Најновије

СРПСКИ ГЕНЕРАЛ: Кретање приштинских власти између понизне лојалности и дрске ароганције

Фаза у којој се данас налази „косовска независност“, одсликава стање унутрашњих односа на самом Косову и Метохији (КиМ), њен утицај на друштвене односе у Србији и међународну условљеност даљег процеса (де)конституционализације „косовске државности“.

Тачи и Харадинај (Илустрација: Правда)

Пише: Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС Без да се упуштамо у дубљу и ширу анализу геополитичких, политичких, војних, међународних и других процеса који су довели до самопроглашене „косовске независности“ и настанка Косова као државе у покушају, односно квази државе, само ћемо анализирати поступке приштинских власти и њених институција у геополитичком и међународном оквиру, пре свега њихов однос према спонзорима „косовске независности“, као и однос према Србији и другима који „косовску самосталност“ не прихватају. Данашње приштинске власти, као и оне претходне, које су проистекле из побуњеничких сепаратистичких и одметничких структура, дошавши на власт из „шуме“, плански и прецизно вођене од стране својих ментора (САД, Велика Британија, Немачка и др.) биле су вешто укомпоноване у важне геополитичке процесе још од краја друге половине прошлог века. Србија која се суочила са читавим низом негативних последица, нових геополитичких пројекција моћних западних сила, које су у потпуности усложиле геополитички положај Србије, нашла се на удару снажног сепаратистичког покрета, покорног и понизног према својим менторима. Није самопроглашена независнот Косова као таква, добила подршку и призната од кључних западних држава, на основу историјских манипулација о томе да су КиМ историјска територија Албанаца, њихова постојбина, и да их је српски режим злостављао, него што су наступиле нове геополитичке околности, и што су се поклопили или укрстили геополитички интереси моћних земаља, међусобно, а и са интересима неких малих народа и сервилношћу њихових вођа, као што је то био случај са интересима косовских Албанаца. Претече данашњих приштинских власти показали су се као „добри ђаци“, послушни извршитељи налога, потпуно лојални до понизности и стрпљиви према својим менторима, а истовремно окрутни и сурови према својим непријатељима, пре свега према Србима. Веровали су у све оно што им њихови ментори говоре. Убеђени су били у идеју коју заступају, истовремено верујући у огромну међународну снагу својих ментора и рачунајући на све слабости српског државног руководства и недостатност међународног права у међународним односима. Да су били у праву то показује и данашњи „унутрашњи дијалог о КиМ“ који се води у Србији и то на институционалном нивоу, а који је у Србији разоткрио мноштво унутарполитичких и унутардруштвених супростављености, одсуство консензуса у вези са кључним националним циљевима и интересима, а на међународном плану, на геополитичкој мапи света коју исцртавају неке кључне светске и регионалне земље, оголио је примат чисте силе у међународним односима над међународним правом и одагнао сваку наду да Србија може у потпуности рачунати на основне вредности међународног поретка, уписаних у Повељи УН. Дакле, безпоговорна „сарадња“ приштинских власти са њиховим менторима довела је „косовску независност“ до преломне тачке, која представља потпуну негацију Устава Србије и његове Преамбуле, кључних постулата историјске и правне науке, када је реч о праву народа на властиту државу. Имамо практичну обесмишљеност Резолуције 1244 СБ УН. Србија и српски народ су се суочили са погубним последицама једнострано проглашене „косовске самосталности“. На делу је супростављеност формално правних и реалполитичких аргумената. Живот Срба на КиМ је погибељен. Трпимо свакодневне и све жешће притиске моћних земаља спонзора косовске независности, који се спроводе у име њихових штићеника, али и у интересу остваривања властитих циљева. Видимо и живимо непосредну условљеност свих облика живота и привредног и економског развоја Србије решавањем косовско-метохијског проблема. Иако је протекло доста времена од како је започет конкретан процес устоличења албанске државе на КиМ, ипак нису постигнути жељени резултати, како они коју су очекивали косовски Албанци, тако и они које су желели њихови главни ментори. На то су утицали следећи фактори: формирање другачије геополитичке карте кључних региона света и промењена позиција водећих земаља у свету према Балкану у целини; све веће присутво Русије и Кине на Балкану и снажење њихове позиције у светским размерама, и све снажнију њихову подршку целовитости Србије; нејединство ЕУ у погледу стратегије проширења ЕУ и уласка у ЕУ земаља западног Балкана, где се Шпанија противи процесу приступања Косова ЕУ као посебне државе, него само као региона Србије; као и све повољнији међународни положај Србије. Спонзори косовске независности, пре свих САД, су желеле да у процесу осамостаљења Косова, његову државност доведу до краја, да оно буде примљено у ОУН, као самостална држава, и да истовремено јачају њене институције, да се „друштво демократизује“, односно да се створи привид једног хармоничног друштва, у коме ће „све заједници бити равноправне“, „друштво у коме ће се поштовати људска права и слободе“. С том намером, поред осталог је формиран и Специјални суд за процесуирање починилаца ратних и других злочина од стране припадника „ОВК“, а истовремено да се покаже снага „правне државе“, јер је то суд „државе Косово“. Међутим, због тога су наступили одређени „неспоразуми“ између приштинских власти и њихових ментора. Приштинске власти, односно косовски политички лидери који су изашли из шињела терористичких организација, сматрају да имају само заслуге и да им следују награде, а да не могу бити позивани на било какву врсту одговорности. Они су били „борци за слободу“, „борци за праведну ствар“, па се због тога не могу изједначавати са „злим Србима“. Такође су се приштинске власти заиграле и помислиле да могу самостално, без својих ментора, да воде „државне послове“, да формирају неке нове институције мимо „договорених процедура“, као што је на пример војска Косова, односно оружане снаге. Ароганција и дрскост коју су показивали представници приштинских институција у току преговора са представницима државе Србије, била је једнако снажна, колико и раније испољена сервилност и понизност према менторима косовске независности. Погледајмо које су то позиције на којима је дошло до мимоилажења у политичким поступцима приштинских лидера и њихових ментора: 1) Покушај укидања Специјалног суда кроз скупштинску иницијативу – иницијатива повучена због претњи и притисака амбасада САД и ВБ и ускраћивање визе политичким лидерима Косова на одређено време, јер САД тај суд виде као „баланс међународне правде“, како то они воле да кажу; 2) Упућивање исламских бораца у Сирију да се боре на страни ИСИЛ-а(процентуално у односу на број становника, највише исламских бораца у Сирији који су се борили на страни ИСИЛ-а било је са Косова) – због тога су морале САД да објашањавају да косовски лидери који су подстрекивали добровољце да иду у Сирију, нису наводно знали да се боре на страни ИСИЛ-а, него на страни антивладиних снага, против Асада, а за слободу и демократију сиријског народа; 3) Настојање приштинских власти да се формира Војска Косова мимо важећих уставних процедура, које подразумевају пристанак српске заједнице на КиМ – САД се томе противе и желе да се формира Војска Косова по њиховој мери, која би заједно са Војском Албаније, Македоније и Црне Горе представљала оперативне снаге које би НАТО савез упућивао на кризна подручја на блиском и средњем истоку, а не само за то како би Војска Косова ушла на север Косова и подчинила српску заједницу приштинским властима; 4) САД Војску Косова која би се формирала без њихове контроле, виде као безбедносни проблем и изазов, чак сматрају да улазак Косова и Македоније у НАТО не би потпуно смирио ситуацију у региону, јер би и даље остале албанске аспирације према Македонији, које би тешко контролисао и НАТО; 5) Приштинске власти су свесне да су и даље велики миљеници САД и да могу да испоље и одређени уцењивачки потенцијал, а САД су спремне да им попустају у одређеним стварима, уколико не угрожавају своје стратешке позиције на Балкану; 6) Приштинске власти прете свима онима у региону који се супростављају њиховој независности, иако те претње могу изазвати регионалну нестабилност, коју не би контролисале САД; 7) Оцене о назадовању Косова у владавини права, политичком и демократском смислу које је изнео генерални секретар СБ УН Гутереш нису по вољи приштинских институција, и оне захтевају од Владе САД да се томе супростави, рачунајући још увек на спонзорство неких лобија из демократске стране САД, чију неприкосновену подршку су уживале – актуелне власти САД у том смислу могу донекле и кориговати своје ставове о Косову, али не радикално, али ипак тешко у корист Србије; 8) Демаркација границе са суседима, пре свега са Црном Гором изазива одређене проблеме, јер се премијер Косова Р. Харадинај залаже за промену граничне линије, јер Косово испољава одређене аспирације према неким деловима Црне Горе, које сматра етничким албанским територијама – док САД не желе промену граница на такав начин и у овим околностима; 9) Криминал и корупуција су постали начин живота, криминалци не утичу на власт, они су дубоко укорењени и укључени у власт, на Косову је присутно структурално насиље – све ово отежава наводну жељену владавину права и закона на Косову, о којој толико причају САД. Приштинске власти су помислиле да могу на неодређено време и безрезервно уживати подршку својих ментора, па су почеле занемаривати своје обавезе према менторима, и све више радити у властиту корист. Нису свесне да геополитичке прилике могу да раде против њих и да све офанзивнији српски дипломатски наступи на међународном плану и настојања да се САД приволе на балансиранији приступ косовско-метохијском проблему, могу бити принуђени на рафиниранији приступ у преговорима са Београдом. Није очекивати да се арогантност и дрскост коју приштинске власти често испољавају у дијалогу са Београдом потпуно елеминишу, јер те исте власти понекад покушавају бити и помало арогантне према својим спонзорима и менторима. Ипак, власти у Приштини ће остати сервилне и понизне према својим заштитницима, иако ће то чинити понекад и невољно, и бити и даље врло поуздан „савезник САД“ у наступима противним Србији и интересима српског народа, као и „савезник“ у смислу дестабилизације региона у зависности од америчких потреба и интереса. Србија мора и даље бити свесна свих опасности замрзнутог терористичког потенцијала на КиМ, као и чињенице да је „стабилно безбедносно стање“ више привид, него реалност. Шта је Штрахе поручио Приштини из Београда, погледајте ОВДЕ. Извор: Аналитички форум

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

Бонус видео

Ратни интервју Винка Пандуревића
ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА