Најновије

ЖИВОТИ У СРБИЈИ СУ ПОЈЕФТИНИЛИ, ГИНЕ СЕ НА СВАКОМ ЋОШКУ! Пилот Срето Малиновић поводом четири године од пада хеликоптера

Четири дуге године траје лет хеликоптера који је завио у црно не само породице страдалих, него и моралност и правду у Србији.

Срето Малиновић (Фото: Јутјуб)

Пише: Срето Малиновић (пилот, бригадни генерал у пензији)

За све то време није било храбрости, воље и простора да се ствари представе правим именом, избаци истина на светлост дана и јавности презентује све оно што би омогућило да се Омерова посада и путници најзад приземље и почивају у миру.

Подсетимо се тока дешавања након трагедије. Тадашњи премијер, коме нико није изнад закона, осим наравно њега самог, између осталог је рекао да не да Лончара и Гашића оптуживши стручну јавност да их криви само зато што су желели спасити бебу. Посебно је била карактеристична наоко несувисла изјава: „Да сам и ја био на Диковићевом месту исто бих, као и Бандић, наредио да хеликоптер полети“. У суштини, то су биле јасне поруке и Диковићу и тужилаштву после које су се ућутали, иако је било много разлога да проговоре.

Ретки појединци су упозоравали да нису они одговорни због „добрих намера“, већ зато што су беба, медицинари и авијатичари погинули! А Диковић није ни био у ланцу командовања јер је заобиђен, док је Бандић, са одмора, наређивао нешто за шта уопште није надлежан. О томе колико је страдање Омерове посаде било поплочано добрим намерама Гашића и Лончара, а колико њиховим политичким маркетингом, сведочиће цела нација. Пре или после напредне ере.

После свега, председник је одликовао „пијану“ посаду, док је Гашић касније смењен због примитивне опаске о клечању новинарки, па је морао издржати целу годину и по без функције да би потом добио намештење за директора БИА. Бандић је премештен у Брисел са више него атрактивним примањима војне дипломатије, док је Диковић, уз све остало, и кроз дисциплински поступак дефинитивно згазио војничку част. Тужилаштво је актере трагедије опрало од кривице, што је било и очекивано након реакције премијера и његовог неформалног упутства за поступање. Јавност и медији се тек понекад сете трагедије, а жртве и даље чекају правду којој нико није измакао!

На основу свих информација доступних јавности, изјава актера, налаза комисија и сазнања о дешавањима иза кулиса, може се извести закључак о узроцима и одговорности учесника овог задатка које надлежни органи из неког разлога нису желели да виде. Сви узроци удеса се у најкраћем могу свести на следеће: (1) урађен је низ пропуста у издавању и прихватању задатка, командовању, припреми посаде за лет, праћењу услова, комуникацији и току извршења задатка; (2) неповољни метеоролошки услови за летење; (3) грешка посаде у управљању летелицом и пад у неправилан положај услед губитка просторне оријентације (као последица претходних узрока).

Одговорности има на свим нивоима.

Гашић је наређујући задатак без знања начелника Генералштаба узурпирао председничка овлашћења у командовању Војском која му нису била пренесена, те тако, мимо свих процедура и хијерархијског утемељења у закону, грубо прекршио основна начела командовања, једностарешинство и субординацију. Ако у овоме није било злоупотребе положаја одговорног лица, злоупотребе службеног положаја или трговине утицајем, у чему има?

Бандић је супротно надлежностима и овлашћењу, прихватио захтев министара и директно, без знања Оперативног дежурног тима (ОДТ) и команданта Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране (РВ и ПВО), издао наређење посади за извршење задатка, чиме је извршио тежи облик повреде војне дисциплине и довео надређене пред свршен чин. Трагедији је допринело и Бандићево мењање места слетања мимо најаве лета и одлука вође посаде током лета! Наведени пропусти би требали бити довољни да му најблажа дисциплинска мера буде враћање у претходни чин, али дефинитивно има и елемената кривичне одговорности у смислу непредузимања мера за обезбеђење јединице и трговина утицајем.

Надлежни руководилац ОДТ РВ и ПВО (РОДТ) и РОДТ система одбране, командант РВ и ПВО и заменик НГШ подлежу дисциплинској одговорности јер, по сазнању о наређењу министра одбране мимо предвиђене процедуре, нису спречили извршење лета у неповољним метео-условима или прекинули лет и наредили слетање на а. Краљево због погоршања услова.

Лончар као главни иницијатор задатка није имао никакве надлежности и његова одговорност је само морална. У демократским земљама би то било довољно за оставку или смену министра здравља, али не и код нас. Међутим, његова моралност је у јавности толико компромитована да нико више не може да је додатно уруши, али о томе нека говоре упућенији.

Да би јавност разумела ниво одговорности именованих, треба објаснити и обавезе надлежних органа на предузимању мера после удеса и разлоге због чега су изостале. Начелник Генералштаба је морао покренути питање одговорности министра одбране јер је без његовог и знања ОДТ система одбране неовлашћено наређивао, кршећи основна начела командовања: једностарешинство и субординацију. Потом је морао Бандића одмах удаљити са дужности до завршетка дисциплинског поступка и разрешења питања кривичне одговорности! У супротном, требао је тражити своје разрешење са функције. Уместо тога, ћутао је и дозволио да Бандић буде постављен за војног представника при НАТО у Бриселу пре окончања поступака.

Председник државе је требао предузети мере за утврђивање одговорности министра одбране због узурпирања председничких овлашћења у командовању Војском и наређивања мимо процедура и хијерархијског утемељења у закону. Такође, био је дужан да покрене поступак за утврђивање пропуста и одговорности начелника Генералштаба и његовог заменика.

Од премијера би се у таквој ситуацији очекивало да смени или затражи оставке инволвираних ресорних министара. Таква реакција била би морална и државничка, али питање које се намеће је управо због чега су реакције изостале. Године урушавања система одбране наметнуле су погубно понашање и односе у Војсци Србије према логици капларског зазора по којој према претпостављенима треба бити благ и сервилан, а према потчињенима строг и неправедан! То је начин урушавања интегритета официра којим се брише разлика између војничке пристојности у субординацији и снисходљивости. Ово представља, поред коруптивних, један од ефикаснијих модела маргинализације војске избором водећих људи ослонцем на сличне профиле личности.

Да ли се овим може објаснити Диковићев поданички однос према премијеру са којим није био у субординацији, али кога је препознао као центар моћи у држави или ипак постоје неки јачи разлози који га су га држали у том сервилном положају? Психолошки бициклистички профил је Диковић по правилу доказивао према својим сарадницима и потчињенима, посебно према оним слободоумнијим.

Председник Николић је тражио утврђивање истине, а онда заћутао и држао се по страни. Ни седам изгубљених живота није га потакло да поступи часно и по закону. Можда је одговор био у односу политичке моћи или пак у капацитету части. Трагедија, свакако, не би смела бити предмет решавања односа унутар власти. Како било, његов останак у резиденцији у Ужичкој се ипак може схватити као политичка трговина. Да ли је главни пот био пад хеликоптера или не, можемо само да нагађамо.

Премијер Вучић се, супротно закону и овлашћењима, мешао у истрагу чије делове налаза је саопштавао јавности, а које нису знали ни они који су формирали комисије за утврђивање узрока настанка ванредног догађаја. Својим изјавама директно је утицао на рад Тужилаштва које је развлачило предистражни поступак тражећи начин да актере ослободе од кривице, што је и урађено. Вучић и даље не успева да раздвоји партијске односе од надлежности које има на државној функцији коју обавља, а резултат је упорна одбрана сарадника по систему „Нема признања одговорности ни по коју цену!“. Захтеве за испитивање одговорности актера преводио је као политичке нападе на њега и покушаје рушења Владе, што је класична замена теза којом је појефтинио животе настрадалих, њихово пожртвовање за спас бебе и дубоко им повредио породице и колеге.

Србија је ћутала шокирана трагедијом! Колико су тешке последице тог ћутања по збивања и друштвени поредак показало се у годинама после трагедије. Свему је скочила цена само су људи и живот у Србији појефтинили. Гине се у ваздуху, на води, пешачким и пружним прелазима, наплатним рампама. И нема одговорних! Све афере и несреће у којима учествују носиоци власти бескрупулозно се заташкавају.

Тужилаштво, судство и безбедносни апарат постали су средство амнестије и владања партијских моћника, а не рука закона и сервис народа. Право и правда не станују овде. Зато је Србија држава без институција и без државника, али са мноштвом политичара који су сами себи довољни. Зато смо ту где јесмо.

Слава погинулима! Њихов вечни мир остаје на савести целе нације!

Лазански открива највећи НАТО блеф. Прочитајте ОВДЕ све о томе.

Извор: Данас

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

Бонус видео

Малиновић и Лазански о војсци Србије.

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Балкан пост

Urbancube