Најновије

РАТ ЗА ТАРТУФЕ ТУТЊИ СРБИЈОМ: Гљиве крију као највеће благо: Пси најбољи трагачи, килограм код нас 100, у Италији 5.000 евра!

Србија лежи на природном богатству званом тартуфи, али су локације где се ова гљива налази строго чувана тајна, коју знају само добро упућени. Многи сакупљачи буквално тумарају по земљи, тамо где су реке или храстове шуме, уз липу, цер, лешник..., не би ли пронашли бели или црни тартуф. Сакупљање тартуфа у нашој земљи обавља се највише у сивој зони.

Тартуфи (Фото: pixabay. com)

Постоје организоване групе које се баве овим послом. Прича се и да постоје отворени сукоби између сакупљача и да новајлије никако нису добродошле. Често су места где се сакупљају заштићене зоне, као што је Обедска бара или Засавица, али и шуме и локације које су у приватном власништву.

- Ономе ко жели да се бави овим послом није довољно да има нож, грабуље и пса - прича Миомир Никшић, професор технолошке микробиологије на Пољопривредном факултету у Београду. - Терен који се претражује је строго чувана тајна. Чак и када набавите дресираног пса, треба да пређете годишње око 80.000 километара да бисте на различитим теренима нашли тартуф. И то све под стрепњом, јер ћете ићи кроз туђе шуме, где вас гледају с неповерењем. Негде постоје ловочувари, али ни они не могу све да контролишу. Долазе и странци да то раде, па и са њима има проблема, јер локалном становништву не одговара да неко сакупља тартуфе на њиховој земљи.

Пси и свиње

Најбољи проналазач тартуфа није човек, већ пас. И то онај врхунски дресиран да пронађе тартуфе, али тако да их не оштети и не поједе. Како каже професор Никшић, сам чин дресирања је дуготрајан и скуп. Најбоље расе су лагото ромањоло, мађарска вижла и лабрадор. Некада су дресиране свиње тражиле тартуфе, али је проблем што не могу да се науче да не поједу печурку.

У нашој држави се тартуфи крију као највеће благо, и нико о томе неће да говори отворено. Према речима професора Никшића, дуго се није знало да у Србији постоје тартуфи, јер су, у време некадашње Југославије, Славонија и Истра у томе биле доминантне. Ипак, тартуфи се налазе и код нас. Тек када је дошло до распада СФРЈ, италијански трговци су кренули и у Србију да траже тартуфе. Тако је све почело.

- Цена тартуфа је релативан појам - каже професор Никшић. - Сваке године се мења, и то драстично. Уз то, једна је откупна цена код нас, а онда, кад их откупљивач прикупи, сабере и однесе у иностранство да их прода, вредност од просечних 100 евра за килограм у Србији, у Италији, рецимо, достигне и 5.000 евра.

Од једног тартуфа може да се направи неколико јела, па му је и због тога висока цена.

Постоје црни и бели тартуф. Уз то што се разликују по боји, и разлика у цени је велика. Бели је изузетно скуп, јер је много ређи, док црног има више, па му је и цена нижа. Бели тартуф на аукцијама може да достигне вртоглаве суме, па је тако једном приликом цена била 55.000 долара за килограм. То, ипак, није реална цена.

Како нам објашњава проф. Никшић, код нас не постоје специјализоване продавнице за тартуфе. Кад се продају, држе се у стакленим звонима, да би задржали својства. Тартуф се прво помирише, измери се тежина, погледа облик и установи колико је оштећен, па се на крају одређује цена. То је нормалан начин куповине тартуфа у западним земљама.

- Код нас цена црног тартуфа варира од 35 до 40 евра за килограм - каже проф. Никшић. - Бели тартуф стаје од 150 до 200 евра за килограм. Цена тартуфа после тога вештачки расте, у зависности од јела у ресторанима. Постоје разрађени канали за продају тартуфа. Од великог откупљивача, па до оног који је у ланцу италијанских трговаца, све је повезано.

Тартуфа у Србији има малтене свуда. Иако не постоје званичне локације, сакупљачи су их свуда проналазили. И док се о томе код нас мало говори, као да се трага за скривеним благом, у Хрватској је од проналажења тартуфа направљена права туристичка атракција. Нарочито у Истри, али и Славонији, где су по томе надалеко познате Спачванске шуме.

Афродизијак

Тартуфи су имали историјски много значајнију улогу од кулинарске. Наиме, пре појаве вијагре тартуф се сматрао природним афродизијаком. Са појавом синтетских лекова изгубио је примат на том пољу, али је и даље задржао доминантан, специфичан укус, који је мешавина између мириса белог лука и ораха, објашњава професор Никшић.

- Тартуфа је било и у Пионирском парку, на Ади Циганлији, Кошутњаку... - објашњава наш саговорник. - Ту су случајно пронађени тартуфи, зато су људи и причали о њима, а онај ко их с намером тражи, о локацији никада не говори. У овом тренутку у Србији има десетак фирми које се баве организованим откупом тартуфа, али и даљом препродајом и извозом.

У једном периоду појавило се много сумњивих фирми које су нудиле тартуфизоване заражене лешнике, чак и откуп, говори наш саговорник.

- То је на крају било: "видимо се за пет до седам година, али у неком другом животу", јер је толико потребно тартуфу да нарасте испод лешника - објашњава професор Никшић. - Такви лешници коштали су и од два до три пута више него обични. Тим фирмама је било битно да продају лешник, а да ли ће тартуф да роди или не, то нико не може да гарантује. И кад не роди, може да се каже да земља није била добра. То је вештачка производња, где се у лабораторији успоставља однос између гљива и дрвета.

Таква младица се засади у нову шуму.

- Тако нисте сигурни ни да ли ће се примити садница, а камоли да ће родити тартуф. То је врло неизвесно, а основна ствар је временски период - од пет до седам година за црни тартуф и до 10 за бели, до пуног рода. У Италији и Француској такве фирме постоје и озбиљно раде. Али питање је какав је и сам тај материјал када дође до Србије.

Печурке драгуљи

Тартуфи су хипогеничне гљиве које се налазе испод земље и са кореновим системом су у специјалној заједници, која користи дрвету али и гљиви - објашњава професор Никшић. - Практично се сматра да свако дрво има пет различитих микорозних гљива, које у одређеном стадијуму живота помогну дрвету да преброди тешке ситуације. Коренов систем даје гљиви могућност да добије лакше воду и хранљиве материје. Како се то све одвија далеко од очију људи, да би се видело да ли је нешто направљено микоризом потребно је да се ископа. Самим тим, уништава се веза између тартуфа и дрвета. Па није свеједно да ли је тартуф млад, јер тада не вреди ништа, или је зрео, када има своју вредност.

Прочитајте ОВДЕ  да ли ће Велика Британија постати мала Британија?

Извор: novosti. rs

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА