Најновије

ЛАЗАНСКИ: Говорило се, треба учити од Израелаца!

Говорило се, треба учити од Израелаца. Посебно када су у питању војска и одбрана земље, државни и национални интереси, Пише Мирослав Лазански у својој новој колумни.

Мирослав Лазански (Фото: Јутјуб)

Пише: Мирослав Лазански
Но, како српска дијаспора није државотворно тако дисциплинована и ревносна као јеврејска, како Србија нема званично одабраног стратешког политичког и војног савезника као што га има Израел, пошто немамо економију снажну какву има Израел, од кога данас да Србија учи, када су неки потези на међународном плану у питању? Чија искуства да користимо? Да се опет не „оклизнемо“.
О Косову је на овим страницама већ довољно речено, осим Косова нама предстоји тежак и мучан спор са Хрватском око границе на Дунаву. Из Брисела је Београду јасно поручено да пре уласка Србије у ЕУ Београд мора разрешити сва спорна питања око граница. Не само са Приштином већ и са Загребом.
А границу на Дунаву ми гледамо као међурепубличку границу у бившој СФРЈ, која је чином нестанка СФРЈ „израсла“ у међудржавну границу између Србије и Хрватске. У време СФРЈ, та републичка граница ишла је главним током Дунава —по међународном праву главни ток реке увек је међудржавна граница. Проблем је што је у међувремену Дунав променио ток, меандрирао је, и сада су нека речна острва, две веће аде, са наше стране главног тока реке. У најави спора са Србијом, Хрватска се позива на катастарске књиге, још из времена Аустроугарске, по којима на нашој страни Дунава поседује више хиљада хектара земље, док ми на хрватској страни реке, по катастру, имамо десет пута мање земље.
Приликом недавне посете Загребу, председник Србије Александар Вучић је са својим домаћинима у начелу договорио да се кроз период од две године покуша да пронађе обострано прихватљиво решење за границу на Дунаву, а ако се у томе не успе, онда да се иде на међународне правосудне инстанце.
У овом случају треба користити искуство Словеније у арбитражном спору са Хрватском око питања разграничења на копну у Истри и на мору у Пиранском заливу. Наиме, две земље, обе чланице ЕУ, спор су изнеле пред међународну арбитражу. Када је Хрватска осетила да решење у арбитражном поступку неће бити 100 одсто повољно за Загреб, Хрватска се повукла из арбитраже и најавила да неће поштовати одлуку арбитражног суда. Арбитража је донела одлуку да на мору разграничење у Пиранском заливу иде тако да су три четвртине Пиранског залива припале Словенији, док је на копну, у Истри и на северу, у подручју реке Муре, Хрватска арбитражном одлуком, која се руководила катастром, добила оно што је тражила. Односно, арбитражни је суд на копну пресудио на темељу катастра, а на мору на основу права обалне државе да има слободан приступ, заправо коридор, из својих територијалних вода ка међународним водама.
Словенија је прихватила одлуку арбитражног суда, Хрватска није. У Бриселу су пуних седам дана оклевали да се огласе, Немачка је тек благо позвала Хрватску да поштује одлуку међународне арбитраже, Загреб је одговорио да му то не пада на памет. Американци су отворено стали на страну Хрватске и позвали две земље да се политички договоре о граничном спору. Из Љубљане је Вашингтону одговорено, чему онда међународно право, чему је онда требао арбитражни поступак. Неколико америчких сенатора, који су у међувремену посетили Љубљану, добили су „пацке“ од словеначког министра спољних послова Ерјавеца, који им је тим поводом пребацио непоштовање међународног права. Ситуација је остала „залеђена“, Словенија инсистира на потпуном спровођењу одлуке међународне арбитраже, Хрватска то одбија, ЕУ ћути и позива на политички дијалог, Немци благо подржавају Словенију, Американци отворено и јако подржавају Хрватску.
Шта Србија из овог случаја може да научи? Ако после две године не пронађемо са Хрватском решење границе на Дунаву, решење које би задовољило обе стране, мораћемо, ако желимо у ЕУ, пред међународну арбитражу, или пред неку другу међународну правну инстанцу. А онда, нека нам бог помогне.
Јер, Србија ће наступити са позиције државе која није чланица ЕУ, Хрватска наступа као чланица ЕУ. Хрватска ће се позвати на катастар, који је већ био релевантан у случају спора са Словенијом око копнене границе у Истри и на северу око реке Муре. Прецедентно, англосаксонско право може одлучити. А у том случају, лука, бродоградилиште и марина у Апатину иду у Хрватску, Србија остаје без пола Апатина, џепови територије, коју би у том случају добила Хрватска, пресецају територију Србије на више места, што стратешки није нимало неважно, али компликују и живот обичним грађанима.
Не знам како пронаћи решење границе на Дунаву, односно знам, али нисам овлаштен да га и саопштим. У сваком случају, треба учити и од Словенаца и од Хрвата, управо на овом примеру. Како се они боре за сваки метар копна и мора. И како ови у ЕУ на све то гледају као на спор „два производа распада велике Југославије“. Баш је тако немачки лист „Велт“ назвао свађу Словеније и Хрватске око границе.
Прочитајте ОВДЕ колумну Лазанског под насловом "Да ли је БиХ колонија НАТО?"
Извор: rs.sputniknews.com

Бонус видео

О чему је говорио Лазански са Дачићем пре пар дана на ТВ Хепи?
ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА