Пише: Михаило Меденица
Дошло је време, анђели, да вас разграничимо!
Да вас нису звери убиле крај Бистрице пре 15 година можда бисте лакше схватили о чему говорим- данас би ти Иване и Пантелија биле момчине, стасите гораждевачке јуноше, метохијски домаћини, а овако сте ништа, баш ништа!
Ништа јер на Косову и Метохији, кажу, немамо ништа! Ни својега метра, нит ваших гробова, нит оно Бистрице, нит ваших година, нит права да вас не заборавимо, баш ништа!
Питам се, верујте, о коме пишем – живи су нико, мртви су ништа, збрајамо неке године и годишњице крвништва али ваљда ни њих немамо, не знам?!
Ево вас мало ко и мало где помиње, ваљда смо већ разграничили с мртвима, живи су нешто дрчнији, кочопернији, још се не дају живећи у заблуди да их има, а нема их, рекох вам, немамо ми ништа на Косову и Метохији па се зато власт толико и бори да издају представи ко немање- имања, онда му и тај метар за који се надвлаче дође и превише, а гробови су, извините Иване и Пантелија, нешто већи па би, ваљда, било нескромно с наше стране да тражимо још…
Имамо годишњице, није ни то мало, мада нам се ваља и ту разграничити- не може се у метар сабрати све, евентуално један помен, наћи ће се већ неки неутрални, нешто с мање српског лелека, црнине, мајки над гробовима…нешто међуетничко што заједно разгарничено можемо да обележавамо без да се ико увреди.
Знате, разграничени анђели, прича о Косову и Метохији мора да се заврши срећним крајем, нешто као кад Бранислав Лечић у филму „Три карте за Холивуд“ трчи босоног за возом са све Титовом сликом, тако ми за Европом, само голгузи и с џакчићем земље за мушкатле, толко му ваљда дође онај метар који ће Вучић освојити за све нас, а из последњег вагона кондуктер пружа прст да се ухватимо, средњи прст, за њега је најлакше ухватити се али нам, нажалост, и он измиче, а све смо (из)дали за њега…
Можда вам је тешко да схватите све ово, деца сте још, тамо на обали Бистрице, своји на своме, никоме ни за шта криви, кад…
Ружно је сад за њих рећи монструми, то су некад били, сад је с тим разграничено – с Харадинајем се преговара, није то она звер што са себе за три живота не може спрати српску крв, није та крв више толико ни црвена нити скупа, постали смо народ малодушних, малокрвних и маломудих кукавица, да извинете што псујем, деца сте још, мој Иване и Пантелија…
Разграничена деца, анђели, данас би стасали у… а овако сте…
Ништа, ваљда, јер живи су нико, а сви заједно му дођете мит с којим треба раскрстити разграничењем!
Вашим убицама чисте руке, вама заборав а Србији довека проклетство да у својим стопама види туђе трагове!
Разграничење је то, децо, сваком по нешто а кад Србија већ нема ништа добро је ако се Саморођени избори барем за годишњице, тога барем имамо, мада их је превише за један метар, а и све су некако кукавне, више би нам ваљало нешто карневалске природе, нешто што иде уз кловнове и издају..?
Почивајте у миру, анђели, немир оставите нама, боље не заслужујемо!
Где се Србин разграничава с Косовом и Метохијом – ту се растаје са собом!
Ако на светињи немамо ни метра- у паклу ћемо имати места да се ваљано раскомотимо, осим ако нас и ђаво није презро, можда смо се и њему овако мизерни згадили…
ОВДЕ погледајте седам Вучићевих лажи о Косову и Метохији.
Извор: dvaujedan. wordpress. com
