Најновије

ПОБЕДА МОСКВЕ У СИРИЈИ ЈЕ СВЕ ПРОМЕНИЛА: Империја то неће опростити! У Венецуели ће бити рат до истребљења!

Постоји нешто необјашњиво у Венецуели. Крајем прошле недеље је Хуан Гваидо, самопроглашени улични “председник” латиноамеричке земље, говорећи за државну телевизију рекао “како не искључује могућност тражења војне интервенције Сједињених Држава против властите земље. Овакав чин нигде у западном “демократском” свету не би прошао некажњено. Било ко да направи нешто слично одмах би био затворен због велеиздаје, а јавни телевизијски сервис би погодила чистка каква се није видела од Стаљинових времена. Тако нешто је могуће само у Венецуели, земљи која, како се чини, допушта превише демократије.

Руси у Сирији (Фото: mil.ru)

Али, можда уставни председник Николас Мадуро и није тако наиван, како многи мисле. Најновија истраживања говоре како је 80% Венецуеланаца, чак и оних који нису ватрене присталице “чависта” и њихове политике одбијају и саму помисао на долазак “грингоса” у њихову земљу. Чини се да се Мадуро, барем за сада, ближи победи. Међутим, проблем су још увек медији.

Свет савременог човека састоји се од информација које му се преносе. Човек из властитог дома, не прелазећи праг, може да “посети” било које место, али се у том случају мора сложити да ће гледати на свет очима других. Очима западних медија и углавном англоамеричких пропагандних институција.

Николас Мадуро, тренутни председник Венецуеле, од 2013. године је људима дао око 1 500 000 бесплатних станова, али га западни медији тврдоглаво оптужују “да је људе бацио на улице”. Каракас је из фавела претворен у мирну и лепу метрополу, али то не спречава англоамеричке медије да “режим” осуде за спровођење низа злочина. Роба која се увози из Сједињених Држава се у Венецуели продаје десет пута јефтиније, док разлику у ценама покривају државне субвенције.

Три четвртине државног буџета је усмерено на улагања у социјалну сферу, али западни медији и даље тврде да Мадуро краде приходе од становништва. Земља је увек куповала све што јој треба новцем од нафте, а робна размена нафте за робу се углавном спроводила са Сједињеним Државама. То је највећа грешка Уга Чавеза и његових наследника.

Након што су земљи наметнути ембарго, санкције и економске блокаде, Вашингтон је истовремено одбио да Венецуели продаје храну, али су медији и даље оптуживали  Каракас. Типична англоамеричка пропаганда је постала гласноговорник непријатељства усмереног против никада спроведене социјалистичке револуције, што је друга велика грешка Чавеза.

Недавно се друштво Венецуеле поделило на два табора. 2016. је неолиберална опозиција победила на парламентарним изборима. Цене нафте су због Хладног рата између Сједињених Држава и Русије нагло пале, а Бела кућа је потписала декрет којим је Венецуелу прогласила “изузетном претњом” америчке националне безбедности.

До средине године се проблемима придружила велика суша, што је важно нагласити јер се 70% електричне енергије земље производи у великим хидроелектранама. Одмах након тога је венецуеланска опозиција позвана на “консултације” у Сједињене Државе и ситуација је почела да се погоршава.

Атмосфера дезинформација, оштро појачаних од стране Запада, збунила је чак и пријатеље владе, који су Мадуру дали шест месеци да поправи ситуацију. Опозиција је започела саботаже у сектору електропривреде и у испорукама пијаће воде, а субвенције за храну су коришћене за стварање црног тржишта. Људи су позивани да субвенциониране производе продају шпекулантима који су преплавили земљу, а они су ту робу масовно пласирали као извоз, продајући је у Колумбији по тржишним ценама.

Све то се догађало пред очима владе, која се није усудила да пошаље полицију и Националну гарду да их све позатвара. Највише што је влада учинила је била блокада моста на граници с Колумбијом како би се спречио илегални извоз субвенционисане робе, истог оног моста на којем контејнери, за наводну блокаду америчке хуманитарне помоћи, стоје од 2016. године.

Другим речима, Венецуела је намерно искрварила. Према управо објављеним подацима је у пет година, не рачунајући 2018., због унутрашње саботаже, америчке блокаде и уцене изгубила око 360 милијарди долара. Како се догодило да САД ипак нису успеле да смене Мадура и прогласе коначну победу?

Из простог разлога што је руководство Венецуеле, док је опозиција славила победу у медијима, 2017. оборило нови рекорд. Ниво социјалних улагања је по први пут у свету у једној земљи премашио 70%. Односно, око три четвртине укупног државног буџета је издвојено за социјалну потрошњу и помоћ становништву у земљи.

Током године је корисницима дато 359 000 нових бесплатних стамбених јединца, а поправљено је још 335 000 станова или кућа. Могућност бесплатне медицинске помоћи се повећала 10 пута, а то је само део мера које предузима ова влада.

У критичном тренутку је интервенисала Русија, гурајући историјски споразум ОПЕК. Руска дипломатија је вратила цене нафте на прихватљив ниво, што је у великој мери спасило и Венецуелу, која се нашла у врло тешкој ситуацији. Део дуга Русији је враћен. Прошле године је Венецуела добила 600 000 тона жита, а недавно су дугови земље Русији још једном репрограмирани. Дакле, Каракас је добио на времену да стабилизује стање и економију.

Међутим, прошле године у мају су Сједињене Државе претрпеле још један пораз. Вашингтон је деценијама уверавао цео свет да социјализам на власт може доћи само на бајонетама револуције и да овај систем нико неће изабрати на “демократским изборима”.

Међутим, на изборима прошле године, упркос опозицији, управо се то догодило. “Диктатор” Мадуро је, уз два опозициона кандидата, без учествовања радикалне десничарске и проамеричке опозиције Енрикеа Каприлеса и Леополда Лопеза, ментора Хуана Гваида, добио 68% гласова. У било којој западној “демократији” би то би био велики тријумф, укључујући одзив на председничке изборе од 47%.

Али је Бела кућа видела нове могућности у преосталих 32% оних који су изашли на изборе и Хуану Гваиду.

Николас Мадуро је с претераном жељом да поштује демократске стандарде и сам допустио да се то догоди, али је то вероватно чинио зато што је поново дошао на власт слободним демократским гласањем. Међутим, Николас Мадуро, али и Уго Чавез, никада нису спровели уобичајену фазу револуционарне чистке, што су без икаквих проблема могли спровести под демократским еуфемизмом “лустрације”. То би била трећа велика грешка коју су учинили раније Чавез, касније Мадуро и његови министри.

Због тога се новоизабрани председник суочио сам с кризном економијом, системом двоструког претварања валута, црним тржиштем и, што је најважније, са само 15 до 20% национализоване економије. Мадуро се сам хвалио како је 98% компанија у земљи у приватним рукама, око 0,5% мешовито власништво, а само 1% је државно. Могуће је да је и то тачно, као и податак да је у смислу добити национализовано 15 до 20% економије.

Према овим бројкама испада да је Венецуела имала мању или приближно исту национализацију као Аргентина под Нестором и Кристином Кирчнер. У сваком случају, гледано из “револуционарне” перспективе, то је четврта велика грешка владавине Чавеза и Мадура, посебно у  подручју медија. Док приватне телевизије продају професионални, уједно и пропаганди садржај, јавни телевизијски сервис Венецуеле изгледа као Радио-телевизија Загреб у другој половини ’80-их, зачињен с антиимперијалистичким порукама какве се виде на телевизији Северне Кореје.

Истовремено је преосталих 80% имовине земље остало у рукама приватних компанија и опозиције, а то су “руке” које данас земљу гурају у државни удар. Логично је да амерички оперативци и стратези ову имовину, укључујући приватне медије, користе за контролу протеста. Формално се противе одлуци владе о распуштању опозиционог парламента, који је, успркос упозорењима Врховног суда правде, усвајао неуставне законе. То је изговор, али је заправо главни проблем Каракаса потпуни економски рат с Америком.

90% извоза Венецуеле је “тешка” нафта, густа материја која једноставно не тече кроз нафтоводе и цеви. С обзиром на састав, та нафта се пре извоза мора разредити. Како би избегле проблем, “чавистичке” владе су годинама пола давале у концесију другим државама. Било је добро док је функционисало, али су  оваквим пословањем Вашингтону дали још један алат притиска.

Сада су против ПДВСА, државне нафтне и гасне корпорације Венецуеле, уведене опсежне санкције, упркос чињеници да је био главни увозник потребних адитива за земљу. Нафта за разређивање је у земљу стизала из Сједињених Америчких Држава, које имају обиље лаке WТI нафте, а без те америчке нафте није могуће растопити и транспортовати сировине кроз нафтоводе. Вашингтон је стога итекако био свестан и схватио да влада Мадура без новца од нафте неће испунити социјалне обвезе.

Истодовремено с блокирањем танкера у Мексичком заливу, Каракас је свесно створио недостатак “нафтног разређивача”. Једноставно речено, “искреност” у жељи да “помогну” Америци и њеном нафтном сектору је само повећала проблеме венецуеланског народа. Ово је пета кардинална грешка Чавеза и Мадура, која је сада довела до застоја експлоатације, транзита и продаје нафте.

Не треба заборавити да се друга половина англоамеричке игре темељи на чињеници да је Венецуела високо поларизирано друштво. У земљи не постоји средња класа и мањи слој богатих који је оштро одвојен од већине обичних грађана. Милиони из друге категорије су под Чавезом и Мадуром добили приступ социјалним накнадама, док се елитна мањина морала одмакнути од државног новца.

Ти су људи потпуно американизовани и на британским и америчким универзитетима су одавно научили да мрзе своју домовину. Све у Венецуели им се гади и за себе су створили мали проамерички “рај” у четвртима источног Каракаса или у савезној држави Миранда, која са својих 2,5 милиона становника функционише као феуд  Енрикеа Каприлеса. Са сигурношћу се може тврдити да административни систем Венецуеле није прошао никакав “револуционарни терор” или да је било присилно наметнутих одлука из Каракаса. А нешто се сигурно могло урадити, јер до данас у разним државама и градовима опозиција делује слободно и аутономно од централне владе.

Још од 2000. Вашингтон те снаге користи на прави начин. Створени су сви предуслови и економски проблеми у држави као када су пучисте 2002. ухапсиле Уга Чавеза. Бела кућа је тада, као и данас, пожурила да призна опозицијску марионету као новог вођу, али се ситуација преокренула у Чавезову корист.

Становници Венецуеле су показали да могу остварити оно што Украјинци нису били способни 2014. Чак је и Русија имала слично искуство. У Каракасу 2002. и у Москви 2012. године људи нису ћутке посматрали текући државни удар у главном граду, већ су изашли на улице и протестовали. Схвативши одакле ветар дува и видевши људе како подржавају своје вође, скептични припадници политичке елите су се придружили већини. У случају Уга Чавеза, он је пуштен на слободу, у случају Русије је Владимир Путин. Лидери опозиције које је створио Вашингтон нису добили поверење народа.

Сећајући се ове приче, Мадуро је пре неки дан рекао да, као и у време Чавеза, земља ствара 50 000 припадника Боливарске милиције, а до маја ове године ће у Венецуели бити око 2 милиона организованих људи спремних за оружје.

“Људи у Венецуели неће допустити Америчком царству да дотакне педаљ наше земље”, рекао је Мадуро.

Како би успео у томе што је наумио, оружје из Русије у Венецуелу стиже сваки месец. Земља је већ заштићена од напада америчког ваздухопловства руским системима С-300, артиљеријом, авионима и ракетном технологијом.

Каракас има пет комплетних дивизија од 90 000 људи, стога се чак и проамеричка Колумбија колеба и не жели масовно распоређивање америчких трупа на граници са суседном Венецуелом.

Од 2006. су Русија и њене компаније у државном власништву осигурале Венецуели  кредите и кредитне линије у износу од око 17 милијарди долара. Кина још више, од чега је приказала само неколико десетака милијарди.

С једне стране, Венецуела је талац и својих климатских услова, јер осамдесет одсто територија није погодно за живот. Међутим, с друге стране, баш у том делу лежи богатство земље. По резервама природног гаса у Западној хемисфери, Венецуела је на другом месту, а по резервама угљеника, гвожђа, мангана, титана, никла, бакра, олова, цинка и других руда је на првом или на другом месту. Боксит, кобалт, злато, дијаманти, сребро, азбест, фосфор и друга богатства су такође присутна у земљи, а компаније из Кине и Русије раде на многим од тих ресурса.

За Европу, Канаду и Америку је ова ситуација “крајње неправедна”, што је рекла и англоамеричка марионета Хуан Гваидо. Прво што се гледа у савременом свету за директне или индиректне инвазије јесте доступност енергетских ресурса у некој земљи.

Али је Венецуела и кључ за улазак у Никарагву и Кубу. У првој земљи се Кина припрема за изградњу новог канала, који ће бити конкуренција ономе у Панами, док на Куби чврсте интересе има Русија.

Осим тога, Кина не може градити канал без војног кишобрана Москве, а Куба ће остати у орбити Кремља само уз финансијску подршку Пекинга. Очигледно, за Сједињене Државе су резерве нафте у Венецуели важне како би имале полугу притиска у креирању цена гвожђа, црног злата. У случају успеха, САД против Москве као оружје могу користити обарање цена нафте, а против Кине забрану увоза енергије из Венецуеле.

Хитност овог случаја произилази из успеха Русије у Сирији, где су уништени дугорочни планови америчких стратега. Сирија је морала бити уништена и како би се Кина изоловала од енергетских ресурса Блиског истока. Контрола протока нафте и гаса, стварање “приручних” терористичких војски и још много тога је с временом ослабило.

Моћан алат за одређивање цена нафте мора деловати, ако се жели вршити ефикасан притисак на Русију и Кину. Опасност од колапса извозне економије блокирањем приступа Кини енергетским ресурсима је требало да постане значајно оружје “трговинског” рата, а дампинг цене енергије би биле главно оружје за спровођење “обојеног” удара у Русији.

Победом Москве се све променило. Штавише, Русија није успела да уништи америчке планове само у Сирији, већ је постигла и значајан успех у прерасподели другог инструмента. Главни механизам Сједињених Држава за било какво обарање цена нафте је  династија Ал-Сауд, али је доласком Русије у ОПЕЦ+ он ослабљен. Уговори које је Москва склопила у арени нове организације су зауставили америчке покушаје да се поново снизе цене енергије. Другим речима, тренутно се на нафту не може утицати без Венецуеле.

У том контексту, попис западних земаља које подржавају венецуеланску опозицију изгледа иронично. Посебно је ироничан жар Француске, где Макрон тријумфални лук победе штити оклопним возилима, а истовремено даје подршку побуњеницима против “венецуеланског режима”.

И 2016. је постојала слична хистерија у свету, али се и она завршила фијаском. Није случајно да је 6. фебруара из Сједињених Држава стигла велика количина опреме и оружја, коју су пресрели венецуелански безбедносни функционери. Није случајно да се не појављују снајперисти, типични за било коју западњачку револуцију, који би на трговима Венецуеле “у правом тренутку” пуцали на обе стране гомиле.

Амерички и британски војни плаћеници и агенти такође нису ухваћени од оперативаца “неке” Венецуели пријатељске земље. Исте те земље као да немају своје инструкторе  у Боливарским снагама, сада када увежбавају међуоперативност руског и кинеског наоружања. Америчка “помоћ Венецуели” у УСАИД формату, као и  “мисија” Уједињених народа с амбулантним возилима и камионима натовареним новцем и оружјем, упркос корупцији, такође није ушла у земљу. Мадуро је на “нечији” савет распоредио најоданије снаге на граници с Колумбијом и одбија “помоћ” Вашингтона.

Покушај оружаног преврата крајем јануара, ослањањем на особље мањих складишта оружја, наводно је онемогућен без помоћи “неке” контраобавештајне службе треће стране.

Укратко, имитација војне побуне уз признавање ауторитета Гаида пре неколико недеља није прошла захваљујући заједничким напорима Каракаса, Москве и Пекинга. Дакле, Сједињене Државе имају све шансе да поново доживе неуспех као у Сирији, али пуно раније него у арапској земљи.

Детаље ужасног напада америчке коалиције на Деир ез Зор прочитајте ОВДЕ.

Извор: Н. Бабић, logicno.com

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube