Након што су Американци сазнали за то избила је опасна криза која је потрајала десетак дана. Срећом, криза се завршила без нуклеарног холокауста тако што су Совјети пристали повући своје нуклеарне ракете с Кубе. Но, иако је изгледало да су Американци "победили" у овом рату, тек доста година касније биће откривена цела прича, односно да су и Американци повукли своје нуклеарне ракете које су биле надомак СССР-у, из Турске (али су због властитог "ПР-а" условили да они то учине тајно).
Заправо цела Кубанска ракетна криза је и избила због чињенице да су Американци први своје нуклеарно оружје поставили надомак Совјетском Савезу.
Пуно година је прошло од онда и пуно тога се променило, но неке ствари ипак нису. Да, СССР-а више нема, али има Русије, а ривалство и анимозитети између Москве и Вашингтона данас су поновно на разлици која подсећа на оне из времена Хладног рата. На Куби пак од онда нема нити је било нуклеарног оружја, али зато га има у Турској...
Наиме, којих десетак година након Кубанске кризе тактичко нуклеарно оружје почело се појављивати широм Еуропе, а стигло је поново и до Турске, у склопу НАТО-овог програма дељења нуклеарног арсенала са својим чланицама. Турска је, дакако, увек имала и увек ће имати изузетан геостратешки положај на размеђи између Европе и Азије. Њене зрачне војне базе за време Хладног рата биле су врло битне америчким зрачним снагама и тамо су почели стизати и амерички бомбардери, с њима и нуклеарне бомбе, а део њих завршио је у главној бази која је од велике важности за америчке снаге и данас - зрачна војна база Инџирлик на југу Турске.
Није ли мало опасно држати тако моћно оружје надомак турској војсци? САД је сматрао да није јер сви су заједно дио "НАТО клуба". Но, већ 1974. су почели мало другачије размишљати о целој овој проблематици. Наиме, те године Турска покреће инвазију на Кипар што је заправо де-фацто удар на њихову суседну НАТО чланицу, Грчку. Тада је тек Американцима дошло до свести да можда и није баш тако паметно имати нуклеарне потенцијале у земљама као што су Грчка и Турска које би, упркос чињеници да су обе НАТО чланице, могле отворено заратити због властитих напора.
САД је тада реаговао на начин да су брзо повукли нуклеарне бомбе из Грчке док су оне у Турској ставили под "чвршћи кључ". Зашто не обрнуто? Зар су мислили да постоји већа могућност да Грчка учини нешто "лудо" него Турска? Можда. Ваља се присетити како је то било време великог превирања у Грчкој. Злогласна про-америчка војна хунта која је владала Грчком од 1967. пала је након што је Турска покренула инвазију на Кипар. Очито је како су Американци били забринути да губе утицај у Атини.
Зашто ипак нису повукли нуклеарно оружје и из Грчке и из Турске? Ради себе. То нуклеарно оружје је ионако било тамо ради америчке војне силе која је имала задатак пројектовати моћ према СССР-у.
Још је година прошло, Хладни рат је прошао, СССР је нестао, али дан данас, на крају 21. века , нуклеарно оружје и даље је тамо, "под кључем", у ваздухопловној војној бази Инџирлик на југу Турске. Зашто? Због истих разлога као и раније - да би САД пројектовао и даље своју војну моћ као једина преостала војна супер-сила света.
Је ли данас пак паметније него онда држати такво оружје на овом простору? Не, није, ризик је поприличан и тога су сада поновно свесни.
Док је на власти у САД-у био Барак Обама заговарао је уклањање нуклеарног оружја из Турске сматрајући како ће то придонети де-нуклеаризацији и другде у свету. Но, његови високи саветници зауставили су ту идеју. Плану се противила и Обамина тадашња државна тајница Хилари Клинтон која је тврдила како би такав потез "узнемирио друге" НАТО савезнике.
Сада, десетак година касније, неки у САД-у свакако жале због чињенице да Обами није дозвољено да проведе свој план.
Свакако, то констатујемо због чињенице да су се у задње време, нарочито у задњих неколико година, односи између САД-а и Турске срозали до те мере да је на помолу потпуни распад односа. Подсетимо, велике напетости избиле су због турске намере да набави руске протув зрачне саставе С-400. САД, који се оштро противио томе, веровао је како могу Ердогана или наговорити или застрашити да одустане од те намере. Нису успели, С-400 је у Турској, већ се активно тестира и Турска управо преговара с Русима о набави још комада. Такво што се САД-у иначе не догађа, након такве дозе "непослушности" актери истог бивају срушени с власти на овај или онај начин. Али прича с Ердоганом је другачија, он је специфичан по томе што је већ "преживео" такав покушај рушења с власти - покушај државног удара у лето 2016. Од онда Турску претвара у тврђаву где ће то бити немогуће поновити (масовни прогон неистомишљеника и потенцијалних неистомишљеника, нарочито у редовима војске), а у исто време се све више повезује с америчким ривалима, пре свега Русијом, али и Кином.
Ове јесени су пак ствари ескалирале на простору североисточне Сирије. Тамо се дуго времена уз границу, заједно с курдским YПГ снагама (које Турска сматра терористима), возила америчка војска, де-фацто контролирајући тај део Сирије. Ердоган је рекао да морају или отићи или учинити да њихови савезници Курди оду. САД, који не може процесуирати информацију да нетко њима наређује, одуговлачио је с тим процесом док Турска није одлучила узети ствари у своје руке и војском прећи границу. Наравно, ствар није јавно приказана на тај начин, но ово је била једна од ретких ситуација у новијој историји да америчка војска мора бежати пред неким, а пред турском офанзивом овог новембра су морали да побегну. Из Анкаре су пак поручили да им је најбоље да то учине јер ће се у противном наћи, заједно с курдским YПГ-ом, на удару турских снага.
Америчка војска се повукла даље према истоку, према граници с Ираком, и тамо многи од њих још ни не схватају што се тачно догодило. Је ли скоро избио рат између две највеће војске НАТО пакта? Је ли директан сукоб и даље могућ?
Након пар недеља недоумица кренуло је даљње заоштравање односа. Американци никако не могу да пређу преко ствари које су се догодиле те управо припремају пакет санкција свом "НАТО савезнику" због набаве руског против ваздухопловног наоружања. У исто време "подбадају" Турску и на друге начине па је тако амерички Сенат прошлог недеља усвојио резолуцију којом се признаје турски геноцид над јерменским народом који се догодио пре стотинак година (време усвајање ове резолуције је све само не случајно).
И док се гледа до које мере се још турско-амерички односи могу срозати, Американци су се "сетили" да им је нешто јако важно остало на турској територији - нуклеарне бомбе у зрачној војној бази Инџирлик коју и даље користе. Добро, "под кључем" су, зар не? Јесу, али нема те браве која не би могла бити проваљена (ова се своди, између осталог на шифру од 12 знакова).
Пре неколико година амерички сигурносни тим је стигао у Инцирлик управо с тим задатком - да тестирају колико су бомбе заправо добро закључане. Након обављеног тестирања закључили су да су кључеви "задовољавајући". Но, није то баш тако једноставно. Турци су власници базе Инцирлик, а ако рецимо дођу на идеју да избаце америчку војску од тамо, могли би се "позабавити" обијањем брава на нуклеарним бомбама и једноставно прогласити да су исте од сад "њихове".
Можда то још увек звучи као поприлично радикалан сценарио, али треба имати ово на уму - данас свакако звучи мање радикалан него пре шест месеци!
Надаље, најновија догађања директно су везана уз ову тему - Ердоган је јуче поручио како ће Турска, ако буде потребе, ускратити Американцима кориштење ваздухопловне војне базе Инџирлик (уколико САД Турској уведе санкције због набаве руског С-400).
Прочитајте ОВДЕ још детаља о овоме.
Извор: advance. hr
