Најновије

СЛОБОДАН РЕЉИЋ: Време је да се зачује глас 80 одсто грађана за које „Косово је Србија“

Пре непуну годину дана објављено је да је 81 од сто грађана Србије против признања Косова. Чак ни ако би било тачно оно што нам крајње неодговорно обећава брљиви Јоханес Хан, да ће некад Србија бити чланица ЕУ. Само је 3 од сто грађана учествовало у некој врсти унутрашњег дијалога о Косову који је, ако се сећате организовао председник Србије. 

Слободан Рељић (Фото: Правда)

Пише: Слободан Рељић

Важно је напоменути да су ово истраживање спровели истраживачи јасно несклони оваквом мишљењу грађана. Тако ћете, ако сад одете на сајт Института за европске послове, на централном месту наћи наслов: „20 година од НАТО бомбардовања, сарадња никад боља, да ли је време за чланство?“. Институт, то се види и из тог текста, промовише чланство Србије у НАТО, чак и ако је, и по њиховим истраживањима, 84% грађана против. Дакле, једна од оних добрих организација која отворено показује да „европски послови“ апсолутно не трпе мишљење народа. Неумољиви љубитељи демократије без демоса.

Ко год зна нешто о техникама истраживања јавног мњења може потврдити да ово 81%, без страха да ћете погрешити, можете гледати и као – 91%. Али ни таквих 81% није могло натерати председника Србије да узме народну вољу у обзир у преговорима о нашој јужној покрајини. Он је наставио да се „разграничава“ с Тачијем и то тако снисисходљиво и без гарда да му је овај сад у Минхену (16.2.) бацио у лице чињеницу да не може да постоји никаква Заједница српских општина јер то нема у тзв, Уставу Косова.

Први је резултат председникових напора и потписивања Бриселског споразума - у чије се разматрање не сме упустити никаква правна институција Србије, у судству које председник јавно третира као сервис за хемијско чишћење – да српски преговарач држи до Устава Србије као до лањског снега. Друга очигледност је да Хашим Тачи - који је студирао „филозофију и историју на Приштинском универзитету“, у Цириху додавао нека знања из историје Југоисточне Европе и „био оснивач марксистичко-лењинистичке организације Народни покрет Косова“ – више држи до Устава и права него „најбољи студент у историји Правног факултета“ и оданије се бори за неку недовршену државну творевину него борбени „делија са Звездиног Севера“ вишевековну државну творевину. 

Каква год да вам је политичка позиција у Србији морате осетити мучнину. Било је оваквих самопонижавања у Србији како је постала бантустан, али нико није тако свакодневно и нетолерантно, од раног јутра до касне вечери, са свих екрана ружио народ. Тешко је наћи у Срији биће, сем ваљда његових најближих, кога Александар Вучић није нагазио. Једино они којима то пуни џепове ћуте. 

И сада су на улицама у тридесет-до-педесет градова пробуђени студенти, знатижељни ђаци, преварени малинари, убогаљени пензионери, противници градње мини хидроелектрана, потцењени професори, презрени архитекти, понижени војници, уплашени свет из Косовске Митровице, партијски кибицери, разгоропађени глумци, повређени грађани који сав тај „економски успех“ виде као „тоталну распродају“ и зулумћарење без ограда.  И више не могу да трпе. И не верују да ће морати./„Био једном један Вучић./ Тај је јео шта је хтео/  аеродром цео и пензија део./ Језик поган, поглед зао,/ он за устав није знао./ Док га народ једног дана/ шетњом није избрисао.“/ Пишу се стихови, пароле типа "Позлило нам је од твојих успеха", носе се сугестивне играчке попут вешала, потписује се „Споразум с народом“. Сва та смеса све је експлозивнија. 

Око тог мора незадовољника петљају неспособне опозиционе партије и дириговане НВО. Утихнуле су и будалаштине како грађани пре свега траже бољу економску ситуацију. Овај систем то више не може произвести ни у Западној Европи. Најједноставнији су захтеви за слободу медија. Једино што је свима јасно да ће они који их преузму, док је овог система, чинити исто као и Вучић. Као што су и чинили.

Bажно је разумети да повод за ове протесте јесте Вучић и његов банални начин владања, али разлози су много дубљи. Протести који трају и шире се по Србији су по својој природи исто што и “жути прслуци” у Европи. Додуше, у њима има више очајања, јер оно тамо је посрнула демократија, ово овде колонијална демократија. Кад би само Вучић био проблем, маса би ту власт раскомадала за две вечери. Али ради се о дубинској кризи система, а такве промене су преломне, крајње неизвесне. Сви који се нуде као решење већ су нам седели за вратом. Вучић је због њих и дошао на власт.

А предаја Косова лебди над тим.

Зато ће се у овој народној вољи, која личи на библијски хаос, и која је јачи адут од контролисаног и испрофанисаног изборног система, морати успоставити неки ред. Сваки преокрет има свој камен на који се стаје. Срби ће морати са своје државе скину покров понижења и усмере њена кретања и одлучивања у склад с народном вољом. 

Кад једном одлучимо да не будемо колонијална демократија онда ћемо имати и став 1) да се, ако и све нормалне државе на свету, не можемо разграничавати са сепаратистима из Србије, 2) да неће нас девет десетина народа бити удружено с нашим НАТО-убијачима потписом неког новог Вука Драшковића, 3) да ће нека нормална влада из Немањине, као све нормалне владе, у складу с нашим интересом донети економски програм а да се неће ММФ-ов терор проглашавати највећим успехом, 4) да „мир у региону“ по мери „америчког националног интереса“ не може бити важнији од опстанка Србије, 5) да медијска интерпретација догађаја у свету неће бити вестернизовани поглед на свет који је усмерен, како нам је пре неколико година јавио часни Немац Вили Вимер, да „Србија треба да се трајно искључи из европског развоја“. Подвлачим реч „трајно“. Кад једном поставимо нормалан ред ствари све остале ствари ће се поређати по тим „првим принципима“. 

Ми тренутно немамо важније поруке од оне коју је часни човек и најбољи српски пливач свих времена Милорад Чавић имао на црвеној мајици коју је обукао за церемонију на којој је требало да му око врата окаче освојену златну медаљу на 50 метара делфин на Европском шапионату 2008. у Ајндховену. Писало је: „Косово је Србија“. Чавић је суспендован у Ајндховену, али га неће моћи мимоићи ни једна хорника борбе Србије против распарчавања које је на почетку XXI века чинио Запад. Милорада Чавића ће нека слободна Србија тертирати као хероја у великом невремену. Кад је требало имати срце! И поступити као слободан човек! Колико год била велика сила која је то изгурала из јавности, таква дела се сачувају негде дубоко у колективној свести народа и изненада изроне. 

Деценију касније кад је од сјајне западне дилижансе, која је неометано прелатала „преко наших стрељаних очију“, остала олупина – опет долазимо до тога да се мора јасно и гласно рећи: „Косово је Србија“ и чинити да тако у догледној будућности буде. Да се не срамотимо своје деце. Јер, није ваљда да ико од оних одлучних људи који шетају једанаест недеља верује да је историја нашла Вучића и Дачића да за „нашу децу“ учине „да рата више никад не буде“. То је само најниже подметање. Сваки српски сељак зна да се за децу треба чинити исто оно што мудри Кинези уче миленијумима: Добар родитељ детету не даје рибу, него га учи како да рибу улови. Нема тог Вучића и Дачића који могу и највећом велеиздајом да бију битке наше деце и у њиховом времену. 

А рат ће нас заобилиазити у мери у којој нас не буду видели као лаку мету, што ови наши убедачени ратници упорно чине. И ми немамо право да будемо слаби и да се стално повлачимо, јер хранећи похлепу непријатеља бићемо одговорни за рат. Више него они. Кад једном настане свет у коме ће се Британци, Немци, Италијани, Американци одрицати својих територија зато што нека група отуд не жели да буде под управом Лондона, Берлина, Рима или Вашингтона доћи ће време да се и у Београду о таквим потезима размишља.

Уосталом, па и не ради се ту о народима него о распојасаним олигархијама. Иако све те земље себе зову демократијама, демос се није слушао. Без обзира на тврдње НАТО-а да је бомбардовање извођено у име интереса народа демократског света истраживање јавног мњења из априла 1999. које је објавио Економист показало је велико противљење рату и у земљама НАТО, иако је и питање на које је одговарано с намером искривљивало истину: „Да ли сте за или против НАТО одлуке да бомбрадује српске војне положаје?“ И, трећина или више становништва се противила у Канади, Пољској, Немачкој, Француској и Финској; једва до пола се добијала подршка у Мађарској и тачно половична у Италији, а у Чешкој Републици се противило две трећине. У Русији је против било 94 одсто, у Украјини 89 одсто, у Словачкој 75 одсто. Противљење у две највеће земље на свету, Кини и Индији, је било несумњиво. У Грчкој, чланици НАТО, против агресије на Србију је било 99.5 одсто становништва. Српски народ то мора да има на уму. 

Нема потребе да слушамо Јоханеса Хана, који бесловесно, усред великог безбедоносног скупа у Минхену као у лудници позива да се предаја Косова и Метохије што хитније потпише, јер после мајских избора за Европски парламент сав овај напор Могеринијеве и Коцијанчичеве однеће мутна вода. Па добро, је л' тај човек нормалан? Или му је, можда (да не будемо неправедни), наш председник обећавао да ће он то, свемоћан и поуздан партнер Запада који само очујкује с Путином, средити - до пред летње одморе?

У доба отоманске окупације Срби су имали породицу која је била окупљена око заједничке економике, у којој су васпитавани нови чланови и Цркву - као центар духовног окупљања и место образовања оних који су стицали више од основних знања. Данас, у доба „демократске окупације“ у систему колонијалне демократије 1) наш политички систем је имплементиран споља и контролисан и отворено усмераван против народне воље; 2) наша економија је усклађена с прокламацијама Вашингтонског консензуса и предата ММФ на управљање; 3) наш школски систем се систематски „реформише“ по смерницама Глобалног покрета образовне реформе и усклађује своје курикулуме са западним корпоративним интересима одбацујући везу с нашом културом и циљевима; 4) наша породица је у процесу убрзаног распадања који је развијен до цинизма – на челу владе која брине о демографском препороду и усмерава васпитно-образовни систем је етаблирана лезбијка која је објавила да са својом партнерком „чека дете“!? 

Остала нам је Црква, израњавана и нападнута са свих страна, али ипак, после свих унутрашњих сукоба способна да каже - „Косово је Србија“. Зато су смислени и позиви из друштва да се она више и директније ангажује на заустављању ерозије, сад већ и петине Србије - и то Србије која је суштина Косовског завета. 

Мораће неко у овако хаотизованом друштву стално оглашавати „Косово је Србија“, јер без тога се атомизоване јединке, иако их има бар 81 од сто, гуше у осећају усамљености који производи пропаганда вестренизованих медија и теледириговано навођење партијских и НВО инфраструктура које су устројене по упутствима Џина Шарпа у приручнику Од диктатуре до демократије. Колико су та упутства колонијална беспризорност видеће свако ко, на интернету, прочита назив библиотеке у којој је приручник објавила НВО Грађанске иницијативе : Рушимо препреке, градимо мостове. 

Док Запад (САД и ЕУ) подиже зидове према којима је Берлински зид каменчић у замку Карлштајн, ми поданици колонијалне демократије би требало да се ослободимо свих организација и одбрана као пећински људи. Парадокс је да је Шарпова доктрина демократског терора постала заштитни знак Београда, града који се први побунио против Новог светског поретка! Отпор се после преливао у све гадости америчке политике од „арапског пролећа“ до Хуана Гваида који је у Београду научен да се може постати председник Венецуеле иако никад ниси изабран за ту функцију. И, замислите, то и Шарпа превазилази - „демократске земље“ јавно признају неизабраног председника! Демократија ти је чудо.

Е сад, кад све ово имамо на уму, не треба да чуди што се реално побуњеним грађанима Србије нуди Споразум с народом у коме се политичке снаге не споразумевју с својим демосом о првом питању да „Косово је Србија“. Можда то стаје у тачку 4 : „Обавезујемо се да ћемо обелоданити и преиспитати све акте који су до сада усвојени и које би садашњи недемократски режим усвојио, а који угрожавају државне, националне и економске интересе.“ Можда, мада ће „шарпова деца“ све учинити да то не буде.

И по јавном оглашавању то није бити никаква обавеза за већину Вучићевих потенцијалне наследнике. Не осећају они никакву обавезу према ставу оних 81 од сто српских грађана. Мораће их та апсолтно апсолутна већина(као и Вучића!) стално и тврдо подсећати да – „Косово је Србија“. Велика већина њих су имали и имају своје обавезе према Империји, а народ је само тесто за печење кифли које ће задовољити њихов укус. 

То ће бити тако до год будемо пристајали да безусловно живимо у овом систему који нам је Запад у Pax Americana навукао као лудачку кошуљу. Народ ће се ту увек узимати у обзир само онолико колико буде спреман и способан да притишће. Јер, ми живимо у добу: И после Вучића Вучић. Као што смо и у доби: После Ђиласа Ђилас! 

То никако не значи да треба заустављати оправдану народну побуну. Морамо учествовати у овој великој европској побуни против капитализма који поништава Човека. Све ово подсећа на револуцију из 1848. Капитализам у Европи  је тада попустио.Шта ће бити данас кад Европа постаје баруштина у глобалном свету нико не зна. Али историјски народи у томе морају учествовати. И борити се за – прави ред ствaри!

Предходни текст Слободана Рељића за Правду прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

 

Вучић је марионета, ево ко заиста контролише Србију ! - Иван Ивановић

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

Бонус видео

Промоција књиге “Мрежни рат против Србије”

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube