Најновије

Како је стварано и како је уништено српство!

Југословенска монархија је била отеловљење југословенске идеологије, а не српског завета и православне хармоније Цркве и државе (Небеског и земаљског царства). Циљ те идеологије, а и саме југословенске монархије, био је да се уништи српска државност, Косовски завет и православље! Јосип Броз је само докрајчио тај процес…

Србија (Фото: Pixabay)

Пише: Жарко Видовић 

(одломак из књиге „Срби у Југославији и Европи“)

Римско право је дјело Византије и чини саму основу Царства православних Римљана (како се Византија званично звала). Прилагођавање хришћанству и кодификацију тога права извршио је православни цар Јустинијан. На жалост, руски цар Петар Велики је одбацио римско право као конституивну основу царства, те је тиме онемогућио хармонију цркве и државе, тј. одступио од православља.

У историји Европе, међутим, Србија остаје светао примјер поштовања те хармоније, што налази савршен израз у свенародном Косовском завјету. У српском предању је заштитник и кодификатор римског права, цар Јустинијан, слављен исто онако као и у Дантеа (у три пјевања Раја). Ево како је народно-црквено предање о цару Јустинијану записано у књизи „Житија светих“ др Јустина Поповића:

„Свети Јустинијан, пореклом Словен, вероватно Србин, из околине Скопља. Словенско име му је Управда. Свеколика величина овог цара је у дубини његовог православног веровања. И живео је по вери… Уз часни пост није јео ни хлеб, ни пио вино, него се само хранио зељем и пио воду… Саградио је велики број прекрансих храмова, као што је Света Софија у Цариграду… Сабрао је и издао Римске законе… Установио је празник Сретења Господњег. Писао је и богословска дјела. Саставио је црквену литургијску песму ‘Јединородни сине и Слове Божји’ која се почела појати на Литургији од г. 536. Сазвао је Пети Васељенски сабор Цркве, г. 533…“

Позивајући се на обавезу православних да поштују закон и хармонију Цркве с Јустинијановим законом, патријарх пећки Гаврило (на престолу патријарха 1648-1655) ишао је у Москву да, за одбрану Цркве од унијаћења (у Крајини!), тамо штампа свој превод књиге Византинца Нила Кавасиласа из 14. вијека,  под насловом: „Типик избраније многое от 34 книг на латинскују јерес“, па је против „латинске јереси“ говорио на Московском сабору г. 1655.

Хоћу рећи да Србима није осим Мајке Цркве потребна никаква друга „мајка“ (па ни „мајка Русија“), као што ни Русима није потребна никаква друга мајка осим Мајке Цркве православне руске!

Римско право је ушло дубоко у предање православних чак и онда кад се у том предању не чува под именом римском, него под именом светих царева и законодаваца као што су Константин и Јустинијан. Из тог предања, од монаха и „дубоких књига“ (о којима је ријеч у ‘Горском вијенцу’, 2776-2183) римско право је прешло и у свијест коју о историји има Карађорђев устанак. Ево шта каже прота Матија Ненадовић у својим „Мемоарима“:

„То је све било наше Велике Недеље, пред Васкрсеније 1804. године. Ја када дођем у Бранковину, кажем моме стрицу уговор… (тј. каже Јакову Ненадовићу договор са Карађорђем и сабором. А Јаков ће бити попечитељ устаничке владе баш за  питање закона и законитости)… Одмах се скупштина скупи… Сад је требало народу суд оставити. Ја сам имао Кормчију“ (Номоканон, од Светог Саве)… и читао Законе Јустинијанове и знао Мојсијеву строгост над Јеврејима, те испишем ткао неколико параграфа из Кормчије…“

Ту, наравно, нема ријечи о монархији. Али, има о Римском праву, што значи да је устанак припремао државу која је склона и отворена  за хармонију с Црквом, па тако и за монархију српску, православну. У самом схватању права, устанак је сасвим у складу са Цивилизацијом Запада. (То зна и томе се диви и Леополд фон Ранке у свом дјелу Српска револуција, г. 1829).

Оно чиме српска култура и предање (својим Православљем и монаштвом) превазилази западну цивилизацију је спремност за хармонију Цркве и нације са државом: решење није у самом одвајању монархије од државе, него у хармонији између цркве и државе, хармонији који отјеловљује монарх!

Ради тога, устаници одржавају најживље везе не са „Свјатејшим правитељствујушчим синодом“ Русије, него са Светим Петром Цетињским и са митрополитом карловачким, Стефаном Стратимировићем. Јер, мајка Србије није Русија, него Српска православна црква.

Шта би монархија могла да нам врати од свега онога што су нам одузели и чега су нас лишили комунизам и револуција? Да ли би могла да нам врати историјску свијест, осјећање националне заједнице? Да нам врати завјет и завјетну заједницу? Да нам открије дубљи (духовни) смисао и вриједност демократије у њеној хармонији с Црквом? У духовном кориштењу демократије за лично уздизање сваког човјека у Лучи?

Али, руска монархија (царски апсолутизам, цезаропапизам) је управо изопачила и занемарила све то. Берђајев је још г. 1935. написао књигу: „Руски извори и руски смисао комунизма“ и показао да су коријени руском комунизма у руском царизму! Само тако, само том истином је могао да сузбије папску клевету да је руски комунизам поникао из православља!

Оно што је Октобар био за Русе, то је југословенство (југословенска идеологија и југословенска монархија) била за Србе: удар, нема сумње, мање снажан од Октобра и револуције, али удар довољан за исцрпљену и малу Србију да је избаци из њене историје.

То ће се показати већ у догађајима око конкордата. Колико год је тај конкордат био противан православљу и п предању (завјету), он је одговарао интересима и самој суштини југословенске монархије, што значи да самa суштина те монархије није одговарала српској историји, предању, завјету, православљу. Ипак је сам монарх био иницијатор конкордата.

А када је конкордат одбачен, скршен на отпору Српске православне цркве, године 1937, завјереничке силе југословенства су судбину Срба у Југославији одузеле краљу и монархији и предале Комунистичкој партији Југославије, конкретно Јосипу Брозу. Он, наравно, није имо ту силу да скрши Србе. Али, завјереничке силе југословенске идеологије су одобриле упад Црвене армије у Србију, да би на тај начин Броз добио власт у Београду и до краја искористио југословенску идеологију за разбијање српске државности. Тако се југословенска идеологија показала довољном да Србе избаци из историје исто онако како је Октобарска револуција избацила Русе.

Карактеристично је да је др Јосип Смодлака био за читаво то вријеме, од почетка преговора око конкордата па до успоставе Титове власти, једнако активан и одлучујући важан дипломата краља Александра, као и др Шубашића и Јосипа Броза. За читаво то вријеме је политика југословенске идеологије вођена из Лондона: од времена Југословенског одбора (1914-1918), па до споразума Тито-Шубашић.

Југословенска монархија је била отјеловљење  југословенске идеологије, а не српског завјета и православне хармоније Цркве и државе (Небеског и земаљског царства). Циљ те идеологије, а и саме монархије (били тога свјесни југословенски монарх и монархисти, свјесни или не!) био је да уништи српску државност, Косовски завјет и православље!

О великом открићу крсташких тајних одаја у Сирији прочитајте ОВДЕ.

Извор: Седмица

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

Бонус видео

Владислав Петковић Дис – Наши дани

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube