Недавно сте рекли да ће „повлачење Русије из европских конвенција бити шок за ЕУ“. Да ли је овај процес реверзибилан?
- Верујем да је повратак овог процеса неопходан, али ће Европа наставити са тренутном политиком. ЕУ се претвара да не верује да ће Русија прекинути сарадњу са Западом у бројним областима. Међутим, ако погледате ретроспективу овог процеса, ко ће на крају бити крив?
Последњих година Европа није учинила ништа, само је напала Русију у областима које се односе на унутрашњу политику, управљање националном безбедношћу и дефинисање стратешких циљева.
На крају, европске војске унутар НАТО-а су у процесу сталне мобилизације близу руских граница, док ЕУ сувише говори о могућем великом сукобу са Русијом.
Све ово се дешава у позадини тога како Русија, почевши од тренутка распада Совјетског Савеза и до данашњег дана, покушава да успостави дијалог не само са Европом, већ са читавим западним светом.
Да, Русија понекад покушава да спроведе политику са позиције силе, али то је само зато што је пројекција светске доминације лажна идеја.
Главни проблем је што за актере Запада једина опција за постојање Русије у глобалном свету није билатерално одбацивање политике моћи, већ потпуна предаја, једнострано одбацивање доминантног положаја.
Запад примењује следећи основни принцип: "Ако желите да живите са нама, морате престати да будете оно што јесте." Веома је јасно - ако Европа не жели да везе с Русијом, она ће једноставно отићи сама на пут по мору међународне политике.
У протеклих 20 година, и Русија и САД гледале су на Европу као наду. Породица Буш је традиционално била повезана са Европом, Клинтон ју је проучавао. За Обаму је Европа била само тачка на мапи, док Трамп види елемент конкуренције у односима са Европом. Приближно иста еволуција америчких погледа догодила се у односу на Путина. Очекивања да ове две силе желе да ослабе Европу су довољно јака. Шта мислите о овом сценарију?
- Основна чињеница је да се Хладни рат наставља. Европа је бојно поље за судбину света. Поновно промишљање односа између две стране (Исток и Запад) након пада Гвоздене завесе показало је централну улогу нашег континента.
Хајдегер је већ рекао да ће рођење треће европске снаге довести до подривања биполарног сукоба између САД и СССР-а. Исто ће се десити и у случају успона кинеске политичке моћи.
Проблем се јавља када два модела светске организације, униполарне од стране Сједињених Држава и мултиполарни на делу Русије и Кине, постају два супротстављена тренда у Европи.
Европа је рођена под окриљем САД и НАТО кишобрана. Из тог разлога, партија политичког јединства се није појавила на континенту, што је веома корисно за такозване функционалисте, Европа као јединствено тржиште, али не и за политику националних валута.
Политичка мултиполарност, која је тренд раста, напротив, Европи треба суверени и независни политички простор. Ако су Клинтонова и Бушова администрација сматрали трансатлантски савез својим примарним циљем на политичком нивоу, Обама и Трамп су користили концепте геополитичких линија: уједињена Европа би постала практично природни партнер Русије, упркос свим разликама.
Као резултат тога, њихов циљ је био да ометају могућности окупљања уз наставак управљања профитабилним економским односима и војним присуством на континенту. Данас, изгледа да се успон Кине супротставља овом пројекту. Чињеница је да ће Европа, све док буде геополитичка црна рупа, неспојива са концептима политичке воље и стратешке визије, увијек ће се сматрати уплашеним контемплатором историјских процеса.
Каква је ситуација у Триполију, санајте ОВДЕ.
Извор: Smartweek/Ридус/Правда
