Трампова администрација се поново уплела у питање Балкана, како каже, из два разлога, а један од њих је Русија и сада се на тој територији води “шпијунски рат”. Балканским политичарима, а пре свега Србији, он је поручио да проба да се сама избори за оно што жели .
Мејер, у ауторском тексту за Недељник подсећа да је Трампова администрација одлучила да је време да се поново позабави Балканом, када је у августу прошле године, Метју Палмер, заменик помоћника државног секретара, постао и специјални изасланик за Западни Балкан. Такође, администрација је ангажовала и садашњег америчког амбасадора у Немачкој Ричарда Гренела као специјалног изасланика за дијалог између Србије и Косова. Палмер има искуства с Балканом, Гребнел, нема, наводи Мејер.
Али, било да имају искуство на Балкану или не, обојица су повезани са скривеном политиком Стејт департмента која се није мењала 25 година”, истиче бивши шеф ЦИА. Он објашњава да се та политика може укратко описати тиме да су амерички лидери годинама веровали да је Америку Бог лично ангажовао да “спасе” свет тако што ће ширити демократију по планети, посебно међу људима који, по уверењу ових лидера, нису способни да се сами о себи старају.
“Са оваквим ставом САД су се укључиле у ратове за балканско наслеђе 1993. године. Када су се ти ратови окончали 1995, потписивањем споразума у Дејтону, САД су помислиле да су донеле мир, просперитет и демократију у Босну и остатак Балкана. Америка је постала мање заинтересована за Балкан после Дејтона, и тако је било све до 1999, када је администрација помислила да је неопходно да се ‘спасе’ Косово, и да се Косово призна као независна држава. У наредних двадесет година, Вашингтон је врло мало обраћао пажње овом региону, претпостављајући да им је успео ‘племенити’ рад на градњи демократске државе. Али постало је јасно да су амерички напори на Балкану далеко од успешних и Вашингтон сада поново верује да је остало још посла”, пише Мејер.
“У протеклих неколико година, било је разних позива Америци да се поново укључи у балканске послове. Ти позиви били су изазвани погрешном претпоставком да Вашингтон поседује одговоре на компликована питања у региону. Али Вашингтон их нема, и није посебно заинтересован за Балкан по себи, нити за људе који живе на Балкану”, истиче даље он.
Трампова администрација жели да се врати на Балкан из два велика разлога. Прво, јер регион није играо по америчком диктату у последњих 25 година, а Вашингтон верује да је једини пут да Балкан крене напред да почне да ради оно што Америка каже. Друго, Вашингтон је заинтересован за Балкан јер су ту Руси. Америка и Русија вратиле су се у регион и сада спроводе обавештајне, дипломатске, политичке и безбедносне активности једни против других. Обе земље користе Балкан као примарно поприште на којем шпијунирају и контрашпијунирају једни друге, уз различите друге скривене активности.
У исто време, они спроводе отворену пропаганду и безбедносне операције. Питање Косова је важно Вашингтону – и Москви – не зато што их занима добробит Косова, већ зато што желе да надмудре једни друге. Константно се чује како Београд вапи “шта хоће Вашингтон, шта хоће Брисел”. Уместо тога, српски лидери треба да се питају: “Шта ми хоћемо?”, поручио је Мејер и додао да иако је Србија заиста мала земља, то не значи да Београд није способан да сам пронађе свој пут.
“Овај став је можда психолошки одговор на векове доминације страних сила на овим просторима”, истакао је он и додао:
“Уколико су председник Вучић, заменик премијера Ивица Дачић и други стварно заинтересовани за компромис у вези Косова, дозволите ми да предложим следеће за почетак. Прво, влада у Београду мора и формално да се одрекне Бриселског споразума. Повиновање њему не само да није било добро по националне интересе Србије него није довело ни до решавања питања Косова. Друго, Београд мора директно да се обрати Приштини, да то буду разговори један на један. Велике силе, а посебно САД, не треба да буду укључене, јер су оне пре свега заинтересоване за себе и јер је свако њихово мешање у прошлости било преиспољни крах. Нема разлога да помислимо да ће бити иоле успешније у вођењу Србије и Косова ка решавању проблема који ови имају.”
“Ако Београд и Приштина могу да се договоре око сусрета тет-а-тет, можда би било могуће да пронађу истински компромис, који би био повољан по обе стране. Могу да почну тиме што ће схватити да обе стране морају да се одрекну нечега вредног и да ће бити незадовољника и у Србији и на Косову који неће пристати ни на какав предложени компромис. Такви морају да буду скрајнути и суздржани”, пише даље Мејер.
Он наводи да би суштина предложеног компромиса “могла да буде нешто попут овога”:
“Међународна граница требало би да буде исцртана на реци Ибар. Све на северу припада Србији, а све јужно припада независном Косову. Већина Срба на Косову живи јужно од Ибра, тако да би они Срби који не желе да остану под контролом Косова могли да се преселе северно од Ибра, што би организовали и платили Уједињене нације, ОЕБС, ЕУ или нека комбинација ова три чиниоца. Исто тако, сви Косовари са севера који не желе да живе под српском контролом могли би да се преселе на југ, на исти начин као и Срби.”
Мејер пише да би УН, ОЕБС, ЕУ или сви они по договору, успоставили механизам који би периодично проверавао стање ствари у преосталим српским заједницама на југу и косоварским заједницама на северу, како би се постарали да они нису ни на који начин дискриминисани.
О новој офанзиви САА на југу Идлиба читајте ОВДЕ. Књигу руског геополитичара Александра Дугина “Четврта политичка теорија” можете наручити ОВДЕ.
