Да би схватили медијску слику у Србији, најбоље би било да бар један дан проведете у неком месту у унутрашњости и покушате се информисати преко доступних медија.

Овако на питање да у пар реченица „појасни“ актуелни тренутак медија у овој земљи одговара један од првих људи Независног удружења новинари Србије – НУНС и уредник седмичних новина Кикиндске Жељко Бодрожић.

Његова изјава је уследила након презентовања података НУНС-а како је само у 2018. години забележено више од 100 напада и претњи новинарима, а почетком ове године тај број константно расте.

Европска федерација новинара – ЕФЈ је стога поручила да ће властима у Србији, уколико не знају како да спрече нападе на новинаре, послати програме заштите, да им помогне у борби против „тролова“ и „ботова“, али за то треба постојати политичка воља, које у овом тренутку нема.

Таблоиди из криминално-удбашке зоне

„Власти морају проверити зашто се финансирају новинари и медији који шире мржњу. Посебно би требало обратити пажњу на то да они нису финансирани државним парама, него новцем пореских обвезника. Право је јавности да зна како се та средства користе“, поручио је пре неколико дана у Београду Мехмет Коксал из ЕФЈ-а, чије је седиште у Бриселу.

„Ако нисте на кабловској, у понуди имате телевизије са националном фреквенцијом, којих је пет – Радио-телевизија Србије, Пинк, О2 (бивши Б92), Прва и Хепи – и које су све, мање-више, под управом људи [председника Србије] Александра Вучића, и барем једну локалну и регионалну, а и оне су скоро све под управом владајуће Српске напредне странке – СНС и њихових сателита. На киоску можете да купите, у најбољем случају, осам дневних листова, али тај квантитет не даје квалитет. Напротив, најтиражнија су четири таблоида, који су у некаквој сивој, криминално-удбашкој зони, и сваки понаособ представља својеврсни стрељачки вод за јавно вређање, блаћење и денунцирање политичких опоненета“, говори Бодрожић за Ал Џазиру.

„Ту су (пара)државне новине Политика и Вечерње новости те новосадски Дневник, такође под стегом Вучићеве организоване групе, и једини слободни дневни лист Данас. У многим срединама постоје и локалне новине, углавном недељници, а огромна већина на услузи локалним и државним вођама.“

„О радију више не вреди причати, јер су се скоро све станице, од локала до Београда, претвориле у музичке џубоксове, претежно са лошом музиком, да не кажем одвратном, и са кратким вестима о великим успесима Вучића и СНС-а“, рекао је Бодрожић.

Ако нисте на интернету, а таквих је, кажу подаци, преко 50 посто у Србији, онда из велике већине доступних медија можете сазнати да „живите у најнапреднијој држави у Европи, земљи запослених и срећних људи, својеврсном балканском Хонг Конгу, под мудром и поштеном управом кнеза, пардон, председника Александра Вучића“, додаје он.

Не виде да држава клизи у диктатуру

„Оно мало независних и слободних новинара и медија, што је претекло све ове деценије разарања и заглупљивања друштва, потпуно је изопштено са тржишта огласа и реклама и, поврх тога, на удару је негативне пропаганде својих назови колега из скоро свих горе поменутих медија, па је само питање дана, уколико Вучићева владавине потраје, када ће и они заћутати или дићи сидро и отићи негде на Запад, да раде било шта.“

„Ситуација је тмурна, мрачи је то што се политичари, а добрим делом и медији из Европске уне, ‘праве мртви’ и не желе да види да држава клизи у диктатуру. Наду уливају грађански протести, и то је, чини ми се, последња шанса да наше друштво изађе из блата, у које је упало пре три децене“, закључио је Бодрожић.

Недавни извјештај организаце Фреедом Хоусе, назван Слободе у свету 2019, сврстао је Србију у категорију „деломично слободних земаља“. Један од важнијих разлога за пад ове земље на листи за неколико позиција је и стање медијских слобода. Упозрава на то и известитељ Европског парламента за Србију Давид МцАллистер, који каже како без слободе медија нема чланства у Европској унији, јер је то кључни индикатор спремности једне државе да постане дио Уне.

„Стратегија владања Александра Вучића осмишљена је тако да бираче, или, како он каже – народ, држи у стању сталне тензије и напетости. То му најбоље успева уз помоћ агресивних, примитивних и неодговорних таблоида, који у Србији имају углед и тежину мејнстрим медија. Они му служе као мегафон преко којег се, без критичке дистанце, саопштавају одлуке и поруке политичке врхушке, али и, што је далеко опасне, као оруђе, а неретко и оружје, којим се власт обрачунавала са неистомишљеницима у новинарским редовима“, каже за Ал Јазееру Славиша Лекић, један од челника НУНС-а и главни и одговорни уредник магазина Статус.

„Такозвани независни новинари данас раде у ‘непријатељском окружењу’. Држава можда не увек била међу иницијаторима, али јесте, сасвим сигурно, међу инспираторима ометања, претњи, притисака напада, па и убистава новинара“, додаје он.

‘Данасу’ плаћају да им не објаве оглас

„Од тога је поразнији само утисак да данас ни у једном јавном наступу неког из врха власти нема речи којима би охрабрили новинаре да раде свој посао, а тако макар посредно обесхрабрили оне који их у томе спречавају. Без икакве ограде, може се рећи да је Србија данас окружење којим влада страх и у којем се страхом влада“, рекао је Лекић за Ал Јазееру.

Слично размишља и Драгољуб – Дража Петровић, главни и одговорни уредник листа Данас.

„Медији који нису Вучићеви сналазе се помоћу ‘штапа и канапа’. Ми у Данасу имамо ситуацију да је маркетинг толико опао да, уместо редовне 32, најчешће штампамо 24 странице, јер је неисплативо правити дневну новину са једним огласом. То означавање Данаса, Времена, Нина, Н1 и других као непријатељских елемената у текстовима режимских медија или изјавама државних функционера довело је до тога да људи сами, без да им ико каже, имају утисак да сарадња са нама може њима да представља проблем, а сврха маркетинга је управо супротна“, говори он за Ал Јазееру.

„Имамо чак ситуацију да одважни појединци желе да помогну тако што плате оглас, али моле да он не изађе. Тотални апсурд! Најгоре је што режим на тај начин гуши медије који нису створени за једнократну употребу, већ ће, по свему судећи, бити слободни и када они не буду више на власти. Што ће рећи – значићемо и њима када једног дана буду опозиција. Јер, данашњи режимски медији су изабарали тај концепт само из пуког комерцијалног интереса, не намеравају да икада буду опозициони или критички према властима, попут Пинка, који је до сада опслужио све српске владаре.“

Петровић каже да су претње најчешће преко друштвених мрежа, али не мањка ни оних које су упућене директно.

Кад председник сатиричаре зове на ТВ дебату…

„Мени се недавно десило да ме неки човек псује на улици пред породицом само зато што је чуо од председника Србије да му се не свиђа емисија ПЉиЖ, коју Воја Жентић, Мићко Љубичић и ја правимо на Н1. Председник је на Пинку рекао да је наша емисија нешто најглупље што је видео у животу и позвао на ТВ дуел, а можете мислити државу чији председник сатиричаре зове да дебатују на телевизији… То нема нигде!“, резигнирано констатује уредник Данаса.

„Имате осећај да је све што радите последње што сте урадили, јер никада не знате да ли ће ваш медиј опстати до сутра. Апсолутна нетолеранција према другачијем мишљењу кулминира у медијским хајкама, где испада да је државни интерес само оно што смисли Вучић. Нема другог интереса.“

„Државна телевизија је на најгорим гранама од времена Слободана Милошевића, јер постоји списак људи које не зову у емисије. Примерице, ја на РТС-у нисам био пет година, пре тога су ме звали скоро сваке недеље, разним поводима. На другим телевизијама са националном фреквенцијама имате директне преносе свега што ради Вучић, нормална дебата не постоји. Пропаганда је потпуно поразила новинарство“, закључио је Петровић.Зоран Секулић, оснивач, директор и главни уредник агенције Фонет, која дјелује већ пуних 25 година, тврди како се стање са слободом медија у Србији погоршава из године у годину, ако не и из дана у дан, што виде сви, осим власти и медија и новинара под њиховом контролом.

Застрашујуће размере говора мржње

„Ем најутицајнији медији не раде у интересу грађана, већ служе као средство власти за обрачун са политичким неистомишљеницима и ‘дављење’ критичког мисљења, ем шире атмосферу страха и сукоба, како у земљи, тако и регион“, каже он.

„Преостали независни медији су игнорисани, дискриминисани и потиснути у својеврсни ‘резерват’, ограниченог утицаја и домета. Финансијски исцрпљени, једва преживљавају, учестало изложени притисцима, претњама и нападима, које власт толерише, па и подстиче, у јавним наступима. Медијски закони се не поштују, политичке воље да се стање поправи нема, а свакодневна кршења кодекса више не могу ни да се изброје. Говор мржње у медијима и на друштвеним мрежама поприма застрашујуће размере. Систем контроле медија у односу на претходне транзиционе власти унапређен је скоро до савршенства“, рекао је челник новинске агенце која већ четврт стољећа покушава и, тврде многи, успева доказати да у Србији постоје квалитетни, професионални и објективни медији.

„Индеџ одрживости медија, ако је судити по резултатима глобалног истраживања организаце Иреџ, у Србији је прошле године био мањи него у последњој години владавине Слободана Милошевића“, рекао је Секулић за Ал Џазиру.

Како су ‘Кикиндске’ победиле државу Србију

‘Недељник Кикиндске, који уређујем, постале су познате широм земље, а и ван граница, још крајем деведесетих, када смо се нашли на удару злогласног Закона и информисању. Славу смо потврдили победама у споровима са државом пред Комитетом Уједињених нација за људска права у Њујорку 2005. године и пред Европским судом за људска права у Стразбуру 2009. године’, каже Жељко Бодрожић.

‘То су случајеви из првих година након петооктобарских промена, када су на нас навалили моћни људи из локала, политичари, бизнисмени, криминалци… Судије у Кикинди су заузеле став, који су прокламовали један моћни локални политичар и један утицајни локални адвокат, да нас  ‘треба научити памети’, и осуђујуће пресуде су долазиле као на траци.’

‘Случај пред Комитетом УН-а догодио се пре него што је држава ратификовала Европску конвенцију о људским правима и пре него што је Суд у Стразбуру постао надлежан и за нас. Највеће заслуге за то имају Биљана Ковачевић Вучо и њени сарадници из Јукома, који су нас заступали и били упорни у намери да докажу да нисмо криви.’

‘Суду у Стразбуру смо упутили два предмета, који су, по нама, били најфлагрантнији примери гажења нашег права на слободну реч и мишљење и испоставило се да смо у оба случаја били у праву и победили смо државу на међународној сцени. Тако да често истакнем како смо тих година у домаћем првенству губили утакмице, јер су главне суде биле потплаћене, а у Купу УЕФА, односно на међународном сцени, имамо позитиван скор’, рекао је Бодрожић. 

Кесић: Постоје два Вучића

‘Медији су од пресудне важности за опстанак било које власти у фотељи, па тако и ове садашње у Србији. Председник Вучић не само да највише пажње поклања медијима, мислим да он 90 посто свог радног дана посвећује медијима и пази на сваки критички глас – ако не може да се спречи, онда да се дефамира, да се попљује’, каже београдски новинар и један од аутора и водитељ популарне емисије ’24 минута’ Зоран Кесић.

‘Занимљиво је када председник оде ван земље, када учествује на неком самиту, примерице на скупу о слободи говора, што је посебан апсурд, он је знатно мирнији него када је у Србији, на питања одговара сасвим мирно, новинарима саговорницима се обраћа с поштивањем и именом. Постоје, дакле, два Вучића: један за домаће и један за страно тржиште. У Европи и свету он је један здраворазумски лидер…’

‘Вучић слободно може да постане телевизијски водитељ, ако већ није… Ја радим годинама на телевизији, а он је на екранима сто пута више од мене’, рекао је Кесић.

Прочитајте ОВДЕ шта то не занима Вучића.

Извор: balkans.aljazeera. net/Фуад Ковачевић