Најновије

ТИХИ ЕГЗОДУС РУСА: Како ће оставка једног човека потпуно променити геополитичку ситуацију у Азији

Иако још увек нема службене статистике о његовој величини, егзодус етничких Руса и руских говорника из Казахстана убрзан је откако је Нурсултан Назарбајев прошлог месеца поднео оставку на место председника.

Путин и Назарбајев (Фото: РИА)

Назарбајев је био последњи челник републике у совјетском раздобљу и човек којег су многи Руси сматрали јамцем етничке хармоније, пише Advance.hr.

Према речима Игора Переверзева, руског коментатора са седиштем у Казахстану, премда Назарбајев остаје на власти иза кулиса, новоизграђено пост-Назарбајевљево руководство чини се мање заинтересованим од њега у балансирању интереса етничких Руса и етничких Казаха; уместо тога, долазећа политичка елита изгледа више посвећена приступу "Казахстанци први", барем што се тиче етничких Руса. Као резултат тога, исељавање ове важне мањине сигурно ће расти у надолазећим месецима, чинећи Казахстан више казахстанским него што је икада био.

Заправо, Переверзев пише, етнички Руси и руски говорници у Казахстану били су шокирани не толико Назарбајевом оставком - мало ко верује да ће стварно напустити власт све док је жив - већ муњевитом променом за преименовање главног града Астане Нурсултану у његову част. За етничке Русе, па чак и за говорнике руског говорног подручја у Казахстану, ново име је "тако источњачко", а многи то сада схватају као знак новог националистичког водства.

Ако емигрирају према очекивањима, удео етничких Руса у становништву Казахстана смањиће се с око 25 посто данас на мање од 10 посто у наредним деценијама. И у том тренутку, Казахстан ће заиста постати земља средње Азије, а не бинационална република какву је совјетско водство првобитно успоставило.

Од 19. века постоји знатан број руских становника Казахстана. Премда је њихов број смањен од распада Совјетског Савеза, они и данас остају истакнути у казахстанском друштву. Иако је Назарбајев широко заслужан за мирно очување деликатне међуетничке равнотеже у Казахстану, стотине хиљада Руса напустили су Казахстан 1990-их због лоших економских прилика, али и бројни други фактори допринели су овој ситуацији.

Након независности од Совјетског Савеза, казахстанска влада усвојила је политику развоја државног језика који је тежио афирмацији етнички казашке земље и промоцији казашког језика и културе. Један од аспеката те политике била је одлука владе да Казахстан дефинише као националну државу етнички казашког народа у првом уставу земље 1993. и поновно у свом другом уставу 1995. Године 1994. Казахстан је од независности одржао своје прве парламентарне изборе. На овим изборима, казашки кандидати освојили су несразмеран број места у односу на руске кандидате и у односу на демографски састав земље у то време. Посматрачи приписују превелику заступљеност казашких политичара изборној промени коју спроводи влада, најоре постављањем граница изборних јединица. Многи су Руси то протумачили као покушај промоције казашке доминације на рачун руског утицаја.

Владина језичка политика била је главни фактор који је допринео отуђењу Руса и порасту међуетничких напетости у пост-совјетском Казахстану. Након независности, влада је прихватила казашки службени језик. Руски је био означен као језик међуетничке комуникације, али није добио службени статус. Деведесетих је влада прописала казашке инструкције у школама и увела казашке захтеве флуентности за сва радна места у јавном сектору. Многи су се Руси успротивили тим мерама и заговарали службену двојезичност, која је одбијена. Владина језичка политика довела је до тога да су је многи Руси доживели као неправду, делимично зато што је у време независности руски језик био де фацто језик комуникације у влади и пословању. Већина Казаха већ је течно говорила руски, док је врло мало Руса течно говорило казашки. Ова политика имала је учинак искључивања велике већине руских говорника из неких од најпожељнијих професионалних занимања. Ови различити догађаји допринијели су све већем осјећају маргинализације и искључености међу Русима у Казахстану. Многи Руси су сматрали да су за њих и њихову дјецу у земљи ограничене могућности као резултат владине нове лингвистичке и образовне политике. Ове и друге притужбе биле су главни узроци масовног исељавања Руса из Казахстана који 1990-их.

Упркос недостатку статистике, постоје докази да је нови егзодус већ почео. Переверзев истиче: "Практично сваки дан, аутохтони становник Алма-Ате чита на друштвеним мрежама да се један од његових познаника преселио у Русију заједно са својом породицом, иако је у Казахстану за њега био економски добар живот." Заиста, коментатор наставља: "Чак и они који никада нису изразили такву жељу или било какав разлог да то учине, сада размишљају о емиграцији".

На неки начин, ова ситуација паралелна је с оним што се догодило почетком 1990-их, након распада Совјетског Савеза; али плашећи се онога што би одлазак Руса учинио економији његове земље и односима с Москвом и руским предузећима, Назарбајев је учинио све што је могао како би успорио егзодус посвећујући посебну пажњу етничким Русима своје земље. То је научио у време свог совјетског искуства, које је укључивало и спомињање "више пута" бившег совјетског партијског секретара Михаила Горбачова. Назарбајевљеви наследници немају сличну позадину, а њихова је земља већ далеко више казашка него кад је Назарбајев дошао на власт крајем 1980-их.

Етнички састав казашке владе одражава растући демографски помак. У последњим деценијама, примећује Переверзев, "удео не-Казаха у државној управи константно се смањивао". Иако је први премијер независног Казахстана био човек с украјинским именом Терешченко, садашња влада се састоји искључиво од етничких Казаха.

Заиста, етнички Казаси су сада бројчано у узлазној фази на местима одлучивања, посебно након што се Назарбајев повукао из свакодневног управљања земље. Многи од најуспешнијих Казахстанаца и сами говоре руски; и као резултат тога, Переверзев сугерише да "главна подела у друштву не пролази између етничких групација него између света казахстанског говорног подручја и руског говорног подручја, којем не припадају само етнички Руси."

Они Казаси који причају само казашки у далеко су слабијем положају и руски егзодус ће тако допринети да Казахстан постане све више традиционалистичка исламска и средњеазијска земља него што је икад била пре. Постотак етничких Казаха међу русофоним становништвом земље, који је сам по себи производ совјетске политике, "огроман је", тврди Переверзев. Заправо, влада која се у етничком смислу састоји искључиво од Казаха, ипак одржава своје састанке на руском, нешто што дубоко вређа многе казашке чланове титуларне националности. Имају и друге разлоге за своју фрустрацију: Казаси који говоре руски су богатији и "европскији" у својим ставовима о породичном животу и друштву. "Казашки говорници чешће гледају у прошлост, а не у будућност", примећује Переверзев.

Можда се то могло избећи да је Назарбајев чинио још више на промоицији модернизације образовања. Али није - или тачније, понестало му је времена. Сада, његови наследници, чини се да ће бити још мање посвећени овом труду. Етнички Руси већ су изнели тај закључак; и гласају својим ногама, чинећи све вероватнијим да ће Казаси доминирати пост-Назарбајевљевим Казахстаном.

Руска војна полиција лови терористе по Сирији. Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: Advance.hr

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА