Најновије

Да ли је Вучић нешто дужан Криштофу Хојзгену и немачким безбедњацима?

Као талас најширег незадовољства протест „1 од 5 милиона“ у суштини је упоредив са француским „жутим прслуцима“. Свима је свега преко главе. Како је то детектовао „народни разглас“ у лику Београдског синдиката „систем те лаже, не веруј шта ти каже“. Кад се каже „систем“ јасно је да се то односи на „систем либералне демократије“, а режими Александра Вучића и претходни Тадића и Ђиласа су само пиони. Црни пиони. Чак су се Макрон и балкански лидери сетили истог „решења“ – да се протести прекраћују силом. Кад би пиони били стварни проблем то би помео први талас побуне. Проблем је што сви знају да само смена не решава проблем.

Пише: Слободан Рељић

На протесте „1 од 5 милиона“ се неизбежно слива „Косовско питање“. Да је то питање свих питања у данашњој Србији показала је и пресуда Хашког трибунала Радовану Караџићу. Велики борци за Србију су у трену „показали траг“, а досетке типа „то не значи да подржавамо ослобођење Насера Орића“ показале су недораслост времену и проблемима. Политичка улога није прелазак из комада у комад – па си сад одличан партизан а сутра супер фашиста. Не може се све глумити. Нешто се и живи.

Додгод се протестанти не одреде према „Косовском питању“ неће имати народни покрет, већ ће се све таложити у бари западњачке трулежи. То с Вучићем или без Вучића на путу „без алтернативе“ не може бити понуда. Нема се шта доброг рећи о Вучићевом путу, али делује као сцена из „Беле лађе“ кад то говори Драган Ђилас. Можда би Ђилас, за разлику од браће Трифуновић, могао да преузме улогу вође у тешком времену, али би то подразумевало да прихвати Ђинђићев аманет из дана кад Запад више није био за Ђинђића. Ђики, како Ђиласа зове Жељко Митровић, не показује да је од тог каснођинђићевског материјала. А они остали у ДС свакако нису.

Иначе, читав свет се суочава с тим мрачним неолибералним Левијатаном. Наш проблем је – пакао плус. Још горе од истрошене „либералне демократије“ је њено служинче - систем колонијалне демократије, како ваља описати политички систем у Србији, и другим земљама ван старе Европе и Северне Америке.  Српски режим служи да мрклу ноћ проглашава светлом зором. Један од наркотика је и држање новогодишње расвете у граду по пола године. Од оног од чега је свима горе, Тадић, Ђилас, Вучић и ко год следећи - приказиваће као „највећи напредак у Европи“. 

Систем либералне демократије на Западу служи владајућој олигархији – а систем у земаљама попут Србије успостављен је да би још беспоговорније - слижио истим господарима. Господари нешто и одвоје својима народима, иако све мање, а колонијалне демократије немају право на тај луксуз, јер су створене да деле само – шарене лаже.

Ипак, дође тако време кад и највеће преваре и манипулације буду схваћене. „Знам ја ко ме лаже и од кога сам згажен“, сажео је то у стих Београдски синдикат, „банке, ММФ, корпорације су важне, а систем и постоји да за њих прави паре, и биће правде тек кад ово царство падне.“ Није још општеприхваћено, али – процес се убрзава. Можете то већ чути и од продавца меда на пијаци.

Ни један од наших бораца за „срећнију Србију“ ни у сну не би поступио према ММФ-у као Виктор Орбан, а са смешком показује разумевања за НАТО битанге. Све супротно вољи народа. 

Важно је знати да народ и бирачи нису исто. Бирачи који подржавају нашег председника су петина народа. За паралемнтарну математику је и толико доста, али власт је легитимна „када грађани добровољно прихватају законе и покоравају им се, добијајући заштиту својих законски загарантованих права заузврат“. У Вучићевом режиму је однос грађана који то „јесу“ и оних који „нису“ 1 : 5. То се прикрива „буком и бесом“.

На буку председника Србије да „неће разговарати с опозицијом“ зато стижу одговори „срами се, иди разговарај са Тачијем и Харадинајем“. Одражава суштину. Председник би био обавезан да разговара са деловима свог режима (опозиција је систем), а са Тачијем и Харадинајем само по одобрењу народа и у складу с Уставом и међународним оквиром који се зове Резолуција УН 1244. 

И сад би заиста било разумно да Александар Вучић дигне руке од преговора са представнцима одметнутих Албанаца са Косова и Метохије. И да престане да замајава српски народ бомбама о „помоћи Ангеле Меркел Србима“. Ангела Меркел можда понекад помаже неком Србину, рецимо оном који има личну карту на име Александар Вучић, али Србима као народу – не. Само би народ малоумника њен приступ разумео као помоћ. Рецимо играња с тим бесловесностима као планом, како су Србија и њена јужна покрајина – две Немачке. 

Постојала је општа сагласност света после Другог светског рата да се Немачка подели. То се сматрало најблажом казном за немачко (зло)дело. Нико ни на Истоку ни на Западу није рекао ни реч против. Пола века касније Немачка је предводила разарање Србије. Иако, Србија никад није кршила међународни правни поредак као Немачка. Напротив, њен грех је што је бранила поредак. 

Јесте Александар Вучић извикивао немачку праксу одмазде „сто за једнога“, али он тад није био у прилици да буде Немац. Сад би желео да постане Немац који се одриче „сто за једног“ и то би платио Косовом и Метохијом. Ако зна неку нижу цену, могли би Срби да му помогну. Али он, судећи по јавним објавама, изгледа као да не сме да зна за нижу цену. Цена је фиксирана?

Од њега се не би могло очекивати да народу у детаљима представи зашто је настављена државна политика смењеног Бориса Тадића и „жутих“, упркос обећањима у предизорној кампањи. И ако у Вучићевим медијским таламбасањима има ичега искреног, онда је то признање да га повређује кад се говори да је његова политика – издајничка. А он издајник. То је та цена. Ту не помажу памети плаћених политичких аналитичара.

Ако верује да је то што чини нешто друго, могао би као правник да поступи професионално и да допусти да се процесуира кривична пријава адвоката Бранка Павловића поводом беспризорне изјаве министра Ивице Дачића о разграничењу. Јер су „основане сумње да је у неутврђеном периоду пре 18. фебруара 2019. године, а најкасније тога дана са умишљајем, свестан својих поступака... признао окупацију дела Србије и истовремено помогао у покушају Рамуша Харадинаја, Хашима Тачија, Кадри Весељија и других лица да на противуставан начин отцепе део територије Србије... тако што је дана 18.2.2019.  у средствима информисања изајвио (И. Дачић) да је званични предлог Србије 'разграничење' између Србије и самопроглашене државе Косово, чиме би извршио у стицају  кривично дело признање капитулације или окупације из чл.306 КЗ РС и кривично дело угрожавања територијалне целине у помагању из чл. 307 у вези чл. 34 и 35 КЗ РС“. 

Нисмо деца, у „демократској окупацији“ председник то неће допустити ни случајно, већ ће оставити независним судовима да утврде оно што знају да он жели. Али то ће само подгрејавати јавно изречене сумње о председниковим „обавезама“. А у неком трену прокључаће. 

Јер 2012. смо, као добронамерни људи, могли да се питамо куда је кренуо Александар Вучић. Он се, како је то описивала „Политика“, као в. д. председника СНС-а састао  у Берлину са саветником Ангеле Меркел, Криштофом Хојзгеном, „али када је упитан о чему су разговарали одбио да износи детаље“. Како тада, тако сада. Шта раде лидери колонијалних демократија, народ сазнаје после кад падну или ако се нешто проспе преко викиликса и сличних канала.
Вучић се после у разним приликама с поносом позивао на Хојзгена, а који је „саветник за спољну и безбедоносну политику“. У томе што се еуфемистички зове „безбедност“ Криштоф Хојзген, ђак чувене језуитске Квиринус гимназије (основана 1616), је формат: био је „безбедносно-политички директор у кабинету Хавијера Солане. Приписује му се ауторство Безбедносног концепта ЕУ.“ 

Одавно се деловање таквих службеника и не прикрива, а па из прегледа новина можете сазнати да је „као човек од поверења немачке канцеларке Хојзген је 21. децембра прошле (ради се о 2011.) године боравио у незваничној посети Београду где је тада разговарао са шефом српске дипломатије Вуком Јеремићем и саветницима Бориса Тадића (можда и с Крлетом!). Хојзгенов долазак у Београд тада се доводио у везу и са хапшењем Звонка Веселиновића, које се десило дан раније, 20. децембра.“

„Политика континуитета“, иако мало прикривана, успостављена је преко Миодрага Ракића координатора наших безбедоносних служби и шефа кабинета председника Тадића, који је с „Криштофом Хојзгеном био на сталној вези“ кад се, рецимо, “у ЕУ ломило да ли ће Србија добити статус кандидата“. Микију Ракићу, колико се знало у Београду, Хојзгенов Bundesnachrichtendienst није био основна тачка ослонца, али с обзиром како је функционисала субординација западних „интелиџенса“ то није било сметња. 

Проблем с гарантом као што је Криштоф Хојзген је што он све обећава „у четири ока“ или у пола гласа. Друштвена сфера у којој оперише та врста службеника исто третира и оне сараднике који су прошли обуку у камповима (Тачи, Хардинај, и остали „борци с оружјем у руци“) и оне који су препоручени од поверљивих „сарадника с терена“. Њему је нормално да инсистира да Александр Вучић, политичар води преговоре с Хашимом Тачијем, криминалним шефом. Он то сматра својим успехом, да страна коју он „ломи“ пристане да у старту буде кооперативна до размера сопственог самопоништавања. У безбедњачким пословима то је – чиста петица.

Ангела Меркел сигурно похвали свог оперативца који је председника државе поставио за исти сто као и оне од којих би тек требало стварати државу. Кад једном пристанеш да ти западни полуморални политичари постану „пријатељи“ завршићеш у истом лонцу с Тачијем и Харадинајем. То вам дође као кад бркати милиционер доведе у станицу оџепареног путника и овејаног сецикесу и каже: е, сад да видимо шта се то у ствари десило између вас двојице.  

Вучићев народ има изреку: с ким си такав си. А Хојзген исто тако мисли, само се Вучићу чинило кад он с њим разговара пристојно да га цени. „Поштује“, како воле да поносито износе бивши прикраћени радикали и „жути“ прелетачевићи. 

Ако читате западне медије или слушате изјаве њихових званичника нико од њих на инсистира да на Косову постоје државни органи. То је процес жељеног „напредовање“ илегалних и парадржавних организација ка некаковој територији без суверенитета. Они су их као такве и признали. Уосталом, шта је доле читаву деценију радио ЕУЛЕКС - покушавао да направи какву такву државолику структуру од тог материјала.

Нико вам неће рећи да је тај посао успео. Резултати рада Еулекса су врло скромни. Међународни суд за злочине на Косову је покренут па стопиран. То стање западни спонзори одржавају. Кад је требало да се њихов штићеник из швајцарско-немачких кампова појави на Хашком трибуналу они су допустили да ликвидира све сведоке и тако суђење учини немогућим. Ал Капоне није имао такве привилегије.

И? 

Ништа. Трибунал који се стално представља као суд, делилац правде, је задовољно примио ту чињеницу. Наставили су да са страшћу суде Србима који су се према потенцијалним сведоцима понашали по одредбама Женевских конвенција. Срби су на том „суду“ осуђени на 1.200 година робије, а „од осоморо оптужених Албанаца, осуђен је само један и то на 13 година затвора, док су остали ослобођени кривице“. 

Кад је Дик Марти одлучио да проговори о „жутој кући“ где су вађени органи Срба за продају, стигло је мало чуђење, а онда је допуштено да време тече, тече... Сада постаје логично да Хојзген и друштво почну да саветују Албанце да оптуже Србе да су они њима вадили органе.

Што не би? Па, премијер или сада председник Србије се чак тајно састајао с криминалцима из Приштине на разним локацијама по свету. Хојзген који има надимак Нави, скраћено до Навигатор, је то прећутно одобравао, стимулисао, организовао. Има и транскрипте, потписе, исповести. 

Зато се сад Нави, који је у међувремену напредовао, појављује пред Саветом безбедности УН и грми: „Једини начин да Србија уђе у Европску унију јесте успех дијалога о нормализацији, с признањем Косова.“

Нави, наравно, не рачуна да би и његови „нижи партнери“ могли да уоче да је магија „уласка у ЕУ“ бајка за децу без икакве маште. То више није обећање ни за лакомислене футурологе, а камоли за практичне политичаре, чак и из колонијалних демократија. Ако нема друге аргументе, Нави може да рачуна како га нико више неће нигде узимати озбиљно. Ту смо код кључног питања: који су његови аргументи?

То се свако у Србији пита. 

Јер, коме се то обраћа тај агилни човек кад вели: „Путујући по свету и покушавајући да наговорите друге земље да повуку своја признања Косова, ви пуцате себи у ногу. И даље не разумем логику таквих потеза, зато што сам одувек веровао да Србија заиста жели да уђе у Европску унију.“ Ко су њему „ви“ у Београду? Како је могуће да неко може да помисли да нека држава нема обавезу (обавезу, хер Хојзген!) да се бори за своје право да постоји по узисима међународног права? Желела или не да уђе у ЕУ? Шта је следећа фаза? Да нам Хојзген пуца у ногу? Свима или само некима? Или да пуца у ногу француској министарки за европске послове Натали Лоазо, која нам је пријатељски рекла да од уласка у Европску унију нема ништа? 

Ако је Хојзген обећао Вучићу Европску унију, онда би могао да му се извине. То је вероватно била лаж и онда, а данас је очигледна бесмислица. Па неће, ваљда, председник Србије да за бесмислицу прода столицу за УН за Тачијево Косово? Против воље 81 одсто грађана! Против 1:5. Па, иако му Криштоф запрети „пуцањем у ногу“ ту се ништа не може променити. Јер, безбедњак Хојзген зна - да Србија заиста не жели да уђе у Европску унију ако ће јој Немци, седам деценија после Другог светског рата, узети Косово и Метохију. То зна и Александар Вучић. 

И ми заиста можемо ли да поверујемо, да онда – те 2012. они нису разговарали о питањима свих питања. Ако су пророчки разговарали о доласку „Фолксвагена“ у Србију, то није лоше, али се надамо да Александар Вучић не мисли да то вреди Косова и Метохије, плус Прешево, Бујановац и Медвеђа. То не вреди ни Великог Трновца. 

Лазански растурио Хаг, па проговорио о Сребреници! Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

Бонус видео

Премијер лезбејка - симбол колонијалне демократије у Србији - Слободан Рељић

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА