Најновије

Зашто би Војска Србије вежбала руковање са С-400, ако их неће набављати?

У недостатку бољег аргумента морали су да посегну за глупим. И управо је та изнудица врло добар показатељ да смо – барем у једном аспекту нашег пута ка евроатлантским интеграцијама и Западу – напокон кренули у добром смеру, дакле, према Истоку.

С 400 (Фото: Јутјуб)

Пише: Никола Врзић

„С-400 недостижан за Србију, а питање је и шта ће јој“, покушала је телевизија Н1 да сугерише српској јавности да јој уопште није потребан противваздухопловни систем да је заштити од агресије какву је преживела пре 20 година, док је (такође) америчка „Слободна Европа“, у намери да изазове незадовољство због онога што би морало да нас учини задовољним, као да наша слобода може да има цену, устврдила да „ни за једну ставку јавност није упозната о висини буџетских трошкова“, те да се „за сада не зна по којој цени и под каквим условима“ је Србија од Русије купила противваздухопловни систем „Панцир С-1“.

Десант на Бањицу

На изненађење целокупне јавности и, надамо се, свих осталих који нису имали задужења у овој операцији, на батајнички аеродром су у ноћи између прошле среде и четвртка долетели транспортни авиони руске војске натоварени системима „Панцир С-1“ и С-400. Тако је започела друга фаза овогодишње руско-српске војне вежбе „Словенски штит 2019“, чији је први део одржан у септембру у Астрахану у Русији.

Руски авиони до Србије су стигли, јер другог начина и нема, пролетевши кроз НАТО ваздушни простор, и толико о тврдњама да Русија не може да нам помогне зато што смо у НАТО окружењу (па зато треба и сами да постанемо његов део). Бугарски медији, али и подаци са интернет-сајтова намењених тој сврси, потом су у(с)тврдили да су Руси преко Црног мора и Бугарске стигли до Србије, при чему остаје нејасно да ли су надлежне бугарске (и НАТО) службе знале шта се налази у утроби руских транспортера којима је дозвољен прелет. С тим у вези бележимо да је овог лета Румунија забранила речни транспорт оклопних возила из Русије у Србију; допремљена су нам потом летом преко Мађарске, који је био декларисан као цивилни транспорт.

У сваком случају, батаљон С-400 и батерија „Панцира“, нашло је руско Министарство одбране за сходно да нагласи, „први пут узимају учешће у војној вежби на територији стране државе“ – тиме је с јасном намером указано на специјални карактер наших веза – а „руске и српске јединице противваздухопловне одбране увежбаваће детекцију, праћење, идентификацију и уништавање читавог спектра непријатељских мета“.

Списак за набавку

Испоставиће се да је „Панцир С-1“ најновија у низу ставки са шопинг листе због чијег утицаја на српски буџет, како видесмо, „Слободна Европа“ изражава онолику забринутост а никада се није забринула због ефекта који су српске финансије претрпеле поводом, на пример, санкција и бомбардовања наше земље. Тако да слутимо да их ипак више брине политички, а не фискални аспект читаве ове приче, но о том потом, кад дођемо и до тога.

Српска шопинг листа у Русији, елем, постаје све дужа. Како је подсетио „Спутњик“, у Русији смо већ набавили четири јуришно-десантна хеликоптера Ми-35М, три транспортна хеликоптера Ми-17, а уз то смо добили и шест авиона „Миг 29“, 30 тенкова Т-72С и 30 борбених оклопних возила БРДМ-а; свему овоме треба додати и још четири мига 29 које смо добили од Белорусије а у Србију ће бити испоручени кад буде обављен ремонт.

Све у свему, како је указао потпредседник Владе Русије Јуриј Борисов, „чињеница да армија Србије, са 30.000 војника, има пакет поруџбина од преко 600 милиона долара – говори много. Полазећи од бројности армије, такав пакет поруџбина нема ниједна земља“.

С-400

Разумљиво, убедљиво највећу пажњу изазвао је долазак батаљона С-400 у Србију, уз питање да ли је стигао да би овде и остао, или ће се вратити назад одакле је дошао. Председник Србије Александар Вучић каже да за С-400 немамо пара: „Када људи питају да ли бисмо волели – волели бисмо ми у овом тренутку, једино кад би нам Руси оставили, другачије не можемо себи да приуштимо С-400.“ Руси су му овом приликом оставили макету С-400 која може да стане у две руке, Вучић је иначе већ добио и сличну макету система С-300 почетком 2016. од Дмитрија Рогозина, тадашњег потпредседника руске владе задуженог за војну индустрију, но питање је да ли ће се све завршити само на овим макетама.

Јер још тада је, а није то било исувише давно, прилично званично било потврђено да је Србија заиста заинтересована за набавку система С-300. Рогозин је, наиме, тада рекао да ће „Русија размотрити техничке детаље захтева Србије за набавку наоружања и система противваздушне одбране С-300“, а и Вучић је потврдио да је „споменуо (С-300) током разговора с председником Путином, и разговарали смо о томе. Разговарао сам о томе и са председником (Белорусије) Лукашенком такође“.

И амерички конгресмен Елиот Енгел, који се из непознатог разлога сматрао позваним да се меша у наша посла, упозорио је 2017. да „сада Србија жели руске противваздушне системе С-300“, а у лето те године је и директор руске Федералне службе за војнотехничку сарадњу Дмитриј Шугајев открио да Русија „разматра могуће испоруке“ ракетног система С-300 Србији: „Српски партнери тренутно изражавају заинтересованост за испоруку батаљона С-300. То је нешто о чему разговарамо.“ На крају од тих разговора није испало ништа конкретно, макар што се куповине система С-300 тиче, али то не значи и да се од С-300 у ствари није одустало зато што се прешло на разговоре о С-400.

Ова могућност није онолико произвољна – шта је баби мило, то јој се и снило – као што можда делује на први поглед. Амерички часопис Нешенел интерест указао је на ову могућност још после прве, оне септембарске фазе вежбе „Словенски штит“: „Укључивање Србије у противваздушне вежбе 2019. може да сугерише да се ствари мењају. Могуће је да је српско Министарство одбране чекало да Русија почне да нуди С-400 другим земљама, и да сада сматра да је дошло право време за куповину.“ А генерал-мајор Сергеј Липовој, херој Руске Федерације и председавајући Президијума руских официра, потврђује ових дана да се о С-400 заиста разговара: „Београд је више пута указивао на могућу куповину ракетних система ’Панцир’ и С-400.“

Кад смо већ код „Панцира“ и С-400, још једна техничка околност која указује на закључак да би стварно могло да буде и ватре међу свим овим димом. Нешенел интерест у једном тексту посвећеном систему „Панцир“ наводи да овај који смо ми купили, „Панцир С-1“, „првенствено служи за заштиту база и система наоружања, што укључује заштиту батерија С-400“, а и руски војни експерт Алексеј Леонков, кога цитира „Спутњик“, на сличан начин, само нешто сликовитије, објашњава да се „’панцири’ заједно са С-400 налазе у симбиози, јер ’Панцир’ штити С-400“.

Најзад, ту је и једно сасвим логично питање: зашто би се наша војска уопште обучавала за руковање системом С-400, као што то чини на вежбама „Словенски штит“, ако не намеравамо да набавимо С-400? Чак и за наше услове овако би нешто било сасвим лишено резона. Што се пак новца за С-400 тиче, додајмо, по нашој штампи – којој хронично не треба много веровати, а нарочито када се позива на незваничне изворе као у овом случају – писало се својевремено о могућности да ово руско оружје, које иначе не можемо да приуштимо, можда можемо да добијемо на оперативни лизинг. Ко зна, можда се сад заиста разматра и оваква опција, уосталом, видећемо.

Руска офанзива

Осим стриктно војне димензије, разуме се, читава ова прича има и свој (гео)политички аспект који је у мирнодопским условима кудикамо битнији. Само у ових недељу-две дана, у Београду су боравили премијер Русије Дмитриј Медведев и директор њене Спољнообавештајне службе (СВР) Сергеј Наришкин, а у Москви је премијерка Ана Брнабић потписала Споразум о слободној трговини између Србије и Евроазијске економске уније и њених чланица, Русије, Белорусије, Казахстана, Јерменије и Киргистана. На све то нам је у Србију стигао и С-400, макар и привремено, али с тенденцијом да га, на овај или онај начин, добијемо за стално.

А већ цитирани генерал-мајор Сергеј Липовој оцењује да је Србија Русији стални савезник на Балкану јер није приступила НАТО-у и одбила је да уведе санкције Русији: „Као држава која није у блоку, потребна јој је стална заштита, посебно јер је Србија буквално окружена НАТО базама у Румунији, Мађарској, Италији, Босни и Бугарској. Поред тога, не заборавимо на косовске сепаратисте који редовно спроводе провокације против Срба, као и придруживање суседне Црне Горе НАТО-у.“

И зато, поентира генерал-мајор Липовој, преносећи поруку Москве и Србији и остатку света, поготово оном западном, „важно је да буде потпуно јасно да се Србија налази под заштитом Русије, а то значи да ни једно једино питање на Балкану неће бити решено без нас“.

Српски капацитет

Према томе, узимајући све ово у обзир, с поприличном се сигурношћу може закључити да је Русија и те како спремна, осим што је и способна, да стане у заштиту наших, српских интереса. Па и да обим те помоћи више зависи од нашег капацитета да је прихватимо него од руске воље и могућности да нам је пружи.

Отуда се нарочито интересантним чини део интервјуа који је РТС-у дао Сергеј Наришкин током боравка у Београду. На питање да ли Русија остаје при захтеву за дипломатским статусом особља у Српско-руском хуманитарном центру у Нишу, Наришкин је показао у којем грму лежи зец: „То није захтев већ законита молба руске владе, по традицији по којој исти статус ужива низ западних представништава у Србији. Ми смо свесни како груб притисак те земље врше на Србију како Српско-руски хуманитарни центар не би добио исти специјални статус, и то је још једна потврда грубог мешања у унутрашња питања суверене земље.“

Да ли је долазак С-400 у Србију, у пратњи „Панцира“ и са „Словенским штитом“, знак да ћемо постати нешто отпорнији на та груба мешања у унутрашња питања земље која мора да буде суверена да би била наша? А резервну немамо.

У сваком случају, извесно је једино да се на све ово на Западу не гледа благонаклоно. Јер, како рече споменути конгресмен Енгел још када се разговарало само о С-300, „ако Србија жели да постане део Запада, ово није начин да доспе тамо“. А опет, после краха наших евроинтеграција који је озваничен бриселском преваром Албаније и Северне Македоније – чак и ако бисмо питање Косова и Метохије смели да оставимо по страни – колико уопште основа Србија може да има да и даље „жели да постане део Запада“? Питање је, само, има ли довољно капацитета да призна да то (више) не жели. Одговор на то питање откриће нам се кад будемо знали да ли ће овај, или неки други С-400, остати у Србији. Новац је ту још најмањи проблем.

Сиријска војска заузела познато нафтно поље, не хају за упозорење Вашингтона. Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: Печат

Бонус видео

Милан Видојевић - Живимо као робови дубоке државе и новог светског поретка!

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube