Најновије

КО ВУЧЕ "НУКЛЕАРНЕ КОНЦЕ"? Свет сагласан: Нове силе не треба да постоје

Све државе са цивилном нуклеарном индустријом су способне да направе фисиони материјал, што заправо значи да су у могућности да направе нуклеарно оружје.

Илустрација (pixabay. com)

Ипак, од девет држава које поседују нуклеарно наоружање, чак четири државе нису потписнице Споразума о неширењу нуклеарног оружја (НПТ), а свет је сагласан да нове нуклеарне силе и не треба да постоје.

Девет држава које га поседују су: Русија, САД, Француска, Кина, Уједињено Краљевство, Пакистан, Индија, Израел и Северна Кореја, која је управо једина нуклеарна сила, мала - али ипак сила, са свега 20-30 нуклеарних бојевих глава, која се 2003. године повукла из НПТ споразума. С друге стране, Пакистан, Индија и Израел тај споразум никад нису ни потписали.

"Нуклеарно оружје је по својој суштини амбивалентно. С једне стране потпуно нехумано и оружје способно да стави тачку на људско постојање, док истовремено у међусобном односу између држава поседника представља фактор пацификације", каже Богдан Стојановић, истраживач сарадник у Институту за међународну политику и привреду.

Стојановић додаје да "политика моћи доминира савременим међународним односима и циљ је задржати статус кво без стварања нових недодирљивих држава. Нуклеарни статус омогућава ту недодирљивост".

Споразум о неширењу нуклеарног наоружања из 1968. године подразумевао је да државе потписнице које већ имају нуклеарно наоружање неће ширити даље ово наоружање дајући га државама које га немају, а с друге стране оне државе које га не поседују обавезале су се да га неће ни набављати ни производити.

Од држава које немају нуклеарно наоружање само Јужни Судан овај споразум није потписао.

Али Ирак је 1991. пре Заливског рата имао тајни програм, а сматра се да Иран, Либија и Сирија вероватно имају своје нуклеарне програме.

Турска, која је је 1980. године потписала Споразум о неширењу нуклеарног наоружања, у последње време шаље двосмислене поруке, Није познато да ли је у плану да раде на развоју ове врсте наоружања, али актуелни председник Ердоган сматра да је неприхватљиво то што је Турској забрањено, јер, како наводи, "не постоји развијена земља на свету која нема нуклеарно оружје".

"Непролиферациони режим успостављен Споразумом о неширењу нуклеарног наоружања 1970. године изричито забрањује државама да развијају нуклеарно оружје, док истовремено некима дозвољава да га задрже. Режим је успоставио двојаке стандарде, па тако свих пет сталних чланица Савета безбедности су нуклеарне силе и то није проблем, али је проблем уколико Иран или нека друга држава желе ући у нуклеарни клуб", каже Богдан Стојановић.

Ситуација око Ирана је мало другачија. Док премијер Израела Бењамин Нетањаху изјављује да је Техеран близу развијања нуклеарног оружја на тајном месту, из Ирана се то негира, а председник Хасан Рохани као доказ тврдњи каже да омогућава надзор над својим нуклеарним објектима.

"Израел не тврди да Иран има развијену нуклеарну бомбу, већ да се налази релативно близу тог циља. Израелски званичници су у више наврата тврдили да Иран крије нуклеарна постројења за обогаћивање уранијума, неопходног материјала за изградњу нуклеарне бомбе", каже Стојановић.

Шта је истина није прецизно утврђено, али Међународна агенција за атомску енергију (ИАЕА) је већ 2003. године рекла да је Иран предузео тајне нуклеарне активности. Како ИАЕА каже, то је учињено да би се успоставио капацитет да сами производе свој фисијски материјал. Као што је већ било речи, свака држава која поседује цивилну нуклеарну енергију у могућности је да направи фисиони материјал који је заправо сама суштина нуклеарног наоружања, али шта је била намера Ирана није било познато све до 2015. године.

У јулу 2015. Иран се обавезано да ће смањити капацитет за производњу материјала за нуклеарно оружје, а у замени САД су укинуле санкције Ирану. Ипак Сједињене Државе су већ 2018. године поново увеле санкције не само Ирану, већ и државама с којима Иран тргује. Иран није остао дужан и у мају 2019. године напустио је споразум и затражио заштиту од санкција. Али 27. јуна Иран је саопштио да ће споразум из 2015. прекршити.

Иран је у почетком новембра саопштио да ради на прототипу центрифуге која је 50 пута бржа од оне дозвољене нуклеарним споразумом са светским силама. Шта ће се даље дешавати остаје да сазнамо у будућности, а Богдан Стојановић на Б92 каже да је Иран ипак близу стварања свог нуклеарног оружја и као такав представља реалну претњу Израелу.

"Страх у Израелу је оправдан јер према кредибилним проценама Иран овим темпом развоја може постати нуклеарна сила најкасније за две године. У најближем комшилуку, родила би се нова нуклеарна сила која не само да је ривал Израелу већ му оспорава право на егзистенцију. Напоменуо бих да је Израел нуклеарна сила од краја шездесетих година иако званично то никада није признао", наглашава наш саговорник.

Северна Кореја не крије своје намере, и више пута је нагласила да ће ово оружје искористити ако се осети угрожено. Али многи кажу да Северна Кореја представља реалну претњу, јер би коришћење овог оружја представљало "самоубилачку мисију" режима.

"Нуклеарно оружје тера своје поседнике да се понашају рационално без обзира на реторику, што је случај и са Северном Корејом. Ким Џонг Ун никада не би ризиковао сопствено уништење хировитим чином употребе атомског оружја. Њему нуклеарно оружје служи као средство подизања сопствене цене, добијања одређених економских бенефита и што је најважније има улогу прворазредног дефанзивног механизма од спољне интервенције", каже Стојановић.

Највеће нуклеарне силе

Према наводима Стокхолмског међународног мировног института (СПИРИ) нуклеарне силе и даље модернизују своје оружје, иако је примећено да је број нуклеарних бојевих глава у свету смањен. Од скоро 14.000 нуклеарних бојевих глава, Русија и САД, као две највеће силе заједно имају више од 12.000, а најмање има Северна Кореја (20-30).

Русија и САД, и Кина?

Иако је Русија у протеклих годину дана смањила број својих нуклеарних бојевих глава са 6.850 на 6.500, она ипак представља "највећу" нуклеарну силу. САД су такође са 6.450 смањиле на 6.185.

"Чињеница је да номинално Русија поседује највише нуклеарних бојевих глава, угрубо 300 комада више од САД. Међутим, чиста математика у случају мерења нуклеарне моћи не даје резултат јер осим броја нуклеарних бојевих глава значајна је њихова снага приноса и начини испоруке до мете", каже Стојановић и додаје:

"Према још увек важећем споразуму, САД и Русија су лимитиране на максимално 1.550 комада намонтираних нуклеарних бојевих глава, што је више него довољно за вишеструко уништење читаве планете. Дакле, говорити о већој руској нуклеарној моћи је беспредметно с обзиром да 'вишак' моћи нема велики значај у ситуацији 'узајамног осигураног уништења' обе стране".

Америка се на почетку надала да има монопол над технологијом нуклеарног наоружања и једина је држава која је нуклеарно оружје употребила за напад.

"Нуклеарне тајне" су се, на несрећу, брзо рашириле и свет се врло брзо нашао у опасности. Хладноратовска трка у наоружању обележила је другу половину двадесетог века.

"Гомилање нуклеарних бојевих глава током Хладног рата било је потпуно ирационално, а у једном моменту је на свету било више од 60.000 комада тог оружја", наглашава Стојановић.

САД су први тест извеле већ 1945. године, након тога и два напада на Јапан, а СССР је свој први тест имао четири године касније. Након тога и остале земље имале су своје нуклеарне тестове, и управо због све веће опасности 1968. потписан је Споразум о неширењу (НПТ).

Ипак, Кина, која је свој први нуклеарни тест имала 1964. године, у последње време се све чешће наводи као потенцијални стратешки противник Сједињених Држава. Иако ова држава развија своје атомско оружје, не распоређује га на ракетама које такође производи.

"Оно што се често занемарује када се упоређују војни буџети најмоћнијих држава света јесте да миллион долара више вреди у Кини или Индији него у САД. По паритету куповне моћи Кина је већ престигла САД што војни буџет Кине не чини толико мањим колико чисте цифре показују. Наравно, САД су по питању конвенционалне војне моћи још увек без премца у свету, посебно када је реч о ваздухопловној или морнаричкој сили. Кина улаже претежно у дефанзивне капацитете и данас представља озбиљног изазивача америчком утицају. Кинеска нуклеарна сила од око 300 бојевих глава спремних да полете ка мети у сваком моменту, сасвим је довољна да одврати непријатељски напад, што јој омогућава растерећеност у пројектовању моћи на глобалном нивоу", каже Стојановић.

Индија и Пакистан

"Многи експерти у овој области тврде да је индијски потконтинент место где постоји највећа шанса за избијање нуклеарног рата и следствено томе глобалне катастрофе. На нашу срећу, могућности за такав сценарио су минималне јер је историја показала да нуклеарне силе не ратују међусобно, уз изузетке сукоба ниског интензитета", каже Стојановић.

Ипак, између Индије и Пакистана је 1999. године на простори Кашмира дошло до размене ватре, а последње време нове тензије прави и обарање индијских авиона.

"Један такав случај десио се 1999. године када је на простору Кашмира дошло да директне размене ватре између индијских и пакистанских снага. Сукоб није ескалирао у прави рат, управо због чињенице да су обе државе располагале нуклеарним арсеналима. Недавно су тензије порасле у истом региону обарањем два индијска авиона и кратком индијском противофанзифом, али сигуран сам да такви конфликти не могу прерасти у прави рат јер би то био рат без победника", наводи он.

"Парадоксално, попут ере Хладног рата, нуклеарно наоружање има улогу миротворца између Индије и Пакистана и спречава их у радикалним акцијама", закључује Стојановић.

(Не)важност споразума

Данас се с правом поставља питање колико су важни нуклеарни споразуми, посебно у моменту када се свет суочава са кршењем и раскидањем нуклеарних споразума.

"Сведоци смо неретког кршења међународних норми од стране најмоћнијих држава света, што није случај само у нуклеарним питањима већ у међународном праву уопште. Поменуо сам “нуклеарни расизам” успостављен међународним непролиферационим режимом који уводи двоструке стандарде. Криза међународних споразума је тек на помолу истицањем СТАРТ споразума 2021. године, који ће тешко бити обновљен у ери напетости између САД и Русије", наводи Стојановић.

Иако је Споразум о неширењу још на снази, други "историјски" споразум Сједињених Држава и Русије о нуклеарним снагама средњег домета (ИНФ) формално је укинут у августу ове године.

Споразум који су 1988. ратификовали тадашњи председници, Роналд Реган и Михаил Горбачов, односио се на забрану производње, тестирања и распоређивања крстарећих балистичких ракета домета од 500 д 50.000 километара. Прекидом овог споразума, према речима аналитичара, отворен је пут за нову трку у наоружању. Након прекида споразума Путин је најавио да ће Русија производити нове пројектиле, који су тим споразумом били забрањени, али да их неће распоређивати, осим ако то прво не учине Сједињене Државе.

"У августу ове године САД су формално напустиле Споразум о ракетама кратког и средњег домета, а нови споразум није на помолу. Не само да присуствујемо кршењу споразума већ ћемо бити у ситуацији непостојања адекватних међународних аранжмана који ограничавају државе на пољу нуклеарних арсенала, балистичких ракета лансираних са подморница, силоса или мобилних лансера", наглашава Стојановић.

Да ли ће нуклеарно оружје поново бити употребљено?

"Можемо бити безбрижни по питању избијања међудржавног нуклеарног рата јер такав филм нећемо гледати", каже Стојановић.

Ипак, увек постоји чувено "али".

"Међутим, главни проблем у данашњем глобализованом свету представља приватизација насиља и могућност да се недржавни актери домогну оружја за масовно уништење. Држава се устручава од употребе нуклеарног оружја, што не би био случај за неку терористичку организацију", наглашава Стојановић и додаје да постоје документовани случајеви покушаја терористичке организације да се овог оружја домогне.

"Постоје документовани случајеви покушаја Ал Каиде да се домогне “прљаве” атомске бомбе деведесетих година 20. века", каже.

Иако данас постоје ефикасни системи контроле, ризик да терористичке организације дођу у посед овог оружја није непостојећи.

"На срећу, данас постоје ефикасни системи за праћење нуклеарних материјала, сателитско надгледање и нуклеарна форензика чиме се ризик од нуклеарних терористичких напада смањује на најмању могућу меру. Ипак, он није раван нули и у будућности је потребно појачати контролу не само нагомиланих нуклеарних бомби, већ и нуклеарних постројења и складишта плутонијума и високо обогаћеног уранијума", сматра Богдан Стојановић.

Шта је нуклеарно наоружање

Нуклеарно наоружање представља веома разорну силу на велику даљину,и као такво представља велику опасност. Због тога је нуклеарно наоружање предмет етичких расправа.

Постоје две врсте нуклеарног наоружања - фисиона и термонуклеарна. Фисиона оружја активирају се нуклеарно фисијом, што у основи представља дељење једног аутома у два, при чему се ослобађа топлота. С друге стране, термонуклеарна користе комбинацију фисије и фузије. За разлику од фисије, фузија представља спајање два ии више атома, при чему се такође ослобађа енергија.

Материјали који се употребљавају у атомским бомбама су уранијум и плутонијум. Уранијум 235 се користи за фусију, и поред тога што је радиоактиван он је и последњи природно добијени елемент у периодном систему елемената. Поред тога постоји и Уранијум 238.

Плутонијум је вештачки добијен елемент и користи се за фузију. Веома је близак уранијуму, јер се добија постављањем Уранијума 238 у нуклеарни реактор на неодређено време.

Већина држава користи оба елемента, а оне државе које тренутно користе само један раде на унапређивању и развијању коришћења другог.

"Јурофајтер" добија нову опрему, шведски "грипен" ускоро води електронски рат. Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: Б 92

Бонус видео

Питања којих се Вучић плаши?!

 

 

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube