Противљење се изражава у писменој форми, попуњавањем обрасца који ће противници донорства моћи да добију од својих изабраних лекара или у Управи за биомедицину у Београду.
В. д. директора Управе за биомедицину Весна Ракоњац рекла је јуче, да ће до тада свим директорима домова здравља бити прослеђена упутства о томе како да се понашају у случају кад неко хоће да се изјасни против донирања органа, као и где могу да преузму ИОЗ образац, односно изјаву о забрани узимања органа или ткива.
- Процедура пријављивања је врло једноставна - каже др Весна Ракоњац. - Пријављивање се обавља лично у Управи за биомедицину или код свог изабраног лекара, уз попуњавање већ постојећег обрасца. Поменути образац ће се користити до израде новог, који ће бити саставни део подзаконског акта који ће имати правни основ из Закона о пресађивању људских органа.
И док је примењивана информисана сагласност - што је подразумевало да донори могу да буду они који су завештали органе и они чије породице у стању мождане смрти пацијента одлуче да донирају његове органе - грађани су могли да ставе "вето" да се у случају мождане смрти узму њихови органи. Др Ракоњац каже да је за девет година примене закона који, закључно са 1. августом, иде "ад акта", ту могућност искористио само један становник Србије.
Улога породице
Људски органи са кавера, односно донора у стању мождане смрти, могу се узети ради пресађивања уколико се пунолетни, пословно способан давалац пре смрти томе није усмено или у писменом облику за живота противио. Односно, ако се томе у тренутку мождане смрти није изричито успротивио родитељ, супружник, ванбрачни партнер или пунолетно дете. Ако особа у стању мождане смрти нема сроднике, органи се могу узети ако се томе, у тренутку смрти, није изричито успротивио побочни сродник, закључно са другим степеном сродства.
Иако у једном делу становништва има отпора према решењу које начелно подразумева да смо сви потенцијални донори, што је, према мишљењу стручњака, утемељено углавном на недовољној информисаности, сви који су укључени у програм трансплантације, али и они којима су донорски органи једини спас, верују да ће се са новим законским решењима подићи и свест о неопходности донирања органа. Лекари такође подсећају да је 20 пута већа вероватноћа да нам затреба орган донора него да сами будемо даваоци.
Али они који то из неких разлога не желе да буду, немају разлога за бригу да њихова воља неће бити испоштована у случају да доживе мождану смрт.
- Изјаве о забрани узимања органа и ткива биће евидентиране и ажуриране у Управи за биомедицину и прослеђиване донорским болницама и трансплантационим центрима - објашњава др Ракоњац. - То ће се радити на дневном нивоу. После увођења електронског картона где би поменута изјава требало да буде евидентирана, Управи за биомедицину мораће да буду достављене изјаве како би се успоставио систем провере и надзора, а све у циљу потпуне транспарентности и сигурности да ће жеља подносиоца изјаве бити испоштована.
Србија тренутно, због малог броја донора - свега од четири до шест на милион становника, што нас сврстава на зачеље Европе - не може да има масовнији програм трансплантације. На бубрег донора чека око 750 пацијената, на срце 39, а на јетру 40 људи.
Прочитајте ОВДЕ који је то тихи убица Срба од којег годишње умре на хиљаде.
Извор: Novosti. online
