Најновије

БРАНКО МАМУЛА: Све велике силе спремају се за рат!

На Тихом океану су се суочили интереси свих великих сила у 21. веку.

Бранко Мамула (Фото: Јутјуб)

Пише: Бранко Мамула

Кина је постала велесила, развила је свој економски потенцијал и такмичи се са САД за првенство у свету. Њен глобални програм “један појас – један пут” је композиција међународних односа изван матрице коју је обликовао Хладни рат и структура глобализације коју је САД, као једина велесила након пада СССР-а, покушала да наметне свету. Кина, због јединствених историјских и друштвених услова није могла да прихвати либерални капитализам и вишепартијску демократију. Кинески председник Си Ђинпинг је констатовао да Кина неће користити туђе развојне моделе јер јој то може проузроковати “катастрофалне последице”. Због тога је њен развој тешко ухватљив другим такмичарима. Очекује се, да ће њен бруто друштвени производ, у не тако далекој будућности, претећи САД и да ће Кина постати водећа светска економија.

Си Ђинпинг реформисао је армију која је била заостала због националног приоритета који је дат економији. Сад се то надокнађује и армију оспособљава да побеђује у новим технолошким и геополитичким околностима. Руковођење армијом неће, као до сада, бити у рукама партијског тела – Централне војне комисије него ће руководити председник државе, као врховни командант. Војска је добила историјске услове и могућност да води здружене операције на копну, мору и ваздуху – успешну борбу у сфери електронског, кибернетског и космичког ратовања. Кинеско руководство јединствено је уз председника Си Ђинпинга у одлуци, да се Кина мора темељито припремити за будуће велике геополитичке изазове. У том светлу треба сагледавати најновије кинеске подухвате у Јужном кинеском мору где се насипају и дограђују морски атоли како би могли послужити као стални војни аеродроми и гарнизони. Покушај нове администрације САД да одустане од прихваћеног статуса јединствене Кине, а да острво Тајван сматра за самостални државни ентитет, пропао је. Насупрот, везе Пекинга с Тајваном интензивирају се. Према непотврђеним вестима Кина гради шест великих носача авиона и планира достићи Америку с њених дванаест модерних оперативних носача авиона.

Русија с обновљеним и модернизованим војним снагама изменила је геостратешку ситуацију у источној Европи и битно утицала на промене на Блиском истоку, укључивши део Средоземља и земље Северне Африке (Египат, Сирија, Синај – Палестина). Војне снаге Руске федерације успешним операцијама у Сирији и другим подручјима Блиског истока битно су измениле стратегијске и политичке односе на тежишту – евроазијском континенту. Русија је онемогућила САД да наруши космички поредак када је ова монтирала своје извиђачке и противракетне системе у Пољској и Румунији, наводно ради одбране од космичких напада Ирана. Права намера САД са тим локацијама, је да није у питању одбрана од Ирана него претња Русији што се видело у одлуци председника Трампа да не потврди међународни споразум с Ираном о забрани производње нуклеарних оружја. Њега су потписале САД, Русија, Кина, Велика Британија, Француска и Немачка. Све су оне, осим САД остале верне оном што су потписале. Био је то важан успех УН: зближио је САД, Русију, Кину и Европу око прворазредног проблема које је обузео свет након међусобних претњи Америке и Северне Кореје. Изјавом председника Трампа, САД најављују нову стратегију према Ирану. Долази до покушаја да се с иранском опозицијом преузме власт у Ирану и тиме удовољи захтевима Израела и Саудијске Арабије. Није се искључивао ни велики регионални рат. САД је дакле, у првом плану видела неке друге проблеме с Ираном, а не опасност од нуклеарног напада. Ако би таква опасност и била реална, она се не би могла спречити с осматрачница у Румунији и Пољској. Овакав неочекивани поступак удаљио је САД од ЕУ. Штавише, ово се и у ЕУ и у ОУН доживело као увреда.

САД се на Пацифику и Индијском океану не може више ослањати на израбљену и олињалу безбедносну структуру створену још у време Хладног рата. Доналд Трамп је одлучио да САД извуче из Транспацифичког партнерства. Крупни промашаји администрације САД на евроазијском континенту и у Северној Африци удаљили су је од највећих исламских земаља. Чашу толеранције прелила је Трампова одлука да америчку амбасаду из Тел Авива пресели у Јерусалим и једнострано га прогласи израелским главним градом. Палестину и њен статус равноправне државе је отписао и поставио је пред дилему – борити се за своје територије и права или капитулирати пред Израелом. У том контексту треба разумети и Трампову одлуку у питању Јерусалима и обуставу америчке финансијске помоћи Палестини.

У америчкој стратегији националне безбедности оживљава се ривалство с Русијом и Кином. Наводи се, да су Русија и Кина решене да економију учине мање слободном, оснаже своје војске и контролишу информације, измене статус кво у међународним односима. Говори се како Америка ово не сме да дозволи. Да ће се Америка ослањати на властите снаге, не на савезнике и доносити самостално одлуке о клими, међународној трговини и мигрантима. Трамп сматра за најважнији елеменат националне безбедности економску сигурност и спреман је да је штити војном силом. Нагласио је да међународна сарадња више није амерички приоритет и поновио изборни слоган Америка на првом месту. Због тога неће дозволити да брига о заштити животне средине спречи привредни раст Америке. Неупитна је остала приврженост Израелу. За кризу на Блиском истоку оптужује Иран и џихадистичке организације, које назива терористичким. Оштрији курс према Кини и Русији заузет је због чињенице да нова америчка администрација сматра потребним да САД има противника, а не партнера.

Америка као велика нација, мешавина народа формирала се у посебним светским условима. У свом успону била је симбол слободе и демократије. Успоном финансијског, војног и политичког естаблишмента постала је моћна империја. То је трајало готово цео један век. Сада у силазној путањи не може прихватити нове реалности поседовања економске, политичке и војне моћи што може лако довести до крупних проблема у глобалном геополитичком простору. Кина је изненађујуће успешно комбиновала принципе тржишне и дириговане економије и достигла БДП једнак ономе САД. Познати амерички економски стручњак и аналитичар упозорава, да не треба очекивати мирну ротацију конкурената, што другим речима значи да је могућ и ратни сукоб.

Руководеће гарнитуре ЕУ руководе се вредностима потпуно супротним оним које Трамп излаже у новој америчкој стратегији. Популизам, национализам и изолационизам лидери ЕУ сасвим одбацују. У некада чврстој и функционалној Трансатлантској заједници настале су две линије глобалног развоја: америчка и европска од којих је прва моћна и наметљива, а друга се споро и тешко извлачи испод њеног утицаја.

Свет више не верује никаквим гаранцијама или чврстом партнерству САД. Недавна широка сондирања светског јавног мњења (агенција ГАЛУП) указују на могућност да се Кина, Русија и Немачка наметну међународној сцени. Немачка руководећа елита још увек види Ангелу Меркел, и поред њене постизборне ослабљене позиције у средишту већине концентричних кругова у којима се, коначно рађа и заједничка европска војска. Немачка жеља је да у новонасталој ситуацији прегрупише снаге на нивоу ЕУ и да се с тим не одуговлачи. Веома су критични према председнику Трампу, сматрају да је његов крајњи циљ да уништи либерални светски поредак, чиме ће само ојачати Русију и Кину. А САД, Русија и Кина ће кренути у трку у наоружању. Зато Немачка, како је рекао немачки шеф дипломатије, мора с више самопоуздања бранити своје интересе и ако је потребно повући и црвену линију преко које другима неће бити дозвољено да је пређу. Немци морају отворено прићи одбрани својих интереса у свету. Међутим, они добро знају да је за улазак у светску утакмицу уз економску и спољнополитичку моћ неопходна и озбиљна војна моћ, коју Немачка нема. Због тога она инсистира на европском одбрамбеном пројекту и тражи озбиљне партнере да га изгради.

Немачка одавно жели да гради ЕУ као самосталну заједницу држава која ће се руководити својим интересима, који се неће увек подударати с америчким. Није имала потребне подршке у Унији и није могла да успе. Након дуго времена неактивности појавила се Француска, на челу с председником Макроном, амбицијама и пројектима компатибилним онима Ангеле Меркел и великом немачком коалицијом. То доноси неопходне промене унутар ЕУ. Двоје водећих лидера – Француска и Немачка су почели да их договарају. ЕУ да ће скинути санкције Русији и односи с њом и Кином требали би да се граде на партнерству. Интензивирала би се и изградња европског система одбране и Европа више не би зависила о Америци и НАТО савезу, иако би се односи сарадње, посебно када је реч о НАТО, очували.

И на крају, да ли ће бити глобалног рата? Након разбијања социјалистичких земаља траже се путеви кретања друштава на Планети, тенденције и носиоци се мењају а до одрживог плебисцитарног одговора није се дошло.

С довољно сигурности може се констатовати да предстоји нова расподела економске моћи. Сви главни партнери, или противници имају своја решења. Заједнички тренд и модел се не назире. Једнако, није јасно да ли ће до њега доћи економском, културном, научном и политичком утакмицом или ратом. Председник Трамп не жели да Кина и Русија буду укључене у светски поредак и сматра их противницима. Обе су моћне велесиле. Ако се не би прихватила утакмица у развоју и напретку и свет устрајао на максими Америка на првом месту, остао би рат као једино решење. Може се лако догодити да се у неким регионима света решења нађу договором, у другима једним или другим начином. Дакле, рат је укључен у решења која се назиру. Свима се поставља питање да ли би се рат могао одржати под контролом у датом региону, или би се проширио и постао трећи велики рат у стотину и нешто година.

Све велике силе спремају се за рат. Русија се опоравила и неће дозволити да НАТО савез ради на њеним границама оно што је планирао. С Кином је решила проблеме у Сибиру и око Сибира, створила је стратешко партнерство и снабдева Кину нафтом. Поново је на Средоземљу.

Битка за Украјину између Русије и САД поприма одговоре у оружаним претњама. САД и НАТО нуде Украјини тешко наоружање, а Русија на то одговара новим атомским ракетама неограниченог домета, променљиве трајекторије лета, с више атомских пројектила, заштићене од откривања.

САД не дозвољава Европи самосталност и формирање снага одбране. Тврде, да се Европа без САД не може одбранити. Америка тиме оставља себи простор да га користи за своје интересе политичке, војне и привредне.

Кина, са своје стране, чини највеће и најзначајније помаке у светским односима. Стратешки мото – “широки појасеви и путеви” – отварају је, да својим обимним демографским и економским потенцијалом креће на све континенте. Ради се пре свега о утакмици са САД за светски примат. Спречава јој се ширење утицаја забранама за улазак у Европу, што она савладава моћном економијом и финансијама. Већ је 16 европских земаља прихватило милијардску помоћ коју даје Кина.

На Пацифику Кина изграђује стратешку брану америчким плановима.

Индија, уз напредак односа с Кином, осигурава се на Индијском океану изградњом широког обруча војне безбедности, посебно на Сејшелским острвима и према Африци. Жели да путеви нафте и гаса преко Индијског океана буду под њеним надзором, као и сва безбедносна питања.

У најновије време САД и Велика Британија отвориле су два врло озбиљна светска сукоба: трговински рат с Кином и дипломатски рат с Русијом протеривањем њених дипломата. Сукоби су се пренели на све континенте. Европа, која је такође погођена трговинским ратом са САД, посебно се цепа на питању протеривања руских дипломата. Кина и Русија одговарају без устезања истим мерама, свесне свеукупних последица по свет.

Бременитост створеним проблемима изазива додатну неизвесност будућности.

Велики рат, према дефиницији УН, јесте онај рат који прелази хиљаду цивилних жртава годишње. Моментално у свету се води најмање десет таквих ратова. За нека подручја то је перманентно стање. Западне цивилизације, још увек уверене у своју супериорност, не признају тзв. периферне ратове. Рат против терориста јесте искрен заједнички циљ не само великих сила, већ читавог човечанства. Али је чињеница, да је Исламска држава настала као последица онога што су САД учиниле у Ираку, нерешеног палестинског питања, лоше политике у Сирији као и промашених очекивања од тзв. Арапског пролећа. Такви и други промашаји се ређају и они могу узроковати и велике планетарне ратове.

О Мамули

Последњи из плејаде Титових високих војних руководилаца, адмирал флоте Бранко Мамула, рођен 1921. године, аутор је књиге “Рат у новом столећу”. Адмирал Мамула је у домаћим и страним часописима објавио већи број запажених војнополитичких и стратегијских студија и анализа, а у најновијој књизи врло свеобухватно сагледава војнополитичку ситуацију у свету у XXI веку.

Оља Бећковић је спремна да се ухвати у коштац са Вучићем. Погледајте ОВДЕ.

Извор: Данас

Бонус видео

Иван Ивановић: "Вучић је велеиздајник који ради на стварању Велике Албаније"!

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

Бонус видео

Бранко Мамула као гост у емисији “Жива истина” на црногорској РТВ Атлас

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube