Најновије

ДО САДА НЕЗАБЕЛЕЖЕН ПАД ПОПУЛАРНОСТИ: Путинове унутрашње политичке грешке довешће до успона патриотске опозиције

О овој чињеници се на Западу не расправља често, али популарност Владимира Путина је у опадању и он је, након реизбора, задржао мање-више исту (већ непопуларну) владу, док је та влада врло неспретно покушавала да прође неопажено са пензијском реформом.

Путин (Фото: kremlin.ru)

Пише:  The Saker

Сада имамо најновија истраживања и она нису добра: само 31,7 одсто Руса верује Владимиру Путину. То је његов најгори резултат за 13 година! Његов резултат прошле године био је 47,4 одсто (узгред, Шојгу је добио само 14,8 одсто, Лавров је добио 13 одсто, а Медведев 7,6 одсто. То су страшни резултати по било којој основи!)

Покушајмо да схватимо шта се догодило.

Прво, очигледно је да су милиони Руса били дубоко разочарани што Путин није значајно реорганизовао руску владу након његовог тријумфалног поновног избора прошле године. Сам Путин је навео две ствари о томе: прво, да је генерално задовољан радом владе и, друго, да му је потребан искусан тим да спроведе његов веома амбициозни програм реформи.

Друго, једнако је очигледно да је пензијска реформа дубоко непопуларна и да се Путинова лична кредибилност никада није опоравила од овог политичког фијаска.

Треће – у Русији се постепено појављује стварна опозиција. Шта мислим под “стварним”? Прво, не мислим на “имитирање опозиције”, као што то видимо у руској Думи . Друго, мислим на патриотску опозицију која није ни финансирана ни контролисана од стране господина Сороша, нити ЦИА-е, нити било ког од њихових безброј изданака. Проблем је у томе што ова опозиција има много озбиљних проблема и не представља у потпуности алтернативу актуелној “Путинокрацији”.

Овде морамо навести нешто значајно: Путин је заиста “либерал”, барем у смислу економске политике. Када каже да је задовољан (“у потпуности”) са наступом Медведевове владе, то је зато што вероватно јесте. Штавише, док Путин очигледно воли да слуша људе као што је Глазијев, он је очигледно опрезан у примени „социјалнијих“ (или чак „социјалистичких“) мера које заступа Глазијев и његове присталице.

Али ако је Путин либерал, да ли заиста постоји пета колона која делује иза кулиса?

Када се говори о томе, било би погрешно доћи до примитивог закључака да у Кремљу или на Старом тргу не постоји 5. колона (или да не постоје “Атлантски интегратори”). У ствари, не би било могуће да таква 5. колона не постоји. Како то знамо? Из три основна разлога.

Англоционистички лидери Царства апсолутно мрзе Путина. Они који се претварају да то поричу или су крајње неискрени или невероватно глупи. У сваком случају, они греше. Једноставно речено: до краја деведесетих година Русија, као земља, била је квази-мртва, окончана, као када би Укронази данас окупирао Украјину.

Не само да је Путин сам спасио Русију од колапса, он је претворио Русију у силу способну да се одбрани од планова Царства, не само у Сирији, већ и у остатку Блиског истока.

Да, све оптужбе за “тајне договоре” и “хаковање” представљају вербалну пропаганду за интелектуалне патуљке који гледају ТВ, али то не значи да лидери немају стварне, чињеничне и логичне разлоге да се боје Путина и Русије. Боје се. И чине све што је у њиховој моћи да ослабе Русију и збаце Путина.

Већина руских елита постигла је свој елитни статус 1990-их (неки чак и осамдесетих!), а многи од њих мрзе Путина јер је зауставио тоталну пљачку која је тим људима омогућила не само да дођу на власт већ и да се обогате.

Што се тиче такозваног “економског блока” руске владе, он је у потпуности састављен од онога што ја слободно називам “ВТО / ММФ / ВБ / итд.” – Типови: људи који искрено подржавају такозвани “Вашингтонски консензус” Најмање што се може рец́и о овим људима је да њихови погледи на свет и идеологија нису само потпуно страни традиционалним руским вредностима, они су у ствари дубоко анти-руски. Најприроднији развој за ове људе јесте да постану петоколонаши.

Систем који је Путин наследио био је дубоко интегрисан са англоционистичком сфером финансијског, економског, политичког и друштвеног утицаја. Док су западне санкције (и општа политичка кратковидост) прекинуле многе од ових веза, постоји врло мало случајева (ако их уопште и има) Руса који прекидају такве везе .

Неки сматрају да је Путин искрено желео да Русија уђе у НАТО или / и ЕУ. Не слажем се с тим, али да ли је био искрен или није, чињеница је да је Путин у почетку покушао да суди Западу. Чињеница да је Запад био превише глуп да види фантастичну прилику коју је ова ситуација нудила,  још једно моћно сведочанство о томе како су западни “стручњаци за подручја” постали некомпетентни.

Путинов „минхенски говор“ из 2007. године требало је да представља хитан позив за буђење вођама Запада, али им је недостајало памети и храбрости да слушају оно што је Путин говорио.

Иста ствар се догодила током Путиновог говора 2015. у УНГА-и. Његовој унутрашњој, руској публици, на питање да ли Запад покушава да “понизи” Русију, Путин је отворено рекао: “Они не желе да нас понижавају, желе да нас подјармљују, решавају своје проблеме на наш рачун”. Сматрам да је Путин, као и сваки други официр Прве главне управе (страна обавештајна служба) КГБ-а, увек схватао да је Запад смртни непријатељ Русије и да је то истина стара најмање 1000 година. Стога мислим да би било наивно веровати да је Путин икада “веровао” Западу. Али да ли је намерно остављао тај утисак толико дуго колико је могао да служи његовим циљевима? Да, апсолутно. Овај период је очигледно завршен.

Једина позиција коју руска 5. колона не може да заузме јесте да буде било који тип “опозиције”. Прво, 5. колона је окренута Кремљу, председничкој администрацији, странци “Јединствена Русија” и свим другим центрима моћи у Русији. То присиљава опозицију да се претвара да је лојална Путину док саботира сваки напор ка поновном сувереништву Русије (додуше тежак задатак јер је Русијом владала страна елита још од времена Петра I).

Често ме питају зашто РТ и Спутњик на својим интернет страницама објављују оно што се може назвати само “смеће” или чак анти-религиозна пропаганда. Одговор је једноставан: на РТ и Спутњику има доста људи (посебно у тимовима који раде на њиховим веб страницама, а не у емисијама) који су чисти производи англоционистичког погледа на свет и који воле неку јефтину, сексуалну причу готово колико воле и да исмевају православну цркву.

Иако има доста сјајних људи у оба ова медија, има и много оних који би потајно волели да се Русија врати у деведесете или да постане нека врста “Пољске” источно од Украјине.

То је и разлог зашто ови медији улажу велике напоре да не разговарају о израелском лобију на Западу (не само САД), већ се и држе даље од било какве расправе о 11. септембру. Знам да је било какво помињање стварних догађаја 11. септембра строго забрањено од стране неких “великих” уредника у Москви, јер су моји интервјуи били цензурисани на тај начин.

Да нагласимо: постоји милион Руса у иностранству, и многи од њих су оно што се сада зове “вирусʹ” у Русији: људи који могу да говоре руски, па чак и посец́ују Русију с времена на време, али који су потпуно изгубили своју “руску нит” и чији се поглед на свет не протеже даље од жеље да Русија буде више као САД или Немачка. На Русију гледају као на “рашку” и апсолутно мрзе сваку истинску манифестацију руске културе, духовности, традиције или религије. Неки од њих ће се придружити покрету Алт-десница и претварати се да расистичке категорије и идеологија које овај покрет користи имају неке корене у Русији (немају). Неки ће покушати да глуме православне хришћане. Истина – они су и даље чисти производ Англоционистичког Царства.

Неки од њих су пронашли профитабилно запослење у руским медијима где будно надзиру било какве знакове да руске патриоте разоткривају идеолошку догму Запада. Ови „вируси“ су још једна манифестација руске 5. колоне.

Шта је са званичним противљењем Путину?

Онда је ту и „званична“ опозиција Думе, која је мање-више шала. Неки руски посланици су бољи од других, али чак и они који су релативно бољи нису у могућности да представе прави изазов руској влади (видели смо да је то болно илустровано гласањем Думе о пензијској реформи).

Што се тиче обичних људи, већина њих вероватно и даље верује Путину када су у питању спољнополитичка питања, али многи од њих се такође заиста хватају у коштац са арогантном и снисходљивом владајућом елитом која не мари за страдање обичних људи и који живе у кулама од слоноваче, богатства, ароганције и моћи.

Постоји и постепено увиђање да је Путин у принципу “превише мекан” за Империју и недовољно проактиван у одбрани Новорусије од Укронази хунте у Кијеву. Нажалост, морам се сложити с њима. Да, дошло је до одређеног напретка: руска забрана извоза енергије у Украјину и омогућавање добијања руских пасоша грађанима Новорусије.

Штавише, Кремљ је изразио тачно нула одобрења за избор Зеленског и, очигледно, ово је био исправан потез, јер иако је политика Порошенка категорички одбачена од стране апсолутне већине украјинског народа, сви знаци показују да је Зеленски већ у потпуности попустио захтевима “колективног Запада”. Последњих месеци Дума је била под притиском јавности да искаже снажнију реакцију на догађаје у Украјини, и то је имало неки, иако ограничени ефекат: тотално хрома Дума је сада постала мало мање хрома, али не много.

Дакле, која је то нова опозиција Путину?

Карактеристично за ову нову опозицију Путину је то што себе види као истински патриотски сегмент руског друштва. То су људи који окривљују Путина за слабост, неодлучност и корумпираност (укључујући и лично). Они верују да Путин стоји на врху олигархијске пирамиде која само званично служи руским националним интересима, али која је у стварности заинтересована само за богатство, моћ и утицај.

Искрено, велики део њихове аргументације о Путиновој наводној корупцији заснива се на мешавини дезинформација и личне мржње према самом Путину. Насупрот томе, њихови аргументи да је Путин сувише слаб или неодлучан заснивају се на потпуно рационалној и чињеничној анализи догађаја који су обележили Путиново председништво. На крају крајева, човек је на власти већ 20 година, уживао је огромну бирократску моћ и пуну подршку огромне већине становништва. Како онда може он (или његове присталице) за све то да криве “лош систем” или моћ петоколонаша у чије постојање, пре свега, неки уопште не верују?

Иако се ја лично не слажем са овом тачком гледишта, морам признати да то није искључиво засновано на пропаганди. Другим речима, они имају поенту, и велики део њихових критика је валидан.

Нажалост, много тога није, и та комбинација губи много у кредибилитету када је 50 посто од тога засновано на чињеницама и логично, а 50 посто није.

Оно што је још горе је то што се ове патриоте редовно налазе у истом кошу са  Сорошевим / ЦИА-иним људима, које патриоте тврде да мрзе, али чије аргументе често користе (о личној корупцији Путина, на пример).

Друга велика слабост ове нове опозиције је што јој недостаје било какав лидер. Зато се нисам трудио да наведем имена главних представника ове опозиције: већини оних који ће прочитати овај чланак та имена неће значити ништа.

Коначно, изгледа да овој новој патриотској опозицији недостаје оригиналан поглед на свет: већина њихове аргументације се своди на „било је боље у совјетској ери“ (обично имају тенденцију да превиде колико су ствари заиста биле лоше, барем од 1980-их!).

Па куда идемо одавде? Да ли ће Русија икада имати стварну, живу опозицију?

Мој кратки лични одговор је, да, Русија ће имати такву опозицију. Ево зашто:

Званична опозиција Думе је и бескорисна и безнадежна.

Опозиција коју финансира Сорош / ЦИА је дискредитована.

Пета колона је у основи превара и већина Руса је мрзи.

Садашња “патриотска” опозиција ће расти због политике руске владе и вероватно ће учити из њихових грешака.

Кризе често (скоро увек) генеришу појаву нових лидера.

Надам се да ће се новооткривена “патриотска” опозиција усредсредити на Путина као на особу, али и на грешке руске владе где год да се десе: председник, премијер, министар или ниже – не би требало да буду важни. Ако опозиција успе да се фокусира на питања, а не да искаљује свој бес против одређених појединаца, тада ће бити могуће стварне промене, укључујући и кадровске.

Најновија истраживања јавног мњења показују да сви чланови владе пате од пада рејтинга, а не само атлантски интегратори. Ако се овај тренд одржи, евроазијски суверени ће имати снажан подстицај да прекину везе са Атлантским интеграцијама. Ко зна, можда ће Медведев и такозвани “економски владин блок” отићи са власти? Ако не, онда ће се понављање анкета највероватније наставити, а социјални немири постају реална могућност.

САД су се повукле на последњу линију одбране – почиње одлучујући рат. Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: webtribune.rs

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА