Пише: Мр Данијел Игрец
Међутим, како ствари стоје испоставља се да ће радовање због Брајановог одласка бити кратког даха јер је овог фанатичног русофоба на функцији службеника Стејт департмента задуженог за Србију заменило „ново лице“ америчке старе политике, Вес Мичел.
Овај дипломата, са уским везама у Атлантском савету, једној од најутицајнијих лобистичких група америчке „дубоке државе„, човек који за разлику од свог претходника вешто крије своју русофобију, стиже нам ових дана у Београд како би државно руководство Србије подсетио на „стару обавезу“ и „услов свих услова“ који Србија никако да испуни – одустајање од борбе за Косово и Метохију.
Према писању појединих домаћих медија Вес Мичел ће српским државним званичницима представити „најновији предлог коначног решења статуса Косова„. Он се састоји у пружању (наводно) „већих извршних овлашћења“ Заједници српских општина на северу КиМ под условом да Београд заузврат престане да блокира улазак Приштине у све међународне организације, укључујући и ону најважнију, Уједињене нације.
Шта је „ново“ у предлогу Веса Мичела, треба ли Београд да размотри прихватање вашингтонских решења и ко заправо стоји иза још једне у низу америчких дипломатских инвазија на Србију?
У наставку дајем (своје) одговоре на поменута питања.
Оном ко је последњих месеци пратио дешавања везана за бриселски „дијалог“ Србије и тзв. Косова одмах ће бити јасно да је „косовски пакет“ Веса Мичела ништа друго до директна последица лобирања Приштине код америчких званичника.
Подсећам да су крајем 2017. године самопроглашене приштинске власти на челу са Хашимом Тачијем од америчког Конгреса и Стејт департмента затражилe да Вашингтон појача свој притисак на институције ЕУ како би убрзале процес „свеобухватне нормализације односа“ са Београдом. Иритирани спорошћу Брисела по питању финализације пројекта „независног Косова“ и његове међународне афирмације приштински сепаратисти позвали су Америку да заузме активнију улогу у процесу преговора са Србијом како би се наша држава приморала да што пре призна тзв. Републику Косово. Сетимо се само позива Рамуша Харадинаја „највећем пријатељу Косова“ да се и званично укључи у преговарачки процес са Београдом.
Крајњи циљ Албанаца је да на бриселски преговарачки сто на мала врата поново врате Ахтисаријев план који почива на идеји српског формалног признавања тзв. Косова. У том контексту потребно је посматрати и све веће инсистирање Приштине на изменама постојећег Споразума о Заједници српских општина; њена намера је да се кроз ревизију тог споразума имплементира одлука тзв. косовског Уставног суда према којој се ЗСО перципира као обична невладина организација, као асоцијација општина које делују искључиво у оквиру косовског правног поретка и према косовским законима о локалној самоуправи без икакве правно-институционалне везаности на државу Србију и њене прописе.
Подсетимо да је Србима нешто слично пре десет година обећавао и озлоглашени Марти Ахтисари у свом посебном плану за КиМ.
Сада је на делу покушај да се Србији наметне модификована верзија тог Ахтисаријевог плана којa Србима на КиМ наводно гарантује „ширу“ аутономију али у оквирима независног Косова. Иза лепих речи и овога пута крије се вешто упакована западна клопка српског коначног и неопозивог признања Приштине при чему српски народ на КиМ не би имао ни „а“ од аутономије.
Управо тај циљ следи и најновији амерички „косовски пакет“ – он Србији не доноси ништа ново већ јој намеће оно што је она 2007. године децидно одбацила као неприхватљиво и што захваљујући руском вету није прошло ни у Савету базбедности УН.
Штавише, тај пакет садржи још једну опасну замку. Наиме, према речима самог Мичела, који је данас завршио своју посету Приштини, „нико не може да спречи трансформацију Косовских безбедносних снага у војску Косова„, јер је то „јасан став од којег Америка не одустаје„. Другим речима, приштински тутор Вес Мичел захтеваће од Београда да не омета формирање „оружаних снага Косова„, да допусти рађање нове ОВК, што је директaн ударац на Резолуцију 1244 и перфидан покушај њеног укидања.
Уколико пак Србија не прихвати амерички „пакет“ (старих) услова и уцена Вашингтон јој прети „потпуном блокадом европског пута и обуставом страних инвестиција„.
Овакав амерички приступ односима са Београдом не само да потврђује континуитет антисрпске и окупационе политике коју ова „светска сила“ годинама спроводи на овим просторима. Штавише, он јасно показује сву неспремност Вашингтона да се суочи са новом реалношћу међународне политике у којој Америка све очигледније губи позицију „светског полицајца“ чијој вољи су се у прошлости све државе безусловно потчињавале.
Ово није 1999., већ 2018. година. Српски народ више не живи у илузијама и заблудама о „лепшој будућности у европској породици народа“ и на чланство у ЕУ све мање гледа као на „спасоносни поклон Запада„. Најлепши поклон који данас Америка може да пружи српском народу је управо блокада даљих ЕУ интеграција јер је јасно да огромна већина грађана не подржава бриселску политику даљих притисака и условљавања чланства у ЕУ одрицањем од дела државне територије.
А што се тиче претњe обуставoм страних инвестиција Вашингтон треба да схвати да ЕУ нису само амерички верни вазали Хрватска, Пољска, Летонија и Литванија које би прве потрчале да казне „руског пиона на Балкану„. Европу чини много држава које више нису спремне слепо да следе диктате који им стижу „преко баре“ и да због америчких геополитичких аспирација угрожавају своје стабилне економске и политичке односе са Србијом.
Београд ни за време ратних деведесетих, када је геополитичка ситуација ишла у корист његовим непријатељима, није био спреман да предузима овакве самоубилачке потезе. Због чега би он то чинио сада када су услед измењене климе у међународним односима глобалне позиције покровитеља косовске независности озбиљно пољуљане?
Прихватање америчког „пакета“ био би са аспекта данашњих (геополитичких) позиција Србије акт ирационалне и неразумне политике, политике којој је место у прошлости. Србија је за последњих неколико година уз пружену руску и кинеску руку сарадње успела да олабави бриселско-вашингтонску омчу око свог врата што јој је пружило већи маневарски простор за примену стратешких и државотворних решења у спољној политици; решења која су на линији одбране државних и националних интереса и у духу нове реалности светске политике, која све више поприма елементе мултиполарности.
Али очигледно је да правило „нова времена, нова политика“ не важи и за САД; свет се мења али америчка (спољна) политика остаје иста. Она остаје идеолошки заробљена у хладноратовским оквирима, њу и даље диктирају кадрови задојени хистеричном русофобијом и србофобијом, људи који на свет и даље гледају кроз наочаре америчког интервенционизма. Исти остају и пакети америчких ултиматума према Србији, мења се само њихов испоручилац. Јуче су то били Холбрук и Хојт Ји, данас Вес Мичел, а сутра нека нова клинтонистичка пудлица.
Али ко год био, Србија не мора да трпи њихове притиске. Сада су ту Русија и Кина које и у војном и у економско-политичком погледу могу да парирају Америци. Сада су ту и „силе у успону“ попут Бразила и Индије које своје „место под сунцем“ налазе у стратешком партнерству са Москвом и Пекингом. Пред нашим очима рађају се и нови савези у Европи који одбацују пропали пројекат ЕУ и своју будућност граде на политици суверенизма.
Све ово говори да Србија има алтернативу, да има савезнике и механизме међународне сарадње који јој омогућавају да се одупре притисцима и сачува неповредивост своје територије.
Захвалимо се Американцима и поручимо Весу Мичелу да својим газдама у Вашингтону пренесе да Србија њихове „поклоне“ (више) не прима. Како можемо да спречимо издају Косова прочитајте ОВДЕ.
Извор: Видовдан
