Најновије

НИРНБЕРГ-НИШТА НИЈЕ ЗАБОРАВЉЕНО: 75. годишњица од победе у Другом Светском рату биће обележена на овај начин

Године 2020. у Русији треба да буде обележена 75. годишњица победе у Другом светском рату и већ сада се врше активне припреме за то празновање. Главни филмски пројекат који је уприличен за ову годишњицу биће филм о Нирнбершком судском процесу нацистичким злочинцима, а идеју да се сними овакав филм подржао је Владимир Путин. Српска премијера његовог филма “Нирнберг – 70 година касније“, на српском језику, одржана је 5. фебруара у Југословенској кинотеци у Београду.

Александар Григоријевич Звјагинцев (Фото: Промо)

На ту тему говорио је Александар Григоријевич Звјагинцев, историчар Нирнбершког процеса, Заслужни правник Руске Федерације, писац и сценариста, добитник ордена Златног Орла 1018., секретар Савеза писаца Русије, као и члан старатељског савета Руско-француске алијансе.

Проучавању материјала Нирнбершког процеса Александар Григорјевич је посветио неколико десетина година. Током дугих година истраживачког рада сретао се са многим непосредним учесницима Нирнбершког процеса, све до главног тужиоца који је заступао СССР Романа Андрејевича Руденка, његовим помоћницима и другим учесницима тих догађаја, као и с њиховим потомцима, како у Русији, тако и у иностранству. Његово занимање за овај случај је било професионално. Александар Григорјевич је служио као заменик државног тужиоца Русије, што је у многоме одређивало његов однос према Нирнбершком процесу, као према важној етапи у историји човечанства.

Рекли сте да се та тема „као гелер сећања налази у грудима, увек спремна да продре у аорту“. Шта Вас је покретало, осим професионалног интересовања?

Одрастао сам у Кијеву. И чим сам пошао у школу мама ме је повела на Старо Лукјановско гробље да посетимо гроб моје прабабе Фјокле Дмитријевне. Пролазећи поред Бабјег јара она је рекла: „Ето, ту сам могла да лежим и ја…“ Тог септембарског јутра 1941. године она је пратила своје школске другарице Јеврејке које су с родитељима у колони ишле према Бабјем јару. Негде на Лавовском тргу војник спроводник Немац је питао моју мајку: „Јеврејка?“ Она је рекла: „Не, Рускиња“. Немац ју је извукао из колоне и гурнуо у леђа: „Weg! Одлази!“ Тако моја мама чудом није поделила страшну судбину својих школских другарица. За њу и моју баку час је куцнуо касније када су њих – Русе, Украјинце и људе других националности – сатерали у сточне вагоне и послали у фашистичко ропство у Немачку, а деду илегалца су стрељали.

Сви су моји рођаци без изузетка прошли рат, неки се нису вратили с фронта. У лето 1943. године за време Курске битке отац је, командујући одредом минске чете, доспео у обруч. На немачки ултиматум да се предају, преживели борци су наставили да пружају огорчени отпор. На наградном списку предлога да мом оцу буде додељена висока државна награда у одељку „Конкретно излагање личног подвига“ између осталог се истицало да је од 5. до 10. јула 1943. године под његовом командом било уништено „до једног пешадијског батаљона… а након што су им понестале мине борци су почели да пуцају по Немцима из аутомата“. Повевши преостале живе војнике у напад отац је не само „изашао из обруча, него је и изнео цео материјални део минобацача“.

Касније сам имао среће и да чујем приче о Нирнбершком процесу од многих његових учесника и да дуго разговарам с њима. Зато ја одавно интензивно проживљавам Нирнбершки процес. Рано сам почео и да пишем, и своје прве политичке стихове сам посветио управо Нирнбершком процесу. Тада сам напунио тек тринаест година. Почињали су овако: „Неће се сакрити по зборницима закона који су настали пре једног века они обер-џелати из Бона…“ и тд. Кроз годину дана сам сазнао ко су Темида и Немесида и следеће стихове сам пак почео овако: „Неће избећи Немесидину казну, фашистичке слуге ђаволских планова…“

Александре Григорјевичу, о Нирнбершком процесу сте објавили доста књига, документарних и уметничких филмова. Успео сам да прочитам „Нирнберг. Ништа није заборављено“ и ваш рад је на мене оставио велики утисак. Том истраживању сте посветили знатан део живота, потрошили сте десетине година на изучавање архива. Како се одвијао тај рад? Од чега је све почело?

Раду на књизи су претходили многобројни сусрети и интервјуи које сам радио, посебно током рада на документарним филмовима о Нирнбершком процесу. Ти су се филмови већ давали на Руској телевизији и приказани су на филмским фестивалима. Мој задатак је био да се сретнем с последњим живим учесницима и сведоцима тих догађаја и њиховим рођацима, као и са страним истраживачима ове теме, писцима и стручњацима. Паралелно сам обишао многа места на којима су се одигравали догађаји, сусретао се лидерима многих земаља, руководиоцима ОУН-а, Савета Европе, УНЕСКО-а.

Током рада је било много открића. На пример, амерички писац и истраживач Џек Ел-Хај утрошио је много времена на проучавање односа психијатара и нациста и 2016. године нам је до детаља причао о својим истраживањима. На пример, о томе како су пронађени врло ретки документи чије постојање многи истраживачи нису ни наслућивали. Тако су код старијег сина доктора који је радио са оптуженима – Дагласа Келија Млађег, нашли 12 кутија – дневника, медицинских записа и фотографија. У једној кутији се на врху налазила баршунаста кутијица за накит. Тамо се налазила бочица с натписом „Паракодеин Хермана Геринга“ – у њој су биле капсуле наркотика старог 65 година.

Међу папирима доктора Келија пронађен је велики коверат на којем је писало „Рентгенски снимци лобање А. Хитлера“. Ту је било 8 различитих снимака из 8 различитих ракурса – направљени су за Хитлеровог живота, пред сам крај рата, када је Хитлер оболео од запаљења синуса, те су лекари одлучили да направе рентгенски снимак како би видели степен раширености инфекције. Не зна се како је баш Келију успело да их добије али му је највероватније помогао лични фиреров лекар Карл Брант који је такође лежао у Нирнбершком затвору. Њему је суђено касније, на једном од каснијих процеса лекарском особљу.

За време разговора с Брантом Кели је, како сматра Ел-Хај, створио хипотезу која објашњава Хитлерово понашање и неке његове поступке. Он је посебно сматрао да овај није имао психичких поремећаја, али да је био хипохондар и да је услед хипохондрије деловао ирационално. На пример, Кели је тврдио да је Хитлер потпуно неосновано сматрао да има рак желуца. И да ће га рак брзо убити, те је зато и донео ту брзоплету одлуку да нападне Русију – зато што је мислио да умире, мада се то није догодило.

Овај процес који називају „Судом народа“ извршио је велики утицај на послератно уређење света. Вероватно сте Ви први у Русији ко је тако детаљно урадио толики посао на истраживању и стваралачком одражавању Нирнбершког процеса. Чудновато је што ту тему раније нису толико свеобухватно разматрале ни широке масе, ни власти.

Улога Совјетског Савеза у Нирнбершком процесу се често у иностранству умањује или се потпуно прећуткује, што не одговара историјској истини. Хтео бих да подсетим да наши савезници у почетку нису желели никакав судски процес. И Рузвелт и Черчил су сматрали да би било најбоље да се главни злочинци стрељају чим буду ухваћени. Али руководство СССР је инсистирало на томе да се одржи судски процес, штавише, док се Рузвелт држао мишљења да процедура мора бити затворена за новинаре и не сувише правничка, ми смо мислили дијаметрално супротно и наш став је преовладао.

Хтео сам да подсетим да је време строги судија. Оно не прашта омаловажавајући однос према пресудама које је једном донело. Ја сам прво написао роман „Заувек“ који је преведен на многе светске језике. По њему сам написао сценарио за играни филм о Нирнбершком процесу, у којем се с документарном тачношћу одражава цео ток догађаја и који се сада већ екранизује, као и позоришни комад.

У књизи пишете да су као преводиоци у процесу учествовали представници руске емиграције.

Да, и то је једна од сижејних линија филма. Узајамна сарадња у Нирнбергу белогардејске и црвене Русије. За време процеса Нирнберг је постао арена сурове борбе, тајних и отворених сукоба. Ту су вршљали нацисти скривени у подземљу, плеле су интриге специјалне службе, цењкали се политичари, блистале филмске звезде. На територији коју су окупирале америчке трупе наши контраобавештајци су обављали задатак од државног значаја. У истом том старинском царском граду, из којег се пред човечанство истреса истина о незамисливим злочинима, један од њих је срео жену свог живота.

Биће то тематски напет и дубоко психолошки филм. Још су током Другог светског рата људи морали да се замисле: ко је за све то крив? Можда с Немцима нешто није у реду? Па не могу нормални људи да чине тако нешто.

У Вашем филму „Сећање на јесен“ који је у децембру представљен у Савету Федерације, главну улогу игра Ина Чурикова, а велику глумицу окарактерисао је председник Русије – непревазиђена. Шта се зна о глумачком саставу „Нирнберга“?

Производњом филма се бави продуцентска компанија „Синема продакшн“ с којом већ одавно успешно сарађујем. Недавно је направила филм „Собибор“ који је Русија кандидовала за Оскара. Био сам креативни продуцент тог филма и представио сам га у многим земљама света и пред разним међународним организацијама. То је филм о човеку који је остао човек и у паклу. Главне улоге су тумачили Константин Хабенски, Кристофер Ламберт и Фелисе Јанкељ. Сада ће творци „Собибора“ снимити филм о Нирнбершком процесу. Биће то пројекат великих размера. Већ сада је јасно да ћемо ангажовати не само руске него и стране звезде.

Може ли се филм назвати круном целог тог огромног рада који сте обавили на истраживању догађаја из послератних година?

За мене је такође важно да је осим филма у току припрема позоришне представе. Ми смо једина земља победница која све до данас није поставила на сцену представу о тим догађајима. Није ли то нонсенс? У Француској се дају две. Једна од њих су „Герингови последњи дани“. Понудио сам Малом театру комад „Заувек“. Генерални директор позоришта, као и уметнички руководилац показали су велико интересовање. Највероватније ће га режирати Владимир Драгунов. Управо је он био редитељ мог другог комада „Последњи идол“ који су назвали савременим „Вишњиком“.

Радови Александра Григорјевича су објављени на француском, немачком, српском шпанском, грчком, бугарском, летонском, албанском и другим језицима света. У 2019. години роман „Заувек“ биће представљен на сајму књига у Лондону на енглеском језику, а само је на француском језику у Француској и Швајцарској преведено и објављено пет његових књига.

Шта је Момир Булатовић изјавио о даљој судбини Косова прочитајте ОВДЕ.

Извор: vestisrbija.rs/Превод Зоран Буљугић

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА