Најновије

ТРОУГАО МОЋИ: Ко држи кључ решења у Сирији

Када је 2017. године поново освојен Мосул у северном Ираку и пораз Исламске државе почео да се назире, свет је знао да крај самопрокламованог ирачко-сиријског калифата неће донети мир на Блиски исток и зауставити сиријску трагедију.

Илустрација (Фото: Правда)

Са стрепњом се чекало када ће се отворити ново поглавље у крвавој и хаотичној историји региона још од пада Османског царства после Првог светског рата. Протекле деценије показале су да регион није у стању да сам реши унутрашње конфликте, али се не може порећи ни да велике светске силе сносе део одговорности за несрећу Блиског истока.

Деценијама је Америка суверено владала регионом и њен ауторитет се није доводио у питање. А онда се десио сукоб у Сирији, магнет за владе, земље и организације које су су користиле прилику да добију своје парче колача.

Русија се прва укључила у игру, па су медији последњих година писали о њеном "тријумфалном повратку на Блиски исток" након три деценије пасивног посматрања.

Међу регионалним играчима издвојила се Турска чије претензије на Блиски исток датирају још од Отоманске империје и чијег председника Реџепа Тајипа Ердогана оцењују као човека који жели да земљи врати стару славу.

Са три велике силе са сукобљеним интересима у једном региону, само се чекао тренутак када ће нови сукоб ескалирати. То се десило када је Ердоган почео инвазију на север Сирије, након што је Доналд Трамп повукао своју војску и ослободио му пут.

Америка

Интерес Америке на Блиском истоку првенствено је био заснован на потреби за нафтом. Али, са почетком Хладног рата, економски интерес се брзо претворио у стратешки.

Америка је желела да спречи појављивања антизападних влада пријатељски настројених према Русији. Настојање Америке да одржи највећи утицај у региону је тада допуњен њеним блиским партнерством са Израелом, а затим и са две велике војне интервенције у два заливска рата против Ирака и Авганистана.

Након деценија успешног рата против тероризма, у време администрације млађег Џорџа Буша превладао је империјални идеализам који је резултирао све већом дестабилизацијом Блиског истока у целини и помогло да Иран дође у позицију да прошири свој утицај.

С обзриом да је Сирија била прво совјетски, а касније руски сателит, Америка је нестабилну ситуацију у земљи видела и као прилику да свргне Башара ал-Асада како би озбиљно запретила Ирану и његовом нуклеарном програму.

Америка је желела да свргне ирански режим и усмери се на преузимање доминације у региону. Такође, желела је да смањи тржиште руског наоружања које и даље доминира регијом. Елиминацијом режима у Сирији и Башара ал-Асада, Америка би се лакше обрачунала са својом кључном блискоисточном претњом Ираном и тиме би завладали целим Блиским истоком.

Њене планове је пореметила руска интервенција 2015. године. Владимир Путин је играо на све или ништа, а то коцкање му се исплатило. Русија се "устоличила" као доминантна сила у Сирији и тешко да ће је неко са тог места померити.

Трамп је последњих година често најављивао своје повлачење из "бескрајних и бесмислених ратова", а то је ове недеље коначно и учинио када је уклонио своје турупе из дела Сирије на које претендује Турска.

Русија

Русија је по сваку цену желела да спречи потпуно урушавање Асадовог режима, што би довело до тога да Сирија постане рај за милитанте који би јој представљали озбиљну претњу. Руске власти су желеле и наставак присуства у Сирији, укључујући и руску морнарицу у Медитерану, односно сигуран илаз на топла мора, као и да сачувају приступ руским фабрикама у Сирији и за крај, да земља и даље купује оружје из Русије.

Један од интереса био је и да Асад остане на власти као би у Сирији сачувала своје базе које има у Тартусу и Латакији, а које су допуна руским војним базама на Криму. Сирија је и потенцијални пут за гас из Русије на Медитеран.

Због свега тога Путин је пре четири године преломио и одлучио да Русија војно интервенише ван територије бившег Совјетског савеза први пут од инвазије на Авганистан 1979. године.

Поклопило се неколико ствари које су "изазвале" Русију на акцију. Запад није у први мах проценио важност јачања Исламске државе у Сирији. Осим тога, те 2015. године Запад је био већ уморан од рата у Ираку и Либији, а закопао се у Авганистану. Није му требао још један сукоб. Русија у том тренутку није била миљеница Запада и Кремљ је био у деликатној ситуацији.

Путину је требало нешто чиме ће одагнати украјинску тему и поновно се наметнути као релевантни међународни суговорник. Увидео је стратешки вакум у Сирији и, док се Запад двоумио, он је одлучио да искористи свој тренутак.

Ризик му се исплатио. Исламска држава је поражена, а Башар ал Асад контролише око 65 посто територије, а само мали део прилично разједињена опозиција. Турска, која се такође у међувремену ангажовала, наводно је договорила са Русима да контролише појас уз сиријску границу, што је још један пут који је водио до тренутне инвазије.

Турска планира обрачунавање са курдским снагама које су Америци помагале у борби против исламиста. Као савезник Асадове владе, Русија има за циљ враћање читаве територије Сирије од побуњеника и проамеричких снага, али напад Турске такође представља дугорочно кршење територијалног суверенитета Сирије.

Због тога се многи, а посебно Курди, надају да ће Русија играти улогу у деескалацији сукоба због утицаја који има на Анкару, Дамаск и Курде.

Турска

Турска, чланица НАТО-а, желела је да свргне Асада и замени сунитском владом. Турци у читавој ситуацији око Сирије виде и прилику да се освете Курдима против којих се годинама боре, за разллику Америке којој су они били лојални савезници.

Због тога су често, уместо да се боре против терориста, дозвољавају исламистима да улазе на погранична подручја у којима живи курдско становништво и да их нападају и убијају.

Након што су Турци оборили руски борбени авион крајем 2015, Путин је изрекао тешке оптужбе на рачун Турске. Рекао је да је Турска савезник исламиста, да купује њихову нафту, да преко ње милитанти одлазе у Сирију и улазе у Европу.

Упркос несугласицама из прошлости, Ердоган је последњих година почео да све више окреће леђа Америци и склапа савезништво са Русијом. Све је почело као седење на две столице, да би на крају Анкара купила руски ракетни систем С-400, што је кумовало новооснованом пријатељству између Ердогана и Путина.

Турска офанзива на Сирију могла би да се гледа и као корак ка побољшању односа између Анкаре и Вашингтона, чланица НАТО пакта, чије несугласице сежу у Обамин мандат. Доласком Трампа на председничку функцију, ситуација се није побољшала већ би могло да се каже да су тензије ескалирале. Жесток окршај Трампа и Ердогана био је и поводом притварања америчког свештеника Ендруа Бренсона у Турској. Амерички председник је након тога увео санкције појединим турским министрима, али је на крају Трамп извојевао победу када је Бренсон ослобођен. Додуше, не зна се шта је и да ли је турски председник добио нешто заузврат.

Дозволом да Турска изврши офанзиву на север Сирије САД се склонила са пута савезнику из Алијансе, која је константно критиковала добре односе са њиховим "непријатељима" Курдима. То би могло да значи и додатно јачање НАТО савеза, а можда и коначног отпољављавања лоших односа између две силе.

Ко држи кључ решења?

Некадашњи француски амбасадор у Дамаску Мајкл Даклос оценио је ове године да Европа уопште није присутна у блискоисточној регији, Американци желе да оду, а Путин и Ердоган држе "будућност сукоба" у својим рукама.

Ердоганов тренутни циљ је јасан - жели да спречи да се политички ојачани сиријски Курди споје са турским и заједно захтевају сопствену територију, као и да у Сирији оформи зону у коју ће вратити три милиона нежељених избеглица.

Уколико буде поштовао захтев Москве да поштује територијални суверенитет Сирије, он ће моћи да рачуна на Путина, који се својим акцијама на Блиском истоку доказао као лојалан савезник. Да ли ће САД на крају дозволити да се торта дели без њих постаће јасно оног тренутка када Ердоган спроведе свој план, а можда и раније...

Турбулентно подручје није довело само до борбе за превласт у том делу света, већ и до промена у међусобним односима три силе. Америка све више води спољну политику не обазирући се на савезнике, Ердоган прети Европи пуштањем сиријских избеглица у Европу што би могло имати погубне последице по Стари континент, а јаз се продубљује и између Москве и Вашингтона који не деле ставове по питању Блиског истока, а пре свега Ирана.

Руси добили дојаву шпијуна, а онда дигли авионе и збрисали непријатеља! Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: Блиц

Бонус видео

Тома Фила - Чеда Јовановић је посећивао у затвору вође земунског клана!

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА