Најновије

НАЈВЕЋА МИСТЕРИЈА РАЖНАТОВИЋЕВЕ ЛИКВИДАЦИЈЕ: Обелодањени подаци који су до сада били строга тајна! Ко је заиста убио Аркана?!

Лист Експрес је дошао у посед документа, својеврсног тестамента, који је начелник ОУП-а Лозница Војислав Јекић оставио у намери да остане записана истина о томе како је Аркан убијен, али и због страха, испоставиће се, на жалост, оправданог, да ће бити ућуткан.

Аркан (Фото: Јутјуб)

Овај документ лист је објавио 2016.године а ми га преносимо у целости:

 “Начелник ДБ-а Раде Марковић рекао ми је да је потребно да се уклони једно лице које тренутно својом непријатељском делатношћу озбиљно угрожава безбедност државе. Термин ‘уклонити’ у жаргону службе значио је физичку елиминацију, односно ликвидацију”, ово је у истрази убиства новинара Славка Ћурувије рекао сведок Милорад Улемек Легија.

“Ја морам да признам да је мени на неки начин и импоновало то што је он тражио од мене да уклоним државног непријатеља, не као част, али као неко признање да врх службе и врх државе мојој јединици доделе такав задатак, поготово што је држава тада била у тако тешкој ситуацији… С обзиром на то да је ово био први задатак те врсте који је требало да одради јединица, сматрао сам да бих ја лично требало да руководим том акцијом, а не да то препустим припадницима који, искрено речено, нису никада ни били обучавани за ту врсту задатака, односно за, да се тако изразим, ликвидације! Јер, нешто је друго учествовати у борбама на терену, у склопу јединице, а нешто друго је послати припадника у Београд да изврши ликвидацију, ето сад претпоставимо да се ради о Ћурувији… Тек после 5. октобра повезао сам ствари и сто одсто ми је било јасно да је то убиство урађено по налогу државе зато што сам касније и ја био укључен у неке ликвидације”, рекао је пуковник ДБ-а и бивши командант Јединице за специјалне операције.

Улемек је повукао кончић, али опарао је само ранфлу на џемперу. Потврдио је оно што је годинама из ових или оних разлога било недоказиво, осим што је суд у неколико случајева и то делимично успео да утврди – да су неки политички неистомишљеници, бизнисмени и високи функционери полиције у периоду од 1999. до 2000. године убијени по налогу или уз сагласност врха државе и тада њеног најмоћнијег апарата, Државне безбедности, у чијем је саставу био ЈСО.

Статистика из наведеног периода говори о двоцифреном броју ликвидација – убиство полицијског пуковника Милорада Влаховића, његовог млађег колеге Драгана Симића, новинара Славка Ћурувије, Жељка Ражнатовића Аркана, савезног министра одбране Павла Булатовића, генералног директора ЈАТ-а Жике Петровића, четвороструког убиства на Ибарској магистрали, убиству Ивана Стамболића… Бар половина до данас није расветљена. У истом периоду побијени су “жестоки момци” – Шијан, Бата Трлаја, Дуги, Ћанда, Сколе… Можда ће сва ова убиства остати тајна, тек, Експрес ће покушати да скине макар један слој мистериозне ликвидације Жељка Ражнатовића Аркана и двојице његових пријатеља.

Да ли је 15. јануара 2000. године у хотелу “Интерконтинентал” у Београду командант српске добровољачке гарде Жељко Ражнатовић Аркан, у жаргону службе – уклоњен, или је смакнут у мафијашком обрачуну, сведочио је Војислав Јекић, начелник полицијске управе Лозница, града из кога су стигле Арканове убице. Јекић је тврдио да је Аркан уклоњен уз логистику мафије и врха тадашње Државне безбедности. Навео је Андрију Драшковића и шефа ДБ-а Радета Марковића, као и имена неколико тада високих функционера полиције који су заташкали случај. Да иронија буде већа, формиран је и штаб за случај у “Интерконтиненталу”, којим су руководили Раде Марковић, тадашњи министар полиције Влајко Стоиљковић, као и двојица тадашњих полицијских генерала који су опструисали истрагу Аркановог убиства.

Аркан уклоњен уз логистику мафије

Због својих тврдњи Јекић је побегао у Републику Српску. Уверен да му је живот у опасности, он је написао изјаву о својим сазнањима о убиству Ражнатовића и оверио је у суду у Зворнику крајем новембра 2000. године. Шест година касније Јекић је са два метка ликвидиран испред кафића “Контакт” на Новом Београду, где је позван да дође из РС на пословни састанак.

Експрес је дошао у посед овог документа, својеврсног тестамента који је Јекић оставио у намери да остане записана истина о томе како је Аркан убијен, али и због страха, нажалост, испоставиће се оправданог, да ће бити ућуткан.

У судском поступку за смрт команданта “тигрова” осуђени су само извршиоци – Доброслав Гаврић Дуки, бивши припадник ЈСО-а, Милан Ђуричић Мики и Драган Николић Гаги. На изрицању пресуде судија Драгољуб Ђорђевић навео је да је “веће свесно да овом пресудом није у потпуности расветљен догађај у ‘Интерконтиненталу’, односно да није откривен налогодавац. Такође, остало је нејасно и који је мотив убиства… Међутим, ми смо судили на основу оптужнице, а оптужницом није ни тражено више од онога што је урађено…”

Јекићеву изјаву преносимо у целости:

“Запослен сам у МУП-у, од 1970. године радио сам на свим пословима полицајца у униформи, затим као инспектор у цивилу до највишег звања. Постављен сам на место начелника ОУП-а Лозница почетком 1999. године. Раније, 10 година радио сам на контроли законитости, односно у Инспекторату за контролу законитости МУП-а Србије".

Изјава коју пишем добровољно везана је за моје учешће у расветљавању убиства Ражнатовић Жељка, Мандић Миленка и Гарић Драгана, које се догодило 15. јануара 2000. године. Ову изјаву након овере код надлежног суда, где ја сада боравим, желим дати сину покојног Жељка Ражнатовића, Михајлу Ражнатовићу. Ја ћу лично зато тражити да сведочим о напред наведеном случају када се за то стекну услови, односно када држава Србија поново постане демократска и правна. До тада ову изјаву Михајло може користити код надлежног суда, може такође да је умножи и да родбини оних који су убијени заједно са његовим оцем.

Дана 15. јануара 2000. године око 18 часова возио сам се кружним путем у непосредној близини Лознице. На раскрсници тог Шепачког пута наишао сам на тежак саобраћајни удес, где препознајем ко је власник возила које је учествовало у удесу. Полиција је била на лицу места, изашао сам и интересовао сам се о повредама. На мобилни телефон јавио ми се Нешић Марко, мој пријатељ, и питао ме да ли имам неког лекара у Ургентном центру у Београду, он се налази у болници у Лозници, где се за транспорт припрема син његовог возача, а исти је повређен у том напред поменутом удесу. Рекао сам да немам, да ћу ја одмах звати пријатеље лекаре у Београду и да ћу му се јавити. Отишао сам у моју канцеларију, окретао неколико телефона у Ургентном центру, никога нисам добио на везу. Седео сам још неко време у канцеларији.

На мобилни телефон позвао ме је Ђуричић Милан Мики, ког доста добро познајем, и питао ме да ли може за једно пола сата да ме види. Рекао сам да нема проблема, да ме позове поново па ћемо се договорити. Сишао сам у дежурну службу и након извесног времена дежурни ми је рекао да се јавио Вилотић из болнице и да је видео да је довезено неко лице које је негде упуцано. Вилотић је помоћник командира на граничном прелазу Трбушница, а налазио се у болници у вези с повређеном свастиком из напред поменутог удеса. Дежурни ми је рекао да из болнице нису још ништа јавили и да не може да успостави телефонску везу са болницом. Рекао сам да пошаље најближу патролу која ће да утврди о ком лицу је реч и где је повређено. Чуо сам када је колега из патроле јавио да му је дежурна медицинска сестра прочитала да је повређен Глишић Драган, да је операција у току и да су сви лекари у сали. Рекао сам да пронађу инспектора који је имао пасивно дежурство и да узме случај у рад. Отишао сам у стан. Након неколико минута на мобилни телефон поново ме је позвао Мики и тражио виђење. Рекао је да је у центру, ја сам казао да сам у стану и да ћу сићи испред зграде.

Испред улаза зграде чекали су ме Мики и Драган Николић Гаги, којег сам такође добро познавао, али сам га ређе виђао него Микија. Поготово у задње време. Гаги је одмах након поздрављања рекао:

– Имали смо један мали проблем, треба нам твоја помоћ. Питао сам какав проблем. Рекао је: – Добар друг је упуцан и сада је у току операција. Чим се заврши, морамо га пребацити у болницу у Бијељину. Зашто у Бијељину, питао сам. Рекао је да овде нема лекова, да нема услова. Питао сам како се зове тај друг и где се догодило то упуцавање. Рекао је: – Ту преко дошло је до свађе у саобраћају, друга је страна побегла, а он се зове Глишић Драган. Казао сам да не долази у обзир никакво померање, да видимо о каквој се повреди ради. Мој инспектор је већ укључен у рад. Рекао сам им да се чујемо сутра, требаће и они да дају изјаву, па ако не буде опасна повреда, помоћи ћу им. Инсистирали су и даље.

Рекао сам: – Па ако сте му добри другови, што хоћете да га убијете транспортом. Затим је Гаги рекао да иду код Цилета на вечеру, позвао је и мене, одбио сам и вечеру и пиће. Видео сам паркиран ‘голф’ иза џипа. Поздравио сам их и рекао да се чујемо наредног јутра. Пошао сам напред, сео у возило и отишао код пријатеља у Омладинско насеље. Након неких петнаестак минута Гаги се поново јавио и звао да дођем код Цилета. Одбио сам. Био је упоран, понављао је да је битно да се видимо. Рекао сам: – Кад је битно, дођи ти у Омладинско насеље. Одговорио је да су наручили вечеру. Па има и овде вечера, кажем. Пристао је да дође. Изашао сам и на паркингу затекао Микија да телефонира. Ушли смо у ресторан. За столом је седео Гаги са још једним младићем којег нисам познавао. Питао сам ко сте ви, само се поздравио без представљања, Гаги каже наш добар другар. И даље је била тема да им треба помоћ да се Глишић пребаци у Бијељину, рекао сам да не траже немогуће. Опет смо се договорили да се чујемо ујутро. Ја сам изашао и поново отишао код директора. Они су дошли ‘голфом’ који је стајао иза џипа.

Атентат на Аркана извршен је у Интерконтиненталу

На повратку у стан позвао ме начелник ОУП-а Мали Зворник и рекао да је био атентат на Аркана у ‘Интерконтиненталу’. Сутрадан сам добио информацију да се у болници налази Гаврић Доброслав, а не Глишић Драган јер га је инспектор лично препознао. Тражио сам Микија на мобилни, био је ван домета. Добио сам га тек негде око 12 часова, договорили смо се да се одмах видимо. Дошао је у Омладинско насеље. Питао сам га: Што ви мене синоћ лагасте? Рекао је: ‘Ето, Дуле има старог деду, он га је и одгајио, па због тога нисмо хтели да се лечи у Бијељини јер је још једном био рањен, а имао је саобраћајни удес, итд.’ Још је рекао да жури у Бијељину да му донесе неки лек којег у Лозници нема. Питао сам где је Гаги, рекао је да је отишао синоћ са Андријом у Београд. Код мене се није још формирала сумња њихове повезаности са случајем у ‘Интерконтиненталу’. Рекао сам када се врати из Бијељине, да ми се јави. Прошло је поподне и вече, али није се јављао.

Сутра ујутро, у понедељак, позвао ме је на мобилни генерал Драган Илић, негде око осам сати. Питао ме је да ли сам ја у току у вези с пријемом повређеног који се налази у болници. Рекао сам како да нисам и да ћу се за неколико минута јавити специјалом. У разговору сам Илићу рекао да ми је ово чудно и да би ово лице могло имати везе са ‘Контијем’. Рекао ми је: ‘Могуће је. Послаћу ти једну екипу, а ти води рачуна о обезбеђењу истог. Немој да се шта догоди.’ Дао сам наређење да се дуплира обезбеђење лица у болници и да се узму дуге цеви. Одредио сам једног помоћника да лично предузме контролу над полицајцима у болници да их обилази што чешће. Тако је и учињено. Микија сам упорно тражио на мобилни. Није био у домету. Добио сам га тек негде после дванаест сати. Тражио сам да се видимо. Рекао је да је он преко, да чека неки лек из Словеније који је неопходан. Питао сам где се налази, а он ми је одговорио: ‘Добро, долазим ја код тебе.’ Седели смо и причали о многим темама. У једном тренутку обратио сам му се најозбиљније, подсетио га на наше пријатељство, на нека моја људска чињења према њему. Уз највећу озбиљност питао сам га да ли све ово што причамо у задња три дана има било какве везе са случајем у ‘Контију’. Оборио је главу и тешко изговорио: ‘Па, има.’ Иако сумњичав, био сам изненађен одговором. ‘Па шта је теби то требало?’, питао сам га. Знајући да ми услови за преузимање неких службених радњи нису добри, рекао сам: ‘Ако мислиш да ти било шта помогнем, причај ми шта се све догађало и како!’

Наши животи су били у опасности.’

‘Чији?’

‘Гагијев.’

‘Па нису онда ваши, што је теби ово требало?’

‘Па Гаги ми је брат, а знаш шта ми он значи.’

‘Како сте то урадили?’

‘Били смо на Палићу, славили Нову годину. Када смо се враћали, наш човек нам је јавио да је Аркан дошао у Конти. Одлучили смо се да то урадимо ту јер раније није било прилике. Пратили смо га три месеца пре тога, ја сам остао у колима на самом улазу. Унутра је ушао Гаги и Дуки. Дуки је све сам одрадио.’

‘Како је могао сам?’

‘Пуцао је из два пиштоља. И Гаги је имао два. Дуки је рањен у бежању ка излазу. Видео сам га, притрчао му и са Гагијем га убацио у кола.’

‘Која кола?’

‘Моју калибру. Оставио сам је у гаражи на Новом Београду. Пренели смо Дулета у голф и довезли се у болницу. Само да Дуле преживи, много га волим.’

‘Па како сте прошли, је ли било патрола путем?’

‘Није, а знаш да Андрија има службену. Он је ишао испред. Видео сам да у бранику има црвено и плаво светло.’

Рекао сам чим добије лек да ме позове на мобилни и да се видимо у Лозници. Обећао је без имало сумње.

Дошао сам у канцеларију, покушао да успоставим везу са генералом Илићем. Није ишло. Кренуо сам и стигао код Илића кући око 22 сата. У разговору ми је Илић рекао да је био на слави, па зато није био у домету.

Напомињем да ми је Мики рекао да у Београду нема никакве фрке, да се Андрија чује сваких пет минута са Радетом Марковићем. И да не јавља ништа посебно.

Дошао сам код Илића кући и рекао да знам ко је убица, али да је врло озбиљно. Спомиње се и име Радета Марковића, а претходница превожења рањеног био је добар пријатељ Радета, Андрија Драшковић. Када сам рекао да знам ко је убица, није се пуно изненадио. Када сам му поменуо Радета и Андрију, прокоментарисао је: ‘Па видећу ја са Радетом шта он све зна о томе.’ Након тога сам му испричао како и до којих сазнања сам дошао. Он ми је причао како га је Раде позвао, када је ступио на дужност начелника ресора ДБ-а у канцеларију где је био и Андрија. Раде га је питао да ли он познаје Андрију, он му је одговорио ‘да’. Раде му је рекао да ће убудуће, када затреба, сарађивати са Андријом. Илић му је рекао да ту сарадњу неће прихватити. Након што се вратио у канцеларију, позвао га је је Раде телефоном и питао га зашто се лоше понашао пред Андријом. Одговорио му је да он неће да сарађује са криминалцима. Такође ми је Илић рекао то вече да је Аркан дан уочи атентата био код Радета до 12 сати, а на дан атентата Андрија је био код Радета у канцеларији, такође до 12 сати.

Ишао сам четири пута код Илића кући и тражио да се Гаврић превезе из Лознице у Београд. Рекао је да није способан за транспорт, што није било тачно. Донео сам отпусну листу од лекара који га је оперисао, он ми је рекао да нема нигде места у болницама у Београду, видеће каква је ситуација у Сремској Каменици, итд. Било је врло тешко због јавног мњења и свега осталог одржати висок степен обезбеђења. Једног дана појавило се поред болнице возило САЈ-а са ‘М’ таблицом напред и каучом унутра. Са Микијем се изгубио контакт. Рекао сам Илићу да имам информацију да су Гаги и Мики у Републици Српској. Предложио сам му да би могао организовати хапшење, рекао је да нема потребе, судиће се Гаврићу, а њима може и у одсуству.

Колико дуго познајем неке учеснике у овом случају, написао сам у изјави у градском СУП-у на пет и по страна и потписао. Када сам то писао, начелник за крвне деликте Миодраг Гутић три пута је инсистирао да не спомињем име Андрије Драшковића у изјави. Питао сам зашто, а он ми каже: ‘Па, знаш Војо, Андрија је неозбиљан, он дође на море, па онако разгаћен окрене генерала Буцу телефоном, тек толико да ови око њега виде да он познаје генерала.’ Илић ми је причао у кући да је формиран штаб за случај у ‘Интерконтиненталу’ у коме се налазе он, министар Влајко Стоиљковић, Раде Марковић и генерал Ђурић, то ми је причао на самом почетку, а када сам га питао шта Раде прича у вези са случајем, он каже да га није видео.

На основу мојих контаката са генералом Илићем, са којим сам дуго радио и био заједно у истим акцијама, затим са Гутић Миодрагом, закључио сам да нису имали намеру да овај случај решавају професионално. На пример, три дана су држали у притвору Цанета, власника бифеа и шаховског клуба, који је видео џип Андрије Драшковића испред клуба, а Андрију никада нису позвали ни на информативни разговор. Иако добро знају да је Андријино учешће укључено, заједно са њиховим доприносом да се за случај у ‘Интерконтиненталу’ не сазна истина и за још многе случајеве где су они били креатори. Због свега тога ја сам напустио територију Србије, жеља ми је да се суочим са њима пред институцијом јавно, уз гаранцију правичности.

Напомињем да сам пре отприлике два месеца Михајлу, сину покојног Жељка, дао једну изјаву на видео-траци, који је дошао код мене са молбом да сазна праву истину о смрти свог оца.”

18. децембар 2000. године, Јекић Војислав, Зворник.

Милошевић је дао понуду у Рамбујеу, а Амери је одбили. После ове реченице почело је бомбардовање Југославије. Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: Еспрес

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

Бонус видео

Арканов интервију за Би Би Си

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube