Пише: The Saker
Данас желим да бацимо поглед на оно што се дешава унутар Русије, јер верујем да руску политику и даље доминантно контролише оно што ја зовем “евроазијски суверенисти“ и да откријем активности типа “атлантских интеграциониста“ које треба погледамо.
Руска 5. колона и њене типичне операције
Прво, желим да почнем тако што ћу са вама поделити кратак видео, који је превела Сакер заједница, једног од најистакнутијих руских аналитичара Руслана Осташка, који се пита како то да фанатично прозападна и анти-Путин радио станица по имену “Ехо Москвy“ успева не само да избегне нормално руско законодавство, већ чак и добија новац од гасног гиганта Газпрома, ког већински поседује руска држава. Непотребно је рећи да тај радио има непоколебљиву и потпуну подршку америчке амбасаде.
Занимљиво, зар не? Државни гигант Газпром чини све што може да задржи Ехо Москвy оперативним и изнад закона. Заправо, Газпром већ годинама финансира Ехо Москвy. Према хиперполитички исправној Википедији: “Од 2005. године је Ехо Москве већински у власништву Газпром Медиа, који поседује 66% његових акција.“
Ако је Газпром већински у власништву руске државе, а Ехо Москвy је у већинском власништву Газрома, не значи ли то онда да Ехо Москвy у суштини финансира Кремљ?
Реалност је још гора, како истиче Осташко, Ехо Москвy је највидљивији случај, али у Русији има поприлично много прозападних медија које финансира, директно и индиректно, руска држава.
Дакле, дозволите ми да вам поставим једноставно питање: Да ли заиста мислите да је Осташко боље информисан од руских власти, укључујући и самог Путина?
Наравно да не! Па шта се дешава овде?
Повежимо све тачке: унутар владе постоји прозападна фракција (у реалности, контролисана од стране Запада) која финансира оне који покушавају да свргну Путина тако што ће га учинити непопуларним код руске јавности (која се у великој мери противи “либералним“ економским политикама и која презире руске либералне елите) тако што га стално присиљавају на либералне економске политике које се њему очигледно не свиђају (он се сам 2005. године изјаснио да је категорички против таквих политика), а такозвани “патриотски медији“ све то покривају. А Путин то не може променити без проливања крви.
Али, претпоставимо, дискусије ради, да је Путин стварно либерал у срцу и да верује у “Вашингтонов консензус“ тип економије. Чак и да је то случај, он свакако мора бити свестан да се 92% Руса противи овој такозваној “реформи.“
И иако портпарол председника, Дмитриј Песков, изјављује да сам Путин није повезан са овим планом, истина је да тај процес такође штети његовом политичком имиџу код руског народа и политичким покретима.
Као директан резултат ових планова, Комунистичка партија Русије покреће референдм против овог пројекта, док странка “Само Русија“ сада прикупља потписе за одбацивање читаве владе. Јасно је да се ствара политичка борба монументалних пропорција, а традиционално прилично слаба унутрашња опозиција Путину (говорим о великим политичким покретима и странкама, а не маленим “НВО“ које подржава ЦИА и/или финансира Сорош) се сада претварају у много одлучнију врсту опозиције.
Они који су жестоко порицали да постоји стваран проблем 5. колоне унутар Кремља ће имати болан позив на буђење када схвате да захваљујући акцијама ових “либерала,“ патриотска опозиција се постепено појављује, не толико против самог Путина колико против политике владе Медведева.
Зашто не против Путина?
Зато што већина Руса инстинктивно осећа шта се дешава и схвата не само функционисање динамике против Путина, већ и како и зашто је цела ова ситуација створена. Штавише, за разлику од већине западњака, већина Руса се сећа шта се десило током кључних и формативних 1990-их година.
Као и на Западу, у Русији медији пре свега зависе од новца. Велики финансијски интереси су веома добри у коришћењу медија да промовишу њихов програм, негирају или помуте неке теме, док гурају неке друге. Због тог се често виђа да руски медји подржавају СТО/СБ/ММФ/итд политике до те мере да никада не критикују Израел или, не дај Боже, фанатичне произраелске пропагандисте на мејнстрим ТВ (типове као што су Владимир Соловјев, Евгениј Сатановски, Јаков Кедми, Авигдор Ескин и многи други). То су исти медији који ће радо критиковати Иран и Хезболах, али се никада не питају зашто главне руске ТВ станице свакодневно просипају произраелску пропаганду.
И наравно, сви они ће матрично понављати исту песму: “Не постоји 5. колона у Русији! Ниједна! Никада!“
Ово се не разликује од плаћених корпоративних медија у САД који негирају постојање “дубоке државе“ или америчког “израелског лобија.“
Па ипак, многи (већина?) људи у САД и Русији схватају да их лажу и да, у стварности, њима влада непријатељска сила.
Путинове опције и могући исходи
Нажалост, у САД се Трамп показао као катастрофа која се потпуно опколила неоконзервативцима и њиховим захтевима. У Русији је ситуација далеко сложенија.
До сада је Путин врло вешто избегавао повезивање са атлантским интеграционистима. Штавише, највеће кризе у протеклој деценији су биле повезане са питањима спољне политике, а то и даље контролишу евроазијски суверенисти.
Коначно, иако је руска влада јасно направила неке грешке или промовисала неке непопуларне политике (на пример, реформа здравствене заштите), она је такође имала и своје неоспорне успехе.
Што се тиче Путина, он је наставио да консолидује своју моћ и постепено је уклањао неке од најозлоглашенијих појединаца са њихових положаја. У теорији, Путин би вероватно дао ухапсити највише врховних атлантистистичких интеграциониста на основу оптужби за корупцију, али без масовне и крваве чистке, он се не може решити читаве друштвене класе која није само велика, већ и моћна.
Неки од мојих контаката у Русији су очекивали чистку атлантистичких интеграциониста одмах након избора. Овде је логика била да “што је доста, доста је,“ и да када Путин добије снажан мандат од народа, он би коначно избацио Медведева и његову банду из Кремља и заменио их популарним патриотама.
То се очигледно није десило Али, ако програм за реформу пензија настави и даље да изазива протесте или ако избије велики рат на Блиском истоку или у Украјини, онда ће прозападне силе унутар Кремља бити под великим притиском да препусте даљу контролу евроазијским суверенистима.
Путин је изузетно стрпљив човек и, барем до сада, добио је већину својих битака, ако не и све.
Не верујем да неко може са сигурношћу предвидети како ће се ствари одигравати, али оно што је сигурно јесте да је бескорисно покушавање да се разуме Русија, без свесности о унутрашњим сукобима и интересним групама које се боре за моћ.
У њеној 1000-годишњој историји, унутрашњи непријатељи су увек били много опаснији за Русију него оно спољашњи. Ово се вероватно неће променити у будућности.
Трамп хоће светски рат, прети Ирану тоталним уништењем, жели да изазове крваву катастрофу?! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: The Saker, webtribune.rs
