Најновије

Жртвовање Јутке из Бруса, Вучићевa река без повратка 

Делује парадоксално, али јавни обрачун Јутке из Бурса је досад највећи одрон у Вучићевој власти. Милутин Јеличић, мужјак је, који би у неком злом трену могао да стане на браник „СНС-ове Србије“. Та врста људи су у оном СНС – српски део странке. Напредни део странке је  „жути полусвет“, како их виде Јутке, а који Вучић доводи у странку и још више на власт. Од „ветеранке“ Зоране Михајловић до нерпимерене премијерке. Сваки Јутка се стално пита „шта ће му они“, али ћути – јер, хоће да „испоштује“ шефа. И сваки Јутка зна, да он добацује до кнеза, a Скот и остали важни из локалног евро-атлантског естаблишмента, који управља кнезом, изван су његовог домета, а и он је изван њиховог видокруга.   

Слободан Рељић (Фото: Правда)

Пише: Слободан Рељић

У овом трену не могу Јутке без Вучића, али може ли он без њих. Како народ недељама шета у све више српских вароши, и како је све јасније да ту неких организатора има а којима је „српско пролеће“ без садашњег председника циљ, схватиће и Александр Вучић да „његови пријатељи“ и сви „који га цене“ неће имати према њему другачији однос него према Борису Тадићу. 

А председник Тадић бејаше само примерак из империјалног устројства глобалног света где usful idiots јесу колектив кооперативних јединки разбацаних по земљином шару, али су „без својства правног лица“. Убациш у игру кад ти затребају, избациш кад ти воља. Тикве без корења. Мало то потраје, јер су досад правила „колонијалне демократије“ подразумевала да процес одлучивања има демократску форму, али после македонског референдума та ометалица је постала излишна. Све мора ићи као у трци на 100 метара. Пуцањ за старт се још и не разалегне, а победник је већ у циљу.  

Ових дана је обновљена прича како је председник Тадић, хотећи да буде вешт, слао изасланика у Брисел који је имао да објасни да није Борис оптерећен ставовима Љубе Тадић, нити да је изричит да живи у истој држави са првом женом сада монахињом на Косову, те да би он гурнуо Косово од Србије само да то буде изведено тако да он опстане на власти јер воли да га његови „идоли“ гледају како он влада, а и биће он Западу још од користи, и то колико: па, ево, зар за то није гарант Мики Ракић кога је он увео у систем и држи га као вратара на уласку у структуре власти. Кад неко зове Бориса, прво се јави Микију. И буквално.

Мики Ракић је „осам година био на позицији шефа кабинета бившег председника Србије Бориса Тадића (који га је запазио у ДС-овој школи за политичку едукацију и као министар одбране СЦГ довео 2003. на место саветника)“. Поставши „председников пријатељ“ Ракић је био секретар Савета за националну безбедност, потом и шеф Бироа за координацију рада служби безбедности. Шеф! Ето, шта је још требало да му да?! Љубавнице? 

Александар Вучић се у пре-еС-еН-еСовској фази хвалио да  је Мики Ракић и његов пријатељ. Што, показаће се, није нетачно. 

То су нам потврдиле депеше америчке амбасаде из Београда које је објавио Викиликс. Мики Ракић није много био у јавности, али се занало да уређује јавно мњење Србије. Сајт Џулијена Асанжа је објавио да је баш Ракић, који је и шеф Бироа за координацију тајних служби, “уочи оснивачке скупштине СНС-а 21. октобра 2008. године тражио од медија да овај догађај што боље покрију“. Помоћ пријатеља! А друго - ово показује колико је хроничар колонијане Србије Синиша Павић био у заостаку – код њега медјима управља газда Озрен. Никад онај ко сумња у гадости на које су политичари спремни не може да добаци до тога шта су они све способни да учине.

Викиликс је заслужан и што смо сазнали да је Миодраг Ракић 3. новембра 2008. објаснио да га је „председник шест месеци раније задужио да охрабри Николића да подели СРС због тога што би њихови симпатизери били пресудни на проевропском путу Србије“. Викиликс показује и како је Тома Николић био мударица једна – Американци се на њега нису могли ослонити - али је лепо показао да би за стан као кошаркашки терен, право да среди етно-насеље у Бајчетини све са лепом црквом, нешто стамбених јединица за синове, плус један фондацијица да имају занимацију спруга и он - могао да буде кооперативан. Безгранично! Јер Николић и његови финансијери су „и сами препознали да је српско бирачко тело у највећој мери окренуто ка Европи, што је убрзало раскол у странци Војислава Шешеља”. Какви визионари! Далековиди финасијери су после мало хапшени, а Тома само понижаван. Толико, јер је режисеру требало да филм има „политички коркетан“ хепи-енд.

Све Јутке Србије никад неће доћи у ситуацију да буду у Томиној улози, иако би се већина повела за великим Томиним примером. Немогуће. Нема режисер толико таквих улога. И зато би се од Јутки могло очекивати да стану у одбрану кнеза - кад Неко ко је сад на месту Микија Ракића (јавиће већ неки Викиликс ко је то), одлучи да свог „пријатеља Алексндра“ замени неким од поузданих људи који се сада „кандидују за пријатеља“ шетају и обећавају слободне изборе, слободне медије, независно судство, виши стандард грађана, председникакоји неће лагати итд. 

Кад дође његов 5. октобар могао би Александар очекивати од керамичара, пољопривредних инжењера, путара и транспортера да стану с њим у исти фронт против „мрачних сила са Запада“, али од стручњака за медије који не умеју да склопе проширену реченицу, префињених коментатора, власника медија разних профила којима је одобравао паре за „пројекте“ и опраштао обавезе према држави, министара којима је Бехтел важнији и од Косова и српског народа заједно, преплаћених чланова управних одбора, директора који су руководили фирмама за које пре тога нису знали ни да постоје, оних којима је запошљавао браћу, децу и рођаке – не. 

Од њих подршке неће бити. Они сви мисле да је то нормално што им је дао и да зато не смеју да изгубе ни евро ни по коју цену. Гурнуће га низ обалу ако им се нађе при нози. Они ће се обратити на адресу Vis Mayor-a. И биће „нашем председнику Александру Вучићу“ одани колико је Зорана Михајловић држала до свог шефа кад су је прекомандовали у новостворени СНС.

А акције, не само са улице, које ударају Вучића у бок нису игра. Рукопис је препознатљив, али на то се пред народом не може позивати човек којег су такве воде довеле њему за врат. Уосталом, он није био опрезан ни колико његов претходник. Борис Тадић, ипак, није узео Тонија Блера за саветника, а могао је -  и он је више волео да се изражава на енглеском него на матерњем језику. А друга имена која „саветују“ Вучића да и наводимо. Тако транспарентно србофобну екипу не би могла да окупи ни Медлин Олбрајт.

Марија Захарова која долази из једне од најбољих дипломатске школе последња два века, ангажована је од Сергеја Лаврова који у дипломатском свету има неокрњен углед, није могла да се не насмеје искрено као девојчица пред прву игранку, кад је суочена с новинарским питањем: да ли је могуће то што премијерка Србија јавно тврди да Тони Блер српску владу саветује бесплатно! Питање које одговор чини сувишним. Кроз смешак је рекла да о таквим стварима одлучује влада Србије. У оцену колико је та влада српска није се упуштала, али јесте њен шеф још пре неку годину говорио да „не може он бити већи Србин од Срба“. 

Далеко је отишла поплава Вучићчевих потеза које нико не може да не разуме другачије него као, благо речено, рад у корист сопствене штете. О штети и понижавању народа српског нико више и не говори. Али, има нека равнотежа која је јача и од највеће самовоље. Тони Блер, који је и „пријатељ“ Хашима Тачија, плус саветник Едија Раме ће кнеза Вучића жртвовати а да не трепне. Могла би оба „пријатеља“ Хашим и Александар, плус Рама да стану у један трептај.

А ако би се кнез одлучио да одбије послушност, кад угледа њихова вешала (али то нису Ногине играчке са маскнебала на Терзијама), морао би имати спремну одбрамбену фалангу као Орбан или као Асад и Мадуро. С Јуткама се то могло бар покушти, с Зораном, Малим, Крлетом, Јакшом неће моћи попити ни виски за растанак. Они не могу да гледају Ногову играчку, али против тих „бриселских“ вешала неће имати ништа. Напротив, славиће их као достигнуће демократије. 

Јутке и Палме су реална власт на терену – они у престоницу донесу покорност маса и прилог за буџет, јавно пољубе руку владара и онда деле власт и добит с њим. Док на Западу држава није постала Левијатан тако је то и тамо функционисало. Кад се борба против тоталитарне власти преселила у научне расправе и досадне новинарске чланке, а друштвом завладао систем коме је тоталитарна контрола могућа а онда и неизбежна - локални непослушници изгубили су на значају. То није лоше за колонизаторе и окупаторе, али јесте за окупиране земље. 

СПС је имала Раке и Биџе, али их се отарасила и као најорганизованији политички систем на Балкану пала на испод десет одсто. СНС, као обичан покрет љубитеља користи од власти, кад растера Јутке биће као Борисово страначко чедо. Можда и мање. То што је Јутка из Бруса прешао од Веље Илића који је такође више волео Вучића него себе није издаја. Ко би могао издати Вељу? Јутка је исто срески начелник, само му је срез мањи од Вељиног. И кад дође Веља или кнез, у свету Јутки, нема дилеме. Прелетање на зелену грану је у српској политичкој трагикомедији принцип број један.

Уосталом, сетићете се да је и Тадићев убрзани одрон почео кад је ударио на Горана Кнежевића, који је тада био нека врста Јутке из Зрењанина. Није се знало какав је био према секретарици, али јесте кршио јавно обзнањену дисциплину око готовине. Знало се шта је за Кнежевића и Србију тада најбоље. За Кнежевића беше, о Србији ће се причати после.      

Страшно је радити с Јуткама који изборне победе разумеју као неограничено право на коње и жене после пљчкашког похода. Још је теже обуздавати Јутке кад и сам њихов главар оперише за „државну ствар“ с групама са црним чарапама на глави, па кад им се најави на сав глас како ће шеф тог посла који се у Великој Србији зове Мали отићи са функције градоначелника а онда, ипак, буде само „страшно казњен“: на управљање му се предају све народне паре.  Да их он расходује па и скупља данак од народа, и то он – који своје паре држи на Кајманским или другим „пореским рајевима“. 
Јутке мисле да и они имају право да повећају свој приход. И они размишљају да пошаљу децу на стране школе, што да не до Лондонске школе за економију или Харврда. Нису ни Јутке више Тарас Буљба.

Али још је теже радити са „сарадницима“ чији је пројекат Друга Србија, што подразумева и нулту опцију – да Србије не буде, а најнормалнија им је Србија сиромашна и бедна - „Србија која (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја“, како је прецизно написао Вили Вимер у извештају кацелару Герхарду Шредеру 2000. године са једног састанка у Братислави који су организовали Стејт департмент и Спољнополитички институт Републиканске странке. И ови зависници од западних донација су ту да објасне да су Срби сами криви што ће бити „трајно искључени“. Зато што неће да разумеју како је за њих најбоље да предају Косово. Да ступе у НАТО уз песму и трубаче. То што се томе не веселе, заслужују да их нема. Ометају прогрес. 
Нема бесплатног ручка код Американаца, а посебно нема донације без обавезе да се предано и бескомпрмисно ради за „амерички национални интерес“. Вучић је подношљив за другосрбијанце док Скот не каже доста га је било. Јутке су ту аутономније. Много аутономније.

Александру Вучићу је - ако неко може да га жали због тога -  данас теже него Борису Тадићу пре него што му је Мики Ракић објаснио да је наступио тренутак да почне да убрзано делује сам против себе. Борис није имао Јутке у својој велеиздајничкој армији. Плећати Шуле јесте, на први поглед, личио на некога ко би могао да држи под контролом Мрчајевачку нахију, али он реално није контролисао на своје најближе. 

Јутке су у Борисово доба имале статус хајдука. Горе негде у брдима, хране се и живе, али буџету не прилазе. Међутим, то је тако функционисало да је Империја знала им такав Борис више не треба. Тај ко им приводи Србију у њихов бордел, мора да контролише и Јутке. Зато је Мики Ракић почео да ради с својим „бољим пријатељем“.

Остало се зна. Некима је дато толико сребрењака да су њихово сећање на начин како је СНС ступила на политичку сцену прекрили „рузмарин, сњегови и шаш“. „Жути шљам“ је постао бистри извор најелитнијих кадрова – од институционалних веза с бриселском бирократијом, послова „уређивања“ јавног мњења по „жутим стандардима“, експертске контроле за спровођење плана ММФ-а, до помагање пријатељима из ЕУ у урушавању „Јужног тока“, писању разних стратегија и подуприрања реформи на „путу без повратка“, партијских највиших функција... Јутке и Палме су платиле чланарину, ушле под кнежев кишобран, и онда је у Србији почео заједничким напором да се ствара рај. 

И то је трајало – седам гладних година. Тако чега ни у Библији нећете наћи, али сад је постбиблијско време. Свако тражи нешто. „Жути“ с обе стране Вучићеве линије фронта се уједињавају у Скотовој визији будућности Србије. Јутке се осећају угроженијим него икад, откако је овај метеж почео. Јутке су кнезу обећале све, осим својих глава. А дошло је до тога да све Јутке морају да се осећају угрожене. Јер за Малог се нашло снаге да се не пусти низ Саву, а Јутке се гурају низ стрмину као од шале. У Гроцкој, у Брусу... Ко је следећи?

И због чега? Да је „стратовање женских“ грех без опроста,па то Јуткама никад није ни на крај памати. Додуше, видели су и они да то нешто не иде на добро кад је кнез на место њиховог шефа довео жену за коју новине тврде да је добила дете кад се породила њена партнерка!? Ово је већ да се стави прст на чело и суочи с питањем: могу ли Јутке том човеку више веровати? Јутке би прогутале кад би им се објаснило да се Косово најбоље брани кад се што пре преда, али да је њима најбоље кад их се преда јавном тужиоцу, е, то они разумеју. Нема више Јутке коме то није на уму. 

А кнез је све слабији. И деконцентрисанији. Црни облаци се гомлају над Старим двором. Кнез ће се сетити како је још пре уласка у Двор, јавно тражио да он столује на Новом Београду. Сигурније је преко Саве. Сад је за такве сеобе касно. А Јуткама се почиње мотати по глави оно што говоре сви они шетачи. Добро, нису њихове речи важне, али број њих који долазе а не добијају ни сендвич ни нешто готовине није за потцењивати, број градова у којима се дигла „кука и мотика“, број недеља како наступају... Па, све лошије стоје и Вучићеви пријатељи –Мило Ђукаоновић, Еди Рама, Тачију се љуља... Јутке су радар укључиле.  

Текст Слободана Рељића “Зашто политичке елите у Србији верују у 7 смртних грехова” прочитајте ОВДЕ. 

Извор: Правда
 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Балкан пост

Urbancube