Најновије

Путовање подземним Београдом: Какве тајне Калемегдан крије испод земље?

Протеклог викенда нас је дугогодишњи новинар, истраживач и књижевник Зоран Љ. Николић повео у невероватну авантуру подземним Београдом и од њега смо чули какве све тајне наша престоница вековима крије испод земље. Да ли сте знали да се, док шетате Калемегдном, под вашим ногама налазе Римски бунар, војни бункер, или вински лагуми стари неколико  стотина година?

Калмегданска тврђава (Фото: Правда)

Римски бунар

Прва тачка нашег узбудљивог путовања кроз историју био је чувени Римски бунар. Господин Николић објаснио нам како је он настао, какве потешкоће је стварао окупаторима Београда и зашто се зове баш ''римски'' када заправо нема никакве везе са Римљанима.

- Ко год да је владао калемегданском тврђавом, а многи су се на том месту сменили претходних векова, имао је исти проблем – ако га неко опколи, а онда му пресече римски водовод, који је дуго био једини довод воде у тврђаву, нашао би се у невољи. Зато на овом месту, према неким старим записима, Турци копају до чак 30 метара дубине. Ипак, због тврдоће камена одустају од целог посла, па ту огромну рупу неко време користе као силос за жито. Онда долази један врло драгоцен период београдске историје. Од 1717. до 1739. градом опет владају хришћани, овога пута Аустријанци, који Београд трансформишу из неугледне турске касабе у једну интересантну барокну варош.  Њен заштитни знак била је управо ова тврђава, за коју кажу да је тада била најмоћнија у својој историји. Питање водоснабдевања и даље је било велики проблем, па они настављају тамо где су Турци стали и копају бунар до невероватних 60 метара дубине и тада у празан бунарски цилиндар постепено почињу да се уливају београдске подземне воде. Тако он уствари, можда и није бунар у правом смислу те речи, већ пре резервоар за воду. Поставља се питање: зашто се зове римски? Свакако не по Римњанима који су давно пре тога отишли са ових простора, већ највероватније по аустријској амбицији да буду настављачи светог Римског царства.

Мрачне тајне које крије Римски бунар

 – Бунар је широк око 3,5 метара, а око бунарског цилиндра простире се степениште, тачније 212 стрмих степеника који воде у мрачно дно бунара. Друго степениште води натраг, из дубине према врху, како се они који силазе не би сударали са онима који се пењу горе. 
Било је на овом месту неких врло мрачних догађаја. 1967. режисер Душан Макавејев прави филм по истинитом догађају  када је један човек овде гурнуо своју љубавницу, која је упала у бунарски цилиндар и смртно страдала. Маестралне улоге у том црно – белом филму одиграли су ондашњи глумци почетници Слободан Алигрудић и Ева Рас и тако ушли у историју југословенске црно – беле кинематографије. На овом месту се крајем 15.века догодила можда и једна од најстравичнијих егзекуција коју Београд памти. Нашом престоницом владали су Угари. Њихова варошка властела била је доста корумпирана, па се кришом са Турцима договорила да ће им предати град, без битке, за огромну своту новца. За заверу у последњем тренутку сазнаје велики угарски вођа Павле Кињежи.  Он истерује Турке са већ отворених капија града и свети се својој властели на бруталан начин. Њих 37 канапима спушта на дно бунара, где их данима оставља без хране и воде, доводећи их до безумља. Када су се њихови крици из подземља чули до небеса, у рупу им баца ножеве како би се сами међу собом поклали. Кажу да је то била настравичнија кланица коју Београд памти – прича Николић.

Подземни војни бункер

Кренули смо даље уским, мрачним подземним ходницима и дошли до старог војног бункера који су окупатори, због доброг стратешког положаја и изолованости, деценијама користили како би бранили калемегданско утврђење од непријатеља. Занимљиво је било чути како су војници овде живели, месецима не излазећи на светлост дана.

-Критеријум бирања поседе за један овакав подземни војни објекат сличан је бирању посаде за тенк или подморницу. Због скучености простора, то су могли да буду искључиво ситни, жилави момци без осећаја за клаустрофобију. Војници су спавали у минијатурним спаваоницама за двоје ,без прозора и пуним влаге. Како ли је било из ноћи у ноћ, данима, а некад и месецима, проводити време у једној таквој атмосфери? Занимљиво је да смо ми, истражујући грађу за књигу Београд испод Београда, налазили сличне овакве објекте широм града. Многи од њих остали су још из доба немачке окупације. Има их испод Звездарске шуме, на Кошутњаку, Ташмајдану, на свим оним битним путевима које су Немци хтели да контролишу. Готово нико од Београђана не зна да они уопште постоје…

Филмска судбина аутомобила краља Александра

Недуго након обиласка војног бункера застали смо на платоу испред некадашњег Војног музеја, где нам је Николић испричао невероватну причу о аутомобилу краља Александра I Карађорђевића, који је у њему убијен у Марсејском атентату, а који је прешао невероватан пут од музејског експоната до возила којим су преносили храну за свиње.

- Најважнији експонат у некадашњем Војном музеју био је један аутомобил марке ''делаж''. У том аутомобилу убијен је краљ Александар у Марсеју 1934. Годину дана касније, у знак пијетета према почившем краљу, Французи нам шаљу тај аутомобил и ми га излажемо на овом платоу. Ондашњи Југословени у великом броју долазе да се поклоне сени ''краља ујединитеља'', како су звали краља Александра. Недуго затим, међутим, стиже Други светски рат. Заједно са њим и тзв. социјалистичка револуција и промена друштвеног система. Дошли су неки нови људи, нове идеје и одједном је напрасно требало мрзети све што је било краљево и краљевско. Када је војска схватила да је овај аутомобил краља Александа у возном стању, чврсто су решили да унизе свако сећање на монарха. Претварају га у доставно возило, тачније, њиме у бурадима превозе помије за свиње из Дома армије кроз цео град, не би ли исмејали свако сећање на краља. Ауто је после неког времена девастиран и бачен на отпад. Знајући његову историју, тада млади Бранислав Петковић отишао је на сметлиште, док су Роми скидали слојеве месинга са њега и бонсеком исекао фарове аутомобила. И данас у улици Мајке Јевросиме постоји феноменалан Музеј аутомобила, у чијем углу стоји једна витрина на чијој полици стоје само два фара. То је све што је остало од ''делажа'' краља Александра.

Барутана, велики барутни магацин

Можда и најзанимљивија прича сачекала нас је пред улазом у велики барутни магацин, у којем се данас, неколико десетина метара испод земље, чувају драгоцени римски споменици, саркофази, и гробови невероватне историјске и археолошке вредности.

-Уверен сам да већина Београђана нема појма шта се крије управо овде, испод зидина најпознатије тврђаве у њиховом граду. Барутана настаје око 1720. током велике реконструкције комплетне београдске тврђаве коју, како смо већ рекли, спроводе Аустријанци. Они су је направили толико моћном да су је неко време звали и Гибралтар на Дунаву. Градња барутане је трајала само две године, са циљем да се што пре направи безбедно склониште за барут, место заштићено од непријатељске артиљерије.Нажалост, та ситуација није дуго потрајала. Аустријанци су постепено слабили, а Отоманска империја постајала све моћнија, па је тако Београдским миром тврђава поново пала у руке Турака, а Аустријанци су били приморани да до темеља сруше све што су на њој и око ње изградили како би је модернизовали.  Данас се у барутани налазе стари римски споменици, који представљају непроценљиву археолошку грађу. Такође,на овом магичном месту се повремено одржавају концерти и позоришне представе.

Вински лагуми – београдски боеми и дух старог Београда

- Хајде да прво дефинишемо реч лагум. Лагуми су заправо вештачке пећине. Пре два или три века, када су наши стари трговали, а били су добри трговци вином, житарицама, сувим воћем, негде је требало чувати сву ту робу, а фрижидера и замрзивача наравно није било. Логичан пут је био – под земљу, јер је ту увек стабилна температура. Они који су вас учили да се вино пије на собној температури нису мислили на температуру ваше дневне собе, већ на температуру лагума или винског подрума – објаснио нам је Николић.

На крају овог дивног путовања и својеврсног ''београдског времеплова'' он нам је испричао једну од многих интересантних анегдота из живота ондашње боемије, овога пута из живота нашег славног песника и сликара, а и великог боема Ђуре Јакшића.

-Кажу да је легендарни Ђура своје прве чаше испијао управо у овим лагумима,  па се тек касније селио у легендарну кафану Дарданели на Тргу Републике и потом са осталим београдским боемима настављао ка Скадарлији. Кажу да је Ђура једном решио да се окане тог порока, да престане да пије, а највише на наговор свог побратима, доктора и песника Јована Јовановића Змаја. Прича се да је тог дана Ђура прошао поред свих варошких кафана, одолео оном стандардном позиву: ''Ђуро, ај сврати на једно'' и увече сав поносан стигао кући. Након што је одолео свим тим силним искушењима рекао је сам себи: Ђуро, свака част, баш си карактер. У то име, частим те пићем!''

 

Извор: Правда

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА