Најновије

НАЈВЕЋА ЗАБЛУДА ПРОШЛОГ ВЕКА: Совјети нису изгубили рат у Авганистану, а одатле су отишли. Ево зашто

Критичари америчког војног напора у Ираку често наводе совјетско искуство у Авганистану као доказ да употреба страних трупа за смиривање побуњеника мора да пропадне. Али та “лекција” је погрешна, јер зависи од приказа совјетско-авганистанског рата који је потпуно нетачан.

Илустрација (Фото: mil.ru)

Када су совјетске снаге напале Авганистан, у почетку нису успеле да заштите своје логистичке и комуникационе линије. Али совјетски команданти су брзо исправили ове грешке и довели боље војнике, укључујући пилоте хеликоптера који су обучавани за планинско ратовање. Од средине 1980. године, авганистански герилци никада нису запленили никакве веће совјетске објекте нити спречили успостављање великих постројења и кретања трупа.

Када су се совјетски генерали средином 1983. године пребацили на стратегију против побуњеника, тактиком спаљене земље и употребом тешко-наоружаних снага специјалних операција, њихов напредак против герилаца се убрзао. Током наредних неколико година, Совјети су повећали своју контролу над Авганистаном, што је за последицу имало много жртава – герилаца и цивила. Да није било огромне подршке – оружја, обуке, материјала – коју су авганистанској герили пружиле Сједињене Државе, Саудијска Арабија, Кина и Пакистан, совјетске трупе би оствариле праву победу.

Чак и уз сву спољну војну помоћ, авганистански герилци су често били беспомоћни када би се суочили са совјетском војном машинеријом. Посебно ефикасни су били напади совјетских хеликоптерских снага. Крајем 1985. и 1986. герилске јединице претрпеле су велике губитке у долини Кунар и провинцији Пактиа и повукле су се из великих зона стратешке територије.

Претходно неефикасна војска про-совјетског режима у Кабулу обезбедила је значајну  подршку, лансирајући жестоку артиљеријску баражну ватру и огромне оклопне нападе. У дугој студији о совјетском војном напретку од средине 1987. године, водећи западни војни стручњак закључио је да су совјетске снаге доказале да су “разарајуће ефикасне против авганистанског отпора”, да су “скоро побеђивале у Авганистану” и да су биле врло близу рушења отпора. . “
Изјава 1988. тадашњег совјетског председника Михаила С. Горбачова, да ће снаге бити повучене из Авганистана у року од годину дана је била политичка и дипломатска одлука, а не војна. “Крвава рана” коју је описао Горбачов није била првенствено руска, него авганистанска. Током девет година борбе, више од 2,5 милиона Авганистанаца (углавном цивила) је убијено или осакаћено; више од миллион становника било је расељено или присиљено у изгнанство. Насупрот томе, убијено је 14.453 совјетских војника, у просеку 1.600 годишње. Ово није био безначајан број, али свакако подношљив за совјетску војску, која је бројала више од 4 милиона.

Када су последњи совјетски војници напустили Авганистан у фебруару 1989. године, ситуација на терену је била релативно повољна за Москву, делом зато што су совјетске ваздухопловне снаге спровеле континуирана бомбардовања како би покриле повлачење.

Уз помоћ огромног прилива совјетског оружја, Кабул је чврсто са про-совјетским режимом на челу с председником Најибулахом остао на власти наредне три године. Трајност режима представљала је значајан успех за совјетске ратне напоре. Тек након што је Совјетски Савез пропао и нова руска влада прекинула војну помоћ Авганистану, Најибулах је пао.

Какав је значај совјетско-авганистанског рата за америчке војне операције у Ираку? Веома мали. Совјетске трупе нису напале и окупирале Авганистан да би збациле бруталног диктатора или промовисале демократске изборе. Њихов циљ је било једноставно успостављање пријатељског комунистичког режима у Кабулу. Број совјетских трупа никад, у било ком тренутку, није прешао 120.000, али су на крају опустошили читаву земљу.

Недостатак обуке и опреме ометао је совјетске ратне напоре. Насупрот томе, амерички војници у Ираку су били много боље обучени, опремљени и мотивисанији од својих совјетских колега у Авганистану.

Главни значај совјетско-авганистанског рата за америчку кампању у Ираку је оперативан. Совјетско искуство је нагласило кључну важност интелигенције у борби против побуне, предност коју САД и даље нема у Ираку. Такође је наглашен огроман потенцијал хеликоптера за напад и транспорт који могу ударити дубоко у непријатељску територију, и потврдио је вредност малих, флексибилних јединица тешко наоружаних снага специјалних операција које су способне за брзе нападе.

Најважније је да је совјетски рат показао да авганистански герилци нису непобедиви и да добро осмишљене операције против побуњеника могу да нанесу озбиљну штету непријатељима и да прошире немире међу њима.

Гледајући уназад 25 година касније, многи посматрачи су били у искушењу да претпостављају да је совјетски војни напор у Авганистану био безнадежан од почетка. То је дисторзија. Тачна процена совјетског војног искуства у Авганистану је од суштинског значаја ако желимо да избегнемо лажне лекције  тренутне америчке политике у Ираку.

Колики је заправо Бондстил и чему служи прочитајте ОВДЕ.

Извор: Webtribune.rs

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

Бонус видео

Најразорније и најмодерније руске балистичке ракете 

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Балкан пост