Најновије

Пеђа Ристић (интервју): Гледам политичаре како лажу и краду, шире дезинформације и обмањују народ!

На овогодишњем Сајму књига у Београду представљен је нов роман Пеђе Ристића "Ковш". Прва промоција романа "Ковш" је заказана за 29. 11. 2019. у Библиотеци града Београда.

Фото-Фејсбук

Нови роман Пеђе Ристића, трећи по реду, представља славан повратак традиционалном жанру историјског романа у коме ће уживати и читалачка публика и критика. Хронотоп употпуњује вредан антиквитет из времена сутона Царске Русије, гламурозна сребрна чинија - ковш која путује Европом током XX века, илуструјући наш словенски фатализам, склон екстремима, мегаломанији и крајностима, али проткан емоцијама и топлином. У име сто година руске емиграције овај роман и вредна уметнина која је и лик овог дела, подсећају да су вредност и цена променљиве категорије.

Ваш најновији роман се зове "Ковш"? Шта је ковш?
Ковш је стара руска реч која означава зделу за служење чорбе или пића. Правиле су се те чиније вековима на селу у Русији, од дрвета или метала и увек су бивале украшене бојом или филигранским радом. У мојој причи ковш је скупоцена сребрна чинија коју је по налогу гардијског генерала направио 1902. драгуљар Фаберже, за сервиранје пунча на пуковским свечаностима. После револуције, ковш је украден и, уз много перипетија, донет у Србију. Тако је постао савременик разних промена и превирања по Европи. Добијао је разне намене и мењао власнике, био је оштећен и заборављан али и рестауриран и високо цењен. У велелепном сребрном ковшу у мојој причи се огледају судбине, недаће и превирања двадесетог века, код нас на Балкану а и шире.


Као инспирација за Ваш роман послужила Вам је истинита прича. Какав је, по Вашем мишљењу, однос између истине и фикције у роману "Ковш"?
Много је истине у мом роману а још више фикције. Оно што је главно, стварно је. Ковш постоји, држао сам га у рукама, присуствовао сам последњим чиновима овог романа, у Лондону. Стваран је и мукотрпни пут који је један од мојих јунака, иначе мој пријатељ из Беча, прошао да би ковш, са мрачних нишлијских тавана и прашњавих новобеоградских полица саставио, рестаурирао и изнео на светло дана. Оно што је измишљено и додато је "месо око костију". Много истраживања, читања и маште сам уложио у описе дешавања и разговоре ликова поред којих ковш током целоg прошлог века пролази. 


Које изворе сте користили током истраживања и писања романа?
Главни извор ми је било лично присуство разговорима са мојим бечким пријатељима као и са службеницима аукционе куће у Лондону. Од њих сам сазнао већи део историје ковша које сам искористио за костур приче. Све остало сам сабрао из неколико заначјних књига и публикација о животу на двору Романових, бежанији из Русије с'краја двадесетих, о животу Руса у Србији између ратова, о почецима немачке окупације и сведочанствима Јевреја, логораша. На крају, уплео сам у причу и неколико мени блиских и познатих судбина рођака и пријатеља из послератне Југославије као и моја лична искуства са краја столећа. 


Које историјске чињенице су потврђене у вези са ковшем?
Ковш постоји, стручњаци су га препознали, зна се кад и где је настао и где је крајем века поново пронађен, рестауриран и продат. Оно што се не зна, то је све између. Како је доспео у Србију, шта се са њим догађало пуних 80 година као ни шта је са њим данас. Ја сам ту фикцију искористио да испричам неке своје приче и изнесем нека сопствене политичке, етичке или емотивне недоумице.

 Коме је овај роман намењен, да ли само онима "који никад нису добили на лутрији, али још увек купују лоз"?
Лутрија и лоз асоцирају на неуморну жељу и борбу за бољитком и веру у успех, уз али и у пркос нагомиланим проблемима. Роман је међутим намењен читаоцима које интересују антиквитети, поготову руски, поготову сребрни. Даље, заинтересовани ће у Ковшу наћи прегршт интересантних чињеница и информација о градовима, људима и догађајима у царској Русији, превирањима у Србији између два рата, о расколу и сукобима ројалиста и комуниста унутар породица. Поврх свега, читаоце ће можда занимати дебате и сукобљена мишљења на теме модерне уметности, положаја Срба и Србије у Југославији, о контроверзним догађајима у земљи деведесетих, као и прикази аукције, данашњих олигарха, наших емиграната на западу.…


Како тумачите 20. век који је иза нас и шта очекујете од 21. који је пред нама?
Ја сам дете из друге половине 20. века и памтим га по добром. Живео сам и одрастао у скромном благостању, уживао у чарима рокенрола, фармерки из Трста и летовања на далматинским острвима. Играли смо се у дворишту, размењивали грамофонске плоче, махали заставицама док је пролазио маршал. Слушао сам од старијих и читао о проблемима настајања Југославије, о рату, четницима и партизанима али све ми је то било некако далеко, нестварно, ефемерно... Кад сам одрастао и сазрео, дошло је до драме деведесетих и сва та моја идила се распала. Онда сам почео да схватам да нам ни историја није била у потпуности поштено приказивана, ни руска, ни југословенска, ни краљевска ни комунистичка... Онда смо ушли у 21. век и затекла нас је глобална промена морала, идеала и начина понашања. Гледам децу и младе данас како се не играју у парку него буље у екране телефона. Гледам бахате и саможиве како бацају ђубре свуда око себе и крше законе али и норме кућног васпитања свакодневно. Гледам политичаре како лажу и краду, шире дезинформације и обмањују народ. Мислим, за мене је већ поприлично касно али за ове млађе - не пише нам се добро…


Да ли верујете у фортуну? И у ком смислу?
На ово питање ми је најтеже да одговорим. Не верујем ни у какву предодређеност,ако то називате фортуном, осим генетски наслеђених болести. Мислим да је у великој мери човек способан да утиче на своју судбину и своју срећу. Често он можда није ни свестан шта је за њега добро па тежи немогућем или непотребном али, све у свему, одговоран је за већину тога шта му се дешава. С друге стране, и околина утиче на појединца. Земљотрес, револуција, крах светских берзи, епидемија, лош властодржац... То може, са личног аспекта, да се назове судбина, нешто на шта човек нема утицај. Ипак, човек је паметан, спретан, зна шта жели и шта је реално могуће па се и у ситуацијама више силе понаша на одговарајући начин и, колико може заштити се. Ипак, ако ће да ти падне саксија на главу на улици, не значи да не треба да излазиш али значи да треба да идеш, кад год можеш, оном страном тротара која је удаљена од кућа. Иначе, никад нисам ништа добио на лутрији а и не купујем лозове.

Извор:Правда

 

Бонус видео

Иван Ивановић: "Вучић је велеиздајник који ради на стварању Велике Албаније"!

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube