Најновије

ПИТАЊЕ КОСМЕТА: Који је то савет Путин дао Вучићу пре две недеље?

Да ли се то Александар Вучић заложио за повратак косовског питања тамо где му је и место, у Савет безбедности Уједињених нација?

Александар Вучић (Фото: Јутјуб)

Иако њима није изречено ништа што већ нисмо знали или макар основано сумњали, два су важна признања с далекосежним последицама ових дана стигла из Приштине.

Косово у УН 

Најпре се Рамуш Харадинај, премијер наше отете земље која се представља као независна Република Косово, похвалио да му република заправо није независна него јој политику, спољну то јест, формулишу Сједињене Америчке Државе – „Када је спољна политика у питању, ми смо део клуба земаља који предводи Америка. Нама то није проблем да признамо, немамо ни времена да се бавимо проблемима у свету“ – да би затим, или некако у исто време, свеједно, његов вицепремијер Енвер Хоџај признао да тако независно Косово, у својој текућој метаморфози из државолике творевине у међународно признату државу, не може да мрдне ни макац без одобрења Србије.
Говорећи, наиме, о уласку Косова у Уједињене нације, он је рекао: „Не верујемо да ће тај процес бити лак, пошто то потпуно зависи од Србије.“ 
И потпуно је у праву, јер, истакли смо то већ много пута, све што су могли да нам учине, они су – Запад и њихови приштински помагачи – већ учинили једностраним проглашењем независности Косова, а даље све зависи од нас и наше воље - или њеног одсуства - да тај њихов противправни поступак легализујемо... Што ће рећи да је, иако му то свакако није била намера, Енвер Хоџај признао реалност, а реалност је да Србија (још) није изгубила своје Косово и Метохију. Јер да јесте, не би даља судбина Косова потпуно - да, потпуно, то су Хоџајеве речи - зависила од Србије.
И још је приштински вицепремијер рекао да је „за Косово било каква понуда, осим пуноправног чланства у УН, неприхватљива и неодржива“.
Неприхватљива за Косово? И за Косово и за његове америчке покровитеље, јер не само што је Харадинај признао да му политику (и жеље и намере) кроје Американци него је ових дана необично отворен био и Метју Палмер, носилац понешто збуњујуће функције вршиоца дужности заменика помоћника америчког државног секретара. „То је свакако наш циљ“, одговорио је наиме Палмер када га је „Глас Америке“ питао да ли мисли „да Косово може да се нада у блиској будућности да ће добити столицу у УН, односно да ће Србија одустати од свог противљења томе“. И још је додао: „Интеграција Косова у међународни систем се наставља, надам се да ће се убрзати и надам се да ће Косово у блиској будућности бити чланица УН, али, још једном, немамо неки зацртани жељени датум у том смислу, осим – што је пре могуће.“
И није се ни на томе зауставио него је приде потврдио да се, у том смислу, из Америке врши притисак на председника Србије Александра Вучића да пристане на понуђено решење: „Ако је реч о томе да ли вршимо притисак на председника Вучића, вршимо притисак на све укључене стране да се поново посвете дијалогу и крену напред ка остварењу договорених циљева.“
Имајући све то у виду, баш никакво чудо што Вучић констатује да „свакако ова година неће бити лака, постојаће велика жеља да се косовски чвор реши, а да ли то можемо – јер имамо нас у Србији и с друге стране приштинске власти и Американце, за које Харадинај сам каже да они воде њихову спољну политику“...

Вучићев дефетизам

Али све то знамо, знамо и шта косовски Албанци и њихови амерички покровитељи желе, и знамо да због тога врше притисак на Србију да се с њиховим жељама сагласи. Међутим, поуздано и дефинитивно не знамо оно најважније, како ће на ове захтеве и пропратне притиске одговорити Србија, то јест, да будемо прецизни, Александар Вучић. Следи ли нам ватрено попуштање, или наставак отпора који представља једину шансу да останемо то што јесмо, чувајући и државу и народ?
Вучићево косовско решење јавности је требало да буде представљено још крајем марта, па почетком априла, па се то сада претвара у крај априла а ни тада (каже Вучић) „нисам сигуран да ће бити, али урадићу то ако буде било могуће“...
Па је зато заинтересована јавност – а сви морамо да будемо заинтересовани, зато што би одустајање од Косова и Метохије по америчком моделу представљало најважнији корак ка стварању „Велике Албаније“, а даље би значило и одустајање од Републике Српске, и од сарадње с Русијом, речју, потпуни одлазак у бестрага – зато је дакле јавност принуђена да ослушкује и да с природном пажњом и нелагодном забринутошћу покушава да протумачи нијансе сакривене у Вучићевим јавним наступима.
А у својим је јавним наступима, у ових неколико дана од изласка прошлог броја „Печата“, Вучић посејао толико дефетистичких изјава да оне не могу а да не изазову бојазан да смо увелико у поступку кувања пословичне жабе која се лаганим подизањем температуре, да то и не примети, доводи до фаталног исхода, при чему смо та жаба и Србија и сви ми.
„Једино у шта сам сигуран је да оно“ – решење косовског проблема – „неће бити безболно за нас Србе“, рекао је дакле Вучић. И: „Немачка има другачији однос према Косову и Метохији него Србија, али морам да вас питам да ми објасните каква би то била будућност Србије без Немачке“, „они су велика сила, ми смо мали, да ли ћу успети... не знам“, уз додатак да се „Србија неће одрећи пријатељства са Немачком“ јер „Немачка без Србије може, али Србија без Немачке много, много тешко“ а и иначе је, напоменуо је, његово поверење у Ангелу Меркел „неограничено“. 
Тек, рекао је такође, „неће бити лако у вези с Косовом, све остало иде у добром смеру. Ја људе у Србији не лажем, никада нисам, и људи то знају. Неће бити доброг решења за Косово и Метохију, и то да вам кажем“, и даље да је уверен да ће „на нож“ бити дочекано било које решење које буде понудио, и у окружењу и у свету, „али посебно овде у Србији“, а „решење је увек боље него да решења нема, боље од сваког конфликта, макар и замрзнутог“...
Охрабрујуће речи и утешне најаве будућих поступака од којих нам све зависи? Тешко, чак и за оне који су осетили саосећање када су од Вучића чули да за ручком с Ангелом Меркел ништа није јео и да „ноћима не спава“ због Косова. „Борим се да искористим сваки тренутак за Србију, а не да једем шницлу. Нисам мученик, али наравно да имам трему, јер ја не представљам себе већ целу државу. Уочи састанка с Ангелом Меркел нисам спавао, јер сам одговоран човек“, прецизираће касније.

Потрага за компромисом

Али нису све нијансе ових дана биле црне, било их је наиме и сивкастих утолико макар што је све време, упоредо с оним песимистичким прогнозама и оценама, Вучић изражавао и жељу за постизањем компромиса; потенцијално значајна нијанса зато што Приштина и њени спонзори на компромис унапред не пристају (Подсећамо на Хоџаја: „За Косово било каква понуда, осим пуноправног чланства у УН, неприхватљива и неодржива“), па би жеља за компромисом заправо могла да се прочита као непристајање на приштинско-америчко решење косовске кризе.
„Спремни смо на компромис, рекао сам то и госпођи Меркел, али за то су потребне две стране“, рекао је Вучић после берлинског састанка. И руској телевизији Русија 24: „Србија је заиста опредељена за компромис, и само Србија, јер ни Албанци ни друге стране такав приступ не показују. Када, на пример, разговарате с Американцима, они уопште не желе да слушају о постизању некаквог компромиса, они само желе да ми све прихватимо, поновимо кораке које су они већ учинили.“
И поврх тога: „Не заборавите, ако заиста желите решење, ви морате да победите на референдуму у својој земљи. Дакле, није мени циљ да нешто кажем да бих задовољио некога на Западу, а да до решења не дође. Мени је циљ да задовољимо грађане Србије и да до решења дођемо и да грађани Србије, не могу да кажем да буду срећни, али да добро разумеју шта нам је будућност, а да истовремено не будемо понижени лошим решењем.“

Савет безбедности плус Немачка и Турска

Шта би конкретно за њега био прихватљиви компромис а испод чега не може да иде, шта је лоше а шта мање лоше решење и колико би тачно оно могло да нас заболи, Вучић није прецизирао, и тиме свакоме препустио да његове речи и намере тумачи у складу са сопственим аналитичким способностима и личним политичким афинитетима.
Али можда и не треба трошити време и енергију на ту врсту анализа, тим пре што свим оним неодређеним реченицама и квалификацијама, иако изузетно непријатним, заиста ништа конкретно и није изговорено.
Него да се фокусирамо на оно конкретно што Вучић јесте изговорио. И то први пут, и то после разговора с Ангелом Меркел, што би – и једно и друго – његовим речима требало да да нарочиту тежину: „За трајно решење потребна је и сагласност Немаца, Француза, дакле ЕУ, Американаца, Турске, Русије, а да о свему томе буде обавештена и Кина.“
Да ли је то Вучић рекао да је за решење косовског питања потребна и сагласност Русије? Да, управо је то рекао, чиме је и, такорећи званично, Русију увео у игру као фактора у одлучивању. Бољој вести од ове скоро да не бисмо могли ни да се надамо, то јест у ситуацији у којој смо. Русији, коју смо ишутирали напоље када смо пристали да се преговори о нормализацији односа с Приштином из Савета безбедности Уједињених нација пребаце у Европску унију, сада се (изгледа) враћамо.
Наравно, у томе има и логике, јер ако већ Америка и њени сателити намеравају да Косово угурају у УН као што и признају да намеравају, они морају да иду кроз Савет безбедности у коме су и Русија и Кина. Ако се оне не сагласе, ништа од решења – оних договорених циљева које спомиње Метју Палмер а не знамо с киме их је договорио све и ако је потпуно јасно који су то циљеви.
С тим у вези, треба указати и да се прошле недеље са замеником руског шефа дипломатије Александром Грушком у Москви састао Марко Ђурић, директор владине Канцеларије за Косово и Метохију, после чега је у саопштењу руског министарства наведено да су „саговорници потврдили јединство приступа Србије и Русије о питању Косова и Метохије и потребу решавања проблема у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН“, а руска страна је поврх тога „потврдила подршку Србији у одбрани интереса на Косову и Метохији“.
На 1244 се при томе - напокон! - враћа и Вучић. Из интервјуа руској телевизији: „Говорите им (Американцима) у лице да је међународно право на вашој страни, да постоји Резолуција 1244, да сви подржавају став Србије, а они кажу – не, све то не функционише откако је Косово постало независно... Ми им тада кажемо да смо ми независна земља, али да желимо да се уважавају међународни документи СБ УН и тако почиње зачарани круг из кога нема изласка.“
Шта све ово значи? Од обновљеног хватања за Резолуцију 1244 до става да и Русија мора да се сагласи с решењем косовског питања, а она нема ама баш ниједног разлога да се сагласи с решењем које је у интересу Сједињених Америчких Држава. Само једно: да до решења сада неће доћи. То јест да ћемо остати у стању замрзнутог конфликта, које је и најбоље стање у коме можемо да будемо док не будемо могли да се изборимо за решење које ће бити у нашем а не у америчком интересу. Управо је то, уосталом, и савет који је Александру Вучићу пре две недеље дао Владимир Путин.
Прочитајте ОВДЕ ко каже да Александар Вучић ургентно предаје Косово заклањајући се иза Русије.
Извор: Печат/Никола Врзић
Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

Бонус видео

Срби са Косова апелују на остатак Србије да спрече Вучића да омогући Шиптарима место у УН.
ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА