Филм је освојио више награда, између осталог награду за најбољи филм фестивала у Њујорку (више ОВДЕ), као и најбољи документарац на филмском фестивалу у Аризони.
Како сте почели да снимате филм о српском снајперу у Доњецкој Народној Републици?
У јеку конфликта у Украјини 2015. године, завршавала сам филмску школу и тражила причу за свој дипломски филм. Донбас је био у центру тензија између САД и Русије, две земље у којима сам одрасла, и природно, била сам заинтересована за то што се догађа. Да бих добила причу, прво сам отишла у западну Украјину, страну коју подржава НАТО и САД. Онда сам отишла на исток Украјине, коју подржава Русија. Тада сам упознала Декија и одмах била заинтригирана његовом причом и радознала зашто је напустио Србију да се прикључи про-руским побуњеницима. Испрва, Деки није хтео да ради са мном. Био је убеђен да сам амерички шпијун и било је потребно доста времена да задобијем његово поверење.
Преко две године сам путовала између Њујорка и ДНР. Живећи у војној бази са побуњеницима на крају сам добила приступ првој линији фронта. Радила сам са једним сниматељем или снимала сама. Мој циљ је био да се уклопим са војницима да бих ухватила праву реалност конфликта.
На сету сте били у првим линијама фронта, ризиковали свој живот. Берић је чак рањен током снимања. Да ли је икада било тренутка када сте размишљали да престанете са снимањем због опасности?
Деки ме је увек водио на места на фронту где је ризик био подношљив, иако сам увек тражила да идемо на ризичнија места да бих добила боље снимке. Веровала сам му и пратила његова упутства. Кад би рекао "трчи" ја бих трчала, када би рекао да се сагнем ја бих урадила тако. То је био једини начин да останем жива. На неки начин развили смо међусобно поверење: он ми је поверио свој живот и ја њему мој.
Дејан Берић је приказиван као терориста у украјинским и западним медијима, али у вашем филму видимо емотивног и искреног човека који отворено говори о својим осећањима, породици, рату. Да ли се плашите да ће филм бити оптужен за пропаганду ДНР?
Сигурна сам да многи на Западу виде филм као руску или пропаганду ДНР и не желе да га гледају. Али за оне који су видели филм постало је јасно да нисам имала намеру да било коме испирам мозак. Мој филм је о човеку, не о политици.
Да ли сте изненађени успехом филма?
Врло сам изненађена његовим успехом у САД. Мислила сам да ће Европа бити много отворенија. Ипак, у САД је приказан на 12 фестивала, освојио неколико награда. А у Европи је само један фестивал прихватио филм.
Шта кажу Американци који су га видели, да ли је променио њихов поглед на рат у Донбасу?
У САД су критике одличне! Американци воле овај филм. Схватају га као причу човека који има мисију у животу. Иако виде Декија као терористу, разумеју зашто ради то што ради.
Како је могуће да филм још увек није приказан у Србији?
Волела бих да прикажем филм у Србији, али није било никаквих понуда за дистрибуцију. Филм није направила велика холивудска продукција са везама преко целог света. Ја сам га продуцирала независно. Зато је тешко наћи људе у Србији који би помогли да се прикаже. Ако знате некога, упутите га на мене.
Када ће српска публика моћи да види "Рат снајпериста"?
Филм је доступан на онлајн платформама Гугл Плеј и Вимео од 26. јуна.
Шта вам је био главни циљ када сте правили овај филм?
Прављење овог филма био је изазов у погледу објективности. Мој главни циљ био је да га прикажем у Русији и САД. Да бих то постигла, морала сам да направим овај филм политички неутралним и прикажем причу из Декијевог угла. Такође сам морала да се одвојим од карактера и играм улогу америчког новинара који поставља провокативна питања. За сада је филм добро прихваћен у обе земље и то је, по мом мишљењу, мој највећи успех.
О премијери филма "Рат снајпериста" у Њујорку читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
