Правда

Пише: Донко Ракочевић Па пођимо још коју годину уназад – сетимо се колико је прљавих потеза према Србима направио министар спољних послова Франнцуске, Бернар Кушнер, први шеф Мисије УН на Косову. Мање је познато да је он био и идејни творац филма „У кавезу”, у којем су Срби приказани као злочинци који ваде органе Албанцима и продају их на Западу. Филм је потписао анонимни француски редитељ Јан Гозлан, а финансирали су га косовски Албанци.

Но, претпрошле године, поводом терористичког напада у Паризу, у српским медијима и на друштвеним мрежема, пуно се говорило о вековним пријатељским односима Француске и Србије, те често цитирао натпис са Споменика захвалности Француској на Калемегдану: „Волимо Француску као што је и она волела нас!“ Колико је Француска заиста волела Србију – одговор ћемо покушати да дамо кроз историјске чињенице.

Први односи Француске и Србије успостаљени су још у средњем вијеку. Наиме, краљ Урош Први Немањић оженио се француском принцезом Јеленом Анжујском око 1250. године, а једно од сећања на тај брак данас је и Долина јоргована у долини Ибра. Срби су много волели краљицу Јелену и упамтили је као велику задужбинарку и добротворку.

Најстарији сачувани документ који сведочи о односу Србије и Француске је писмо Карађорђа упућено Наполеону у време борби за ослобођење од турске власти. Сачувана је прича по којој је француски владар управо вођу Првог српског устанка сматрао највећим војсковођом тог времена, а о “малој, али храброј држави на Балкану” похвално су говорили и оновремени књижевници Виктор Иго и Ламартин.

У модерно доба, Србија и Француска успостављају званичне дипломатске односе након Берлинског конгреса, 1. јануара 1879. године. Од средине 19. вијека, Француска постаје кључна дестинација учених Срба који тамо одлазе на школовање. А Француска благонаклоно гледа на младу државу, од које очекује да следи њену путању у развоју демократије и економије. Важна је 1908. година анексионе кризе, када Французи нуде интензивну сарадњу, улази њихов капитал.

Током Првог светског рата, савезништво није било производ потписаног уговора, већ сплета околности, односа великих сила, ланчане реакције… Али, заблуда је да је Француска у рат ушла због Србије. Учинила је то због Русије. Француска помоћ је стизала и била залог, али и оптерећење будућег пријатељства. Јер, после 1918. године, хтели су да наплате сваки уложени франак.

Уочи самог рата, Французи су продали Србији своје топове, али без муниције. Она је дошла накнадно, и то неодговарајућа. Ишла је на дораду у Крагујевац, изгубило се много времена у одбрани земље и Срби су то плаћали животима. Након проласка кроз пакао албанских планина, српска војска и дио цивила, у катастрофално тешком стању, месецима су 1915. године чекали да им помогну савезници, пре свих Француска и Енглеска. Пашић и регент Александар су писали писма, молили, без успеха. Узалудне су биле и претње руског цара Николаја Другог Романова који је упутио ултиматум Француској и Енглеско : „Ако не помогнете Србима, Русија ће напустити Савез и потписати сепаратни мир са Немачком“. У међувремену, на албанској обали умрло је више од 40.000 Срба. Французи и Британци нису хтели да пошаљу лађе и евакуишу Србе из Драча и Скадра. Учинили су то Италијани, о чему смо већ писали недавно у тексту „Највећа лаж српске историје“.

Командант здружених снага Солунског фронта, генерал Франше д’Епере доноси 1918. године одлуку да битка започне пробојем опорављених српских снага. Француски генерал шаље српске дивизије у раље непријатељу без заштите бочних делова. Срби су јуришали и гинули, док су „савезници”, на челу са француском командом, чекали исход партије у којој ништа несу ризиковали. Срби су успели, али уз још једну страшну цену.

Након рата, Влада Француске испоставила је Влади Србије рачун за сву војну и другу помоћ. До последње чарапе. Као да су били непријатељи, а не савезници. Србија је подигла кредит да би платила „дуг” Француској.

О улози француске масонерије у стварању Југославије 1918. године, писали смо детаљно у посебном тексту. Иако су можда њихове намере биле и и добре, за Србију и Србе је то била највећа грешка у историји, која их је скупо коштала наредних сто година.

Односи Француске и Србије после Великог рата могли би се назвати пријатељским. Отворена су представништва и културни центри српско-француског пријатељства у Паризу и Београду, трговало се и путовало, а велики број српских интелектуалаца и даље је на школовање одлазио управо у Париз. Београд је добио Орден Легије части, чиме је постао први град у свету који је носилац највећег француског признања. Њега је српској престоници лично доделио генерал д’ Епере на свечаности на Теразијама 30. јануара 1921.

Током посете Француској, 9. октобра 1934. у Марсељу је убијен краљ Александар Карађорђевић, а тада је смртно рањен и француски министар иностраних послова Луј Бартуа.

А онда је дошао Други светски рат… Србија и Француска и тада су биле на истој страни, али без неке конкретније сарадње, да би се након 1945. године све променило! Део проблема представљала је национализација имовине француских компанија након стварања СФРЈ,као и суђење Драгољубу Михаиловићу коме су се противиле Сједињене Америчке Државе и нарочито Француска. Дипломатски односи никада нису прекинути, али јесу захладнели.

Друга тачка раздора у југословенско-француским односима је био Алжирски рат за независност. Југославија је била прва држава која је признала независност ове важне француске колоније. Ипак, након те кризе, односи су се постепено нормализовали, а француски председник Франсоа Митеран је чак проглашен почасним грађанином Београда 1983. године.

И тако долазимо до догађаја из последњих деценија 20. века. Француска је активно учествовала у ратним збивањима током распада СФРЈ, као чланица НАТО пакта била је једна од држава које су бомбардовале Југославију 1999. године. Претходно је, 1992. године, заједно са многим западним земљама, увела санкције СР Југославији, док је 1995. године учествовала, у оквиру НАТО коалиције, у бомбардовању Републике Српске.

Почетком деведесетих година 20. века, француски медији и интелектуалци на челу са Бернаром Левијем, чак горе и страшније од њемачких и америчких, ширили су мржњу према Србији и Србима. Француски авиони су 1999. разарали српске градове, мостове, индустрију, убијали Србе, а недуго након тога Француска је међу првима признала независност Косова. Француз Кушнер био је први међународни управник и покровитељ таквог Косова, а његов мандат обележила је незапамћена мржња према српском народу.

А о „великом пријатељству“, осим сећања, сведоче изгледа још само споменици – у Београду и Паризу. Мештровићев Споменик захвалности Француској на Калемегдану подигнут у сећање на страдање француске војске у Првом светском рату. Постављен симболично 11. новембра 1930, на дан потписивања примирја у Првом светском рату. Шест година касније, Париз се одужио Београду. У 16. кварту подугнути су споменици краљу Петру и краљу Александру Карађорђевићу. Али, ни тада иницијативе нису биле државне, већ су их покренула друштва француско-српског пријатељства. Порчитајте ОВДЕ шта Лазански каже о односима Србије и Хрватске. Извор: Седмица