Најновије

Шта ће САД урадити ако Русија потопи амерички брод? Амери не могу да схвате на шта су Руси спремни

Рат између САД и Русије је већ у току. Нови хладни рат? Много је горе од тога. То је немилосрдни економски, дипломатски и идеолошки рат, зачињен (за сад) само као дашак војног рата, и снажан осећај да ће још тога уследити.

Илустрација (Фото: Синхуа/ Правда)

Пише: Џон Кавана 
Мислимо на рат са Русијом, наравно, иако је Русија циљна тачка, САД очајнички покушавају да се умешају пре него што било ко, или комбинација њих, постане превише јака да би се поразила. Ово укључује земље попут Ирана и Кине, које развијају снаге способне да се одупру америчкој војној агресији на својој територији и на регионалном нивоу, и показале су превише неслагања са тим да остану у свим раније додељеним геополитичким кавезима.
Али Русија је једина земља која је своје војне снаге ставила на пут америчком програму промене режима – индиректно у Украјини, где се Русија не би склонила с пута, и директно у Сирији, где је Русија активно стајала на путу. Дакле, Русија је у фокусу напада, главна мета за заслужену казну.
Да ли је то онда нови Хладни рат, још опаснији од старог, како каже Стивен Коен?
Та терминологија је била погодна чак и пре неколико месеци, али брзина, жестина и коодинација реакције Запада/НАТО-а на наводно тровање Скрипаља нервним агенсом, као и формирање Ратног кабинета у Вашингтону, указује на то да се прешло на други ниво агресије.
То је изван Хладног рата. Назовите то Топлим ратом. А температура је у порасту.

Њихова храброст

Постоје две основне претпоставке које, у комбинацији, садашњу ситуацију чине још опаснијом од Хладног рата.
Једна је претпоставка кривице – или, тачније, претпоставка да се увек може направити претпоставка руске кривице, и усадити то у западни ум.
Фрка око наводног тровања Скрипаља нервним агенсом то драматично показује.
Непосредан закључак Терезе Меј да руска влада сноси искључиву одговорност за тровање Скрипаља нервним агенсом је логички, научно и форензички немогућ.
У овом тренутку, западне тужиоце изгледа да не занима колико је та оптужбе очигледно неоснована, ако не и смешна. Претпоставка руске кривице, уз брукање свакога ко то доводи у питање, постала је неоспоран стандард западног/америчког политичког и медијског дискурса.
Ова декларација дипломатског рата око инцидента Скрипаљ је кулминација текућег идеолошког рата, демонизирајући Русију и Путина лично на предвидив начин.
“Рат“ је оно што они изгледа желе да буде. Током протеклих 18 до 24 месеца, такође смо били преплављени злослутиним видео снимцима Моргана Фримена и Роба Рејнера “Нападнути смо. Ми смо у рату,“ као и двостраначким (Хилари Клинтон, Џон Мекејн) инсистирањем да се наводно руско мешање у изборе треба сматрати “чином рата“ еквивалентним Перл Харбору.
Чак и се војска укључује у овај чин. Оптужбу за нервни агенс је пратио и генерал Џон Николсон, командант америчких снага у Авганистану, оптуживши Русију да наоружава талибане! Треба напоменути да овај високи амерички војни генерал лежерно Русију назива “непријатељем.“
Економски рат против Русије се води кроз низ санкција које је изгледа немогуће преокренути, јер је њихов циљ да извуку признање, покајање и реституцију за злочине који су приписани Русији а које Русија није починила, или није доказано да их је починила, или су потпуно измишљени и нико их није ни починио.
Све ово изгледа као координирана кампања која је почела као одговор на руско ремећење америчких пројеката за промену режима у Украјини, а нарочито у Сирији, који су – током протеклих 18 до 24 месеца – усклађени са разним елитним и популарним елитним незадовољством током избора 2016. године, и то је у последњих неколико недеља достигло врхунац са свеприсутним и непопустљивим прављењем непријатеља од Русије. Тешко је то описати као нешто друго осим као ратну пропаганду – производња сагласности грађана за војну конфронтацију.
Уништавање могућности за нормалне, неконфликтне, државне односе и конституисање Русије као “непријатеља“ је управо оно око чега се води ова кампања. Тешко је видети где то може отићи, а да то не укључује војни сукоб.
Друга претпоставка у америчком начину размишљања чини војну конфронтацију вероватнијом него што је била за време Хладног рата: Не само да постоји претпоставка кривице, већ и претпоставка слабости. Претпоставка кривице је нешто што су амерички империјални менаџери уверени да могу да индукују и одрже у западном свету.
Сједињене Државе успевају само да претворе себе у непријатеља Русима. Американци би добро разумели како је њихов лицемеран и презрив став отуђио руски народ и ојачао вођство Владимира Путина – на шта су многи Путинови критичари упозорили.
У суштини, Запад би требало да буде уплашен не зато што је 76% Руса гласало за Путина, већ зато што су ови избори показали да 95% руског становништва подржава конзервативно-патриотске, комунистичке и националистиче идеје. То значи да либералне идеје једва преживљавају међу бедних 5% становништва.
Место где су САД и Русија буквално, географски најближе конфронтацији је Сирија. САД и њен НАТО савезник, Турска, већ су нападали и убијали Русе у Сирији, а САД и њени НАТО савезници имају много већу војну силу него Русија у Сирији и околини. Са друге стране, Русија је постигла веома ефективну употребу својих снага, укључујући и оно што Ројтерс назива “напредним крстарећим ракетама“ лансираних из авиона, бродова, и подморница, које су погодиле мете ИД са високом прецизношћу са 1.000 километара.
Русија такође делује у складу са међународним правом, док САД не. Русија се бори са Сиријом за пораз џихадиста и уједињење сиријске државе. Сједињене Државе се боре са својим клијентима џихадистима да сруше сиријску владу и поделе земљу. Русија је интервенисала у Сирији након што је Обама најавио да ће САД напасти сиријску војску, ефективно проглашавајући рат. Ако ниједна страна не прихвати пораз и оде кући, сасвим је могуће да ће доћи до директног сукоба око овога. Заправо, тешко је замислити да неће.
А Сирија је само једна сцена где је, уколико једна страна не прихвати пораз и оде кући, војни сукоб са Русијом врло вероватан. Да ли ће Русија одбацити људе у Донбасу који говоре руски, уколико их нападну фашистичке снаге Кијева под покровитељством САД-а? Да ли ће седети и пасивно гледати ако америчке и израелске снаге нападну Иран? Ко ће одустати и прихватити губитак: Џон Болтон или Владимир Путин?
Што нас доводи до питања: Шта ће САД урадити ако Русија потопи амерички брод? Колико корака има пре него што то постане рат пуних размера, чак и нуклеарни?
Опера Скрипаљ, у режији САД-а, са читавом Европом и свим западним медијима који хармонично певају, јасно показује да амерички продуценти немају никакву говорну улогу за Русију у њиховој поставци света. А тај презир чини рат још вероватнијим.
Масовна дипломатска протеривања, економски рат, без икаквог интереса да испоштују или чују другу страну. Оно што смо видели током протеклих неколико месеци је “врста ствари које се дешавају када су две стране спремне да уђу у рат“.
Што се Американци мање плаше рата, то мање поштују могућност њега, и то је вероватније да ће до њега доћи.

Спремни или не

Сакер је изнео кључне ствари и зашао у срж овог проблема. Добро смо то ишчитали и размислили о томе пажљиво:
1/ Руси се плаше рата. Американци не.
2/ Руси су спремни за рат. Американци не.

Русија се плаши рата

У Другом светском рату је убијено више од двадесет милиона совјетских грађана, од којих су половина били цивили. То је више од двадест пута више од америчких и британских жртава заједно. Читава земља је била уништена.
Сваки Рус зна ту историју. Руси знају шта је рат и знају да им се он може догодити. Они не желе да поново пролазе кроз то. Они ће учинити скоро све да би га избегли. Руси нису лакомислени по питању рата. Они га се плаше. Они га поштују.

2.Американци се не плаше рата

Американци нису искусили ништа ни слично толико разарајуће као ово. Око 620.000 Американаца је погинуло у грађанском рату, пре 150 година. Копно Америке није нападнуто од стране неке значајне војне силе још од рата 1812. године. Од тада, најгори напади на америчку територију су два једнократна инцидента (Перл Харбор и 9/11), са размаком од седамдесет година, са укупно од око шест хиљада жртава.
За америчко становништво, ратови су “тамо,“ у њима се боре мале групе Американаца које оду и или се врате или не. Смрт, уништење и мирис ратовања – које САД непрестано пружају људима широм света – није виђено и неочекивано је код куће. Американци не верују, не могу да верују, да се рат може десити ту, њима.
За Американце, рат је део игре. Они га се не плаше. Они га не поштују.

Руси су спремни за рат

Нацистички напад је поражен – у совјетској Русији, од стране совјетских грађана и Црвене армије – јер су многи људи устали и борили се заједно за победу за коју су знали да је важна. Другим речима, Руси схватају да је рат криза смрти и уништења над читавим друштвом, и која се може победити само масивним и тешким напором утемељеним на друштвеној солидарности. Ако Руси осећају да морају да се боре, ако се осећају опкољеним, они знају да ће морати да устану заједно, приме ударе који стижу, и боре се до краја. Они неће дозволити да рат поново уђе у њихове градове, док њихов нападач остаје спокојан.

Американци нису спремни за рат

Американци ужас ратова доживљавају као серију дискретних трагедија које су задесиле породице палих војника, које се емитују на крају ноћних вести. Индивидуалне трагедије, не друштвена катастрофа.
Штавише, иако је Америка стално у рату, нико не схвата сврху тога. То је зато што права сврха никада не може бити објашњена, и мора се скривати иза неке лаке апстракције – “демократије“, “наших слобода,“ итд. Овакав дискурс може неке људе мотивисати на неко време, али губи свој шарм у тренутку када их него лупи по сред фаце.
Овај недостатак социјалног разумевања и недостатак политичке подршке претвара се у немогућност вођења великог, одрживог рата који захтева тешке жртве – чак и “тамо,“ али свакако и у свом комфору.
Немогуће је са сигурношћу предвидети да ли ће, када, или са ким започети велики врући рат. Исти хаотични поремећај и импулсивност Трампове администрације који повећавају опасност од рата, такође могу деловати за његово спречавање.
Раније је речено да би Венецуела могла бити највероватнија прва мета за војни напад, управо зато што би то била лака победа која не би ризиковала војни сукоб са Русијом. За то и даље постоји добра вероватноћа.
Али нови ратни кабинет би могао да буде напумпан за велики догађај – напад на Иран. Трамп, Помпео и Болтон су чврсти заговорници промене режима у Ирану.
Ипак, као што је речено и раније, напад на Иран значи да Американци или морају бити сигурни да се Русија неће умешати, или се јасно изјаснити да их није брига и ако се умеша. Дакле, претећи потези против Русије ће се повећати, без обзира на то да ли је Русија приоритетна директна мета или не.
Опсада је у току.
Американци који желе да наставе да се играју са овом ватром би требало пажљиво да се посвете мети коју желе да ударе. Русија се није хвалила или претила да ће послати војне снаге у Сирију. Када је то било потребно – када су САД прогласиле своју намеру да нападну сиријску војску – једноставно је само послала војску.
И Американци од тада покушавају да се изборе са тим. Они се труде да пронађу праву мешавину претњи, блефова, санкција, протеривања, “зачепи и одлази!“ увреда, војних снага на граници, и напада како би приморали на капитулацију.
Они би требало да послушају своју мету, која није покушала да тражи “партнерство,“ која је јасно изјавила шта ће њена земља учинити као реакцију на претходне потезе, чије су земља и породице пропатиле због рата онако како Американци не могу ни да замисле, и која стога поштује рат, плаши га се и спремна је на њега на начине на који Американци нису, и која не игра њихову игру.
Ако се зарати,  ко би стао уз САД, а ко би подржао Русију прочитајте ОВДЕ.
Извор: Counterpunch, webtribune.rs

Бонус видео

Ко је јачи, руска или америчка копнена војска
ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА