Надам се да ће ускоро и пољски парламент, оба та парламента, донети одлуку да са тим завршним извештајима крене у преговоре. Пољска и Грчка су промотери у том поступку. Друге земље су се повукле. Чешка је, на пример, изјавила да неће подржати Пољску, а то се, иначе, десило после посете једног немачког високог политичара. Био сам стварно разочаран због Сиризе. До узмицања мора да је дошло под енормним притиском. Мени је јасно да ниједна поједина земља, ни Грчка ни Пољска, није сама у стању да изврши толики притисак на немачку хегемонијалну силу да би ова изразила спремност да се упусти у такве окршаје. Само координисан поступак има шансу.

Дискусија о репарацијама у Пољској тече врло емоционално. Да ли је тако и у немачким стручним круговима?

Мене масовно нападају и денунцирају. Било је лажи у приказима књиге. С друге стране, на промоцијама сам имао широк одзив. Али, преовладава - ћутање.

Прочитајте ОВДЕ како је Ђинђић себи потписао смртгну пресуду.

Извор: Дојче Веле

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

Бонус видео

Одштету од Немачке чека 200.000 грађана Србије?

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА