Најновије

ПОСЛЕ 24 ГОДИНЕ ОД ДЕЈТОНА, НЕКЕ СТВАРИ КОНАЧНО ЈАСНИЈЕ! Слоба је био бесан: Какво Косово? Свега је било, од гађања у главу до потезања ракије!

Дејтонским споразумом је званично прекинут рат у Босни и Херцеговини, који је трајао од 1992. до 1995. Након тронедељних преговора, споразум су парафирали Слободан Милошевић у име Србије, Алија Изетбеговић као представник Бошњака, те Фрањо Туђман у име Хрватске.

Потписивање Дејтонског мировног споразума (Фото: јутјуб)

Свему су присуствовали тадашњи државни секретар САД Ворен Кристофер, као и главни амерички посредници у овом случају - Ричард Холбрук, један од главних креатора овог споразума, и Весли Кларк.

Небојша Вујовић, дипломата и шеф Мисије СРЈ у Вашингтону 90-их година прошлог века и један од чланова једанаесточлане српске делегације, уредно је сачекао да прође двадесет година важења државне тајне и онда решио да нас проведе кроз замршени лавиринт мучних преговора.

Без намере да тумачи, коментарише и закључује, Вујовић у књизи „Последњи лет из Дејтона – преговори иза затворених врата“ из угла сведока и непосредног актера фактографски открива тронедељну драму у којој редитељску палицу држе Американци, а завађени балкански лидери покушавају да буду нешто више од пуких статиста.

Милошевић био главни

Ипак, пред нама се одвија прави трилер у коме између војних павиљона, сашаптавајући се, шеткају Слободан Милошевић, Милан Милутиновић, Јовица Станишић; Алија Изетбеговић, Мухамед Шаћирбеј и Харис Силајџић у Алијином апартману терају мак на конац захтевајући немогуће; Фрањо Туђман држи Милошевићу страну; ходницима шпартају амерички официри за везу између преговарачких страна – да припомогну али и да заврну руку; кад зашкрипи булдожерска дипломатија Ричарда Холбрука, сврати и државни секретар Ворен Кристофер да својим ауторитетом погура ствари; у једном хотелу у близини своју шансу чека Ибрахим Ругова; чланови делегација се, кад ухвате времена, релаксирају у дејтонским клубовима где Јовица Станишић „држи час“ гитаре; купују се ципеле за Миру Марковић...

"Књига је сведочанство онога што се тамо стварно догађало из сата у сат, из дана у дан. Милошевић је био главни преговарач и лично сам га доживео као човека који је могао да носи терет. Можда је унутра имао неких слабости али се нису могле видети. Некад би у току преговора знао да ме упита: „А како ће ови твоји пријатељи Американци реаговати?“, што значи да је имао оно што се зове задршка у мишљењу, али је то успешно скривао. Хрвати су били релаксирани, све своје су били већ завршили и тамо су били као на излету, али је Фрањо Туђман био врло кооперативан. Када смо отишли код њега на кафу и колаче и са предлогом да бар Срби и Хрвати потпишу споразум, он је одмах пристао. И да није било тог заједничког Слобиног и Фрањиног притиска, муслимани не би прихватили споразум. Понашали су се као размажена деца која су мислила да су у Дејтон дошла по лизалицу, а не на преговоре. Били су убеђени да је Америка на њиховој страни и да ће им све завршити. Америка им је доста тога завршила, али морали су и они да буду кооперативни", подсећа Вујовић.

Брда на поклон

Вујовић то у књизи илуструје врло упечатљивом епизодом у којој Ворен Кристофер тражи од Милошевића да се као симболичан гест и уступак, муслиманима дају брда око Сарајева са којих су Срби пуцали на град.

„У реду. Даћу. Нек нас то кошта пола до један проценат, али нека то буде последња ствар коју од нас траже“, рекао је Милошевић, а Кристофер је узвратио да не зна да ли ће то бити последњи захтев муслимана, али да ће бити последњи који ће он нама пренети у њихово име.

Међутим, у једном другом случају Милошевић није попустио и то нас је коштало бомбардовања и проблема са Косовом. Наиме, америчко руководство је имало идеју да се у Дејтону реши и овај проблем па су преко Небојше Вујовића послали Милошевићу нацрт споразума који је предвиђао широку аутономију за Албанце, изградњу њихових институција које су били напустили, смањивање централизованог утицаја Београда, али је то решење подразумевало останак Косова у оквиру Србије. Милошевић је то одбио. Пре тога, нико није имао храбрости да му однесе документ који је Вујовић прво донео министру спољних послова Милану Милутиновићу који га је погледао и рекао: “Је л‘ ти хоћеш да мене Слоба убије? Иди, сам га однеси и сретно ти било”.

Незахвална дужност припала је Вујовићу, а како је то изгледало он пластично описује у књизи.

Пропуштена шанса

“Милошевић је прочитао документ и љутито устао. Затим је згужвао папире и гађао ме њима у главу: ’Је л’ се они то са мном зајебавају? Па шта они мисле, ко сам ја, какво Косово, то је унутрашње питање Србије, не долази у обзир. Реци тим својим вашингтонским пријатељима да не долази у обзир да се са мном зајебавају. Јер ако се буду зајебавали, добиће добро зајебавање!’”

Вујовић је оне згужване папире вратио америчком посреднику Барлију који му је рекао: “У реду, Небојша, ја ћу да информишем америчку делегацију... Само мислим да је ово можда пропуштање последње шансе да се ситуација реши на уравнотежен, балансиран, општеприхватљив начин и да ће невоља тек да дође”.

Пропустили смо велику шансу. Тада се могло извући решење за Косово које је заиста било по формули „више од аутономије а мање од независности“. Изгубили смо озбиљну прилику да се ослонимо на прагматизам и наследство Кисинџерове (Хенри Кисинџер, амерички државни секретар 70-их година прошлог века, прим. нов.) политичке доктрине, а не да улетимо у маказе политике Бжежинског (Збигњев Бжежински, политиколог и спољнополитички геостратег, саветник два америчка председника), коју је осликавала реченица „Повуци их јако за м..а у правцу у којем желиш и следиће те“. Дакле, примени силу кад мораш, јер без силе нећеш постићи решење. Ми смо, нажалост, изабрали ово друго. Када сам разговарао са Кисинџером последњи пут, у октобру месецу 1998. године, и питао га шта нам следи, рекао ми је: „Испустили сте прилику у Дејтону. Сад ће вас ударити“. Тако је и било - каже Вујовић.

Он ипак напомиње да су, што се тиче БиХ, у Дејтону српски преговарачи извукли максимум.

"Створили смо другу српску државу која није независна, али Република Српска има све атрибуте видљивости и постојаности", закључује Вујовић.

Баба из Горажда

Кад су преговори завршени, Вујовић је отишао у централну команду ваздухопловне базе код генерала Веслија Кларка, који ће му показати нешто због чега је остао без речи. Кларков ађутант је укључио монитор и сателитске снимке:

“Најпре сам видео земаљску куглу, затим полако обрисе свих континената, па онда у крупном плану Европу, па онда Балкан, БиХ и онда град. Генерал Кларк је рекао: “Ево, ово је Горажде... Сада ћемо да зумирамо лица”.

Зумирали су један балкон на којем је стајала старица. Јасно сам видео њено изборано лице. Остао сам запањен. Кларк ми је рекао: ”Видите како ми пратимо све што се дешава у БиХ. И кад вам кажемо да се негде догодило војно насиље, ми то, свакако, у потпуности документујемо”.

Ракија дипломатија

Слободан Милошевић странце је током мировних преговора у Дејтону 1995. године подмићивао српском ракијом.

Сведоци из тог времена причају да је у америчкој бази Рајт-Патерсон у Дејтону, где је парафиран споразум којим је окончан рат у Босни и Херцеговини, Милошевићева соба била веома популарно место, где су често долазили странци и дуго се задржавали баш због - виљамовке.

Бивши премијер СРЈ Момир Булатовић, који је са Милошевићем све време био у Дејтону, рекао је својевремно да је уношење ракије у војну базу било забрањено, али да је она ипак прошверцована као - шумадијски чај.

- У бази Рајт-Патерсон није била дозвољена употреба алкохола. А пошто смо ми били тамо веома дуго и малтене као затвореници, Милошевићева соба је била најпопуларније место. Јер ми смо тамо донели много виљамовке, ракије наше са крушком, а декларисали смо је као шумадијски чај. А ко год је дошао на преговоре у Милошевићеву собу, задржавао се много дуже зато што су наше залихе виљамовке трајале јако дуго - открио је Булатовић.

Бивши премијер Србије и потпредседник југословенске владе Никола Шаиновић, такође један од најближих Милошевићевих сарадника и пријатеља, рекао је  да је доношење виљамовке у базу Рајт-Патерсон само симбол тога колико је драма у Дејтону била велика. Он додаје да је тако мала ствар као што је ракија имала велики значај.

- Ту постоји само једно објашњење - све су то људи. Цела та драма којом сте окружени тражила је неки контакт са својом земљом и онда то може да се симболизује чашицом ракије. Не зато што је то алкохол, него зато што је то та симболика - рекао је Шаиновић.

Сазнајте ОВДЕ ко је издао Дражу Михаиловића и помогао Титу да га зароби босанским брдима!

Извор: Курир

Бонус видео

 

Француска изгубила контролу над 800 насеља на својој територији, чак и над деловима Париза – Душан Гујаничић

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА